Vizantijska vojska (Paleolozi)
Vizantijska vojska dinastije Paleologa (1258-1453) bila je zasnovana na feudalnim odredima pronijara (čiji je broj postepeno opadao sa smanjivanjem teritorije Carstva) i odredima stranih najamnika (Alana, Srba, Italijana, Španaca i Turaka). Njena jačina postepeno je opadala, od preko 20.000 u vreme obnove Vizantijskog carstva (1261), do jedva 5.000 u vreme pada Carigrada (1453).[1]
Pozadina uredi
Uzdizanje dinastije Paleologa (1258-1453) značilo je pobedu višeg vizantijskog plemstva. Proces feudalizacije uzima novog maha i u 14. veku dostiže svoj vrhunac. Svetovni i duhovni veleposednici povećavaju svoja imanja kao i broj svojih parika, dobijaju sve dalekosežnije privilegije i često uživaju potpuni imunitet. Naprotiv, seljački posed pa čak i neprivilegovani posed nižeg plemstva sve više opada, gubeći zemlju, a i radnu snagu u korist veleposednika. To utoliko pre što su samo veliki i bogati posedi u stanju da prežive česta razaranja neprijateljskih najezdi. Poreski prihodi sve više se smanjuju, čemu doprinose i sve gore zloupotrebe poreskih činovnika.[1]
Slično ostalim veleposedima, i pronije stiču nove privilegije. Iako pronija predstavlja uslovno (vezano za vojnu službu) i prvobitno samo doživotno vlasništvo, pronijari sve češće dobijaju pravo da prenesu svoje posedi i prihode na svoje naslednike. Već je Mihailo VIII, prilikom dolaska na presto, pretvorio pronije svojih pristalica u nasledne posede. Vremenom ova praksa uzima maha, iako pronija ostaje vezana za obavezu vojne službe koja se nasleđuje sa posedom i ne sme se otuđivati.[1]
Vrhunac (1261-1282) uredi
Nedovoljna efikasnost sistema pronije u doba Paleologa očito se ogleda u tome što se sada vizantijska vojska ne samo većim delom, kao u doba Komnina, nego skoro isključivo sastoji od stranih najamnika. To je pak za državu predstavljalo teško finansijsko opterećenje. Izdržavanje mnogobrojnih najamničkih trupa, koje su zahtevali veliki vojni i politički poduhvati Mihaila VIII, finansijski je upropastilo Vizantiju. Nema sumnje da su vizantijske trupe za vreme Mihaila VIII brojale više desetina hiljada: 1263. je na Peloponezu ratovalo 6.000 konjanika, a 1279. u jednom pohodu u Bugarskoj učestvovalo je 10.000 vojnika. U poređenju sa prilikama srednjovizantijskog doba, pa čak i epohe Komnina, to su dosta skromni brojevi. Ali za osiromašenu poznovizantijsku državu ova vojska sa svojim najamničkim trupama predstavljala je upravo nepodnošljiv teret.[a][1]
Opadanje (1282-1371) uredi
Vojni kontingenti morali su znatno da se smanje, što je Andronik II i učinio, i to čak sa preteranim radikalizmom. Izdržavanja flote, koja je zahtevala naročito velike izdatke, on se potpuno odrekao, uzdajući se u savez sa Đenovljanima: tako je Vizantija postala zavisna od Đenove ne samo u privrednom nego i u vojničkom pogledu. Kopnenu vojsku Andronik II je toliko smanjio, da je ona, kako tvrde savremenici, služila za potsmeh ili čak uopšte nije postojala.[b] Naravno, to su preuveličavanja, ali je na vizantijsko stanovništvo ostavila mučan utisak prevelika razlika između impozantne vojske Mihaila VIII i više no skromnih vojnih snaga njegovih naslednika. Zaista, od kraja 13. veka retko nailazimo u Vizantiji vojsku koja broji više od nekoliko hiljada ljudi. Sama ova činjenica dovoljno objašnjava zašto je Vizantija izgubila položaj velike sile i zašto nije bila u stanju da se odupre daleko nadmoćnijim osmanlijskim snagama.[1]
Merama štednje i povećanjem poreza[v] Andronik II povećao je državne prihode na 1.000.000 perpera[g][1] Vojni budžet bio je delom određen za plaćanje danka moćnijim susedima, a delom za održavanje flote od 20 trijera i vojske od 3.000 konjanika, od kojih je 2.000 bilo stacionirano na Balkanu, a 1.000 u zapadnoj Maloj Aziji.[1]
Vizantija kao vazal Osmanlija (1371-1453) uredi
Turska pobeda na Marici (1371) imala je za Vizantijsko carstvo, iako ono u borbi nije učestvovalo, teške i dalekosežne posledice. Ubrzo posle maričke bitke Vizantija je dospela u vazalnu zavisnost od Osmanlijskog carstva[d] i obavezala se na plaćanje danka i davanje vojne pomoći sultanu: prema Halkokondilu, danak je utvrđen u visini od 30.000 zlatnika godišnje, a vizantijski pomoćni odred brojao je, prema Sfrancesu, 12.000 pešaka i konjanika. Nemajići dovoljno vojnika, car Manojlo II Paleolog je odmah posle smrti despota Srbije pokojnog Uglješe rešio da svim manastirima oduzme polovinu njihovih poseda i da ih podeli pronijarima, da bi pojačao odbranu zemlje od vrlo teške i duge turske navale.[2]
Napomene uredi
- ^ Čapman smatra da su celokupne oružane snage za vreme Mihaila VIII brojale 20.000 ljudi, računajući 15.000 na mobilnu vojsku, a 5.000 na posade po gradovima.
- ^ Po rečima Nićifora Grigore.
- ^ Pošto prihodi od carina najvećim delom više nisu pripadali Vizantiji, već italijanskim republikama.[1]
- ^ Perper je poznovizantijski zlatnik (od Aleksija I Komnina) upola manje vrednosti od nomizme. Poređenja radi, prihodi Vizantije u 8. veku iznosili su godišnje 7-8.000.000 punovrednih nomizmi.[1]
- ^ Kao i Bugarska.