Vetrobrani pojas
Vetrobrani pojas je zeleni pojas (šumska kultura) koju čini jedan, ili češće, nekoliko redova drveća i/ili žbunja, lišćara i/ili četinara čija je funkcija da oslabe brzinu vetra bez stvaranja turbulentnih struja i spreči eroziju zemljišta. To se postiže delimičnom propustljivošću pojasa. Empirijski je utvrđeno da je propustljivost od 50% optimalna. Vetrozaštitni pojas štiti zavetrenu stranu 5-10 puta dužu od sopstvene visine. Treba ga podići tako da između njega i produktivnih površina bude put čija širina je dovoljna da spreči zasenjivanje i prodor korena drveća iz pojasa u polje. Vetrobrani pojas se podiže kada je područje jakih vetrova neizbežno, ili se polja sa usevima ili rasadnici već nalaze u njemu. Za manje površine dobru zaštitu mogu da predstavljaju veštačke prepreke, a vetrobrani pojasevi su pogodni za veće[1][2]. Pored zaštite proizvodnih polja vegetacijski pojasevi podižu se i duž puteva i pruga gde sprečavaju snežne smetove.
Mikroklimatski uticaj pojasa uredi
Pojas ne samo da smanjuje prosečnu brzinu vetra na zavetrenoj strani, već ublažava slapovitost, i turbulentnu fluktuaciju. Kao rezultat toga, turbulentno vertikalno mešanje je slabiji na zavetrenoj strani barijere nego pre nje, što daje sekundarne mikroklimatske efekte. Prizemni topao vazduh nastao zbog apsorpcije sunčeve svetlosti od strane zemljišta pri dizanju se mnogo manje meša sa hladnim koji donosi vetar. Kao posledica temperatura vazduha iza pojasa je veća nego ispred njega. Naravno, ovaj efekat slabi sa povećanjem rastojanja od pojasa i posle odsojanja od oko 8 visina temperatura ponovo ima vrednost one ispred pojasa ili je čak i niža[3]. Na mestu primene pojasa poboljšava se sastav zemljišta, povećava se aeracija i količina humusa. Pojas povećava biodiverzitet stvaranjem povoljnih uslova za predstavnike flore i faune. Takođe imaju značaj kao pribežišta pri godišnjim migracijama ptica[4].
Vrste za vetrobrane pojaseve uredi
Izbor vrsta za pojaseve prvenstveno zavisi od klime i zemljišta staništa u kome se pojas podiže. Ako se pojas podiže oko rasadnika dobro je i da se u njemu nađu vrste koje su u njegovom asortimanu, kako bi bile izvor semena, reznica ili plemki, a jedan od preduslova je i otpornost na vetroizvale i vetrolome. Neki od taksona otpornih na vetar ne mogu se upotrebiti zbog drugih neodgovarajućih osobina, kao što su korenski izbojci (kod trepetljike) ili neodgovarajuća gustina krune (bukva - pregusta, ili karagana - retka). U mnogim delovima Evrope u pojasevima se uspešno koriste jove zbog dobrih osobina u odnosu na vetar i zbog lakog održavanja. Alnus cordata dugo održava list ujesen, ali kasno olistava, pa se češće upotrebljava američka crvena jova (Alnus rubra). Bela vrba je dobra jer ima manji samosev od jova i naročito agresivnog sibirskog bresta. Četinari su dobri za vetrozaštitne pojaseve jer obezbeđuju zaštitu tokom cele godine. Među pogodnim vrstama su kupresociparis, džinovska tuja, crni bor i sitkanska smrča. Neki četinari su slabo ukorenjeni u prvim godinama po podizanju pojasa, pa ih je potrebno ankerovati. Ponekad gustina može da izazove turbulenciju pa je potrebno prorediti guste krune. Dobre su i kombinacije u kojima se vrši sadnja brzorastućih i spororastućih vrsta tako da se obezbeđuje zaštita u dužem vremenskom periodu. Siva jova (Alnus incana), brzorastuća vrsta, obezbeđuje zaštitu dok ne stasa smrča[1].
Reference uredi
- ^ a b Grbić, M. .: Proizvodnja sadnog materijala – Tehnologija proizvodnje ukrasnih sadnica. Univerzitet u Beogradu. . Београд. 2010. ISBN 978-86-7299-174-1.
- ^ Stilinović, S. (1987): Proizvodnja sadnog materijala šumskog i ukrasnog drveća i žbunja, Šumarski fakultet, Beograd.
- ^ Argete & Wilson, 1989, Agricultural & Forest Meteorology, Vol 48.
- ^ Vorobьёv G. I. (gl. redaktor) (1985): Lesnыe polosы. Lesnaя эnciklopediя: Sov. эnciklopediя
