Vojislav Mladenović
Vojislav Mladenović je bio srpski pedagog.
Vojislav Mladenović | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1884. |
| Datum smrti | 1963. |
Biografija
urediRođen je 1884. godine u porodici jagodinskog pekara, sa 12 dece od kojih je 7 ostalo živo. Pripadao je prvoj generaciji učenika Jagodinske škole, jedne od najuticajnijih i najpozntijih učilišta, koju završava o državnom trošku sa odličnim uspehom.[1]
Godine 1912. se upisuje na Ciriški univerzitet o sopstvenom trošku. U ratu 1915. godine je teško ranjen, ali po završetku rata vraća se i završava studije. Posle povratka u zemlju 1921. godine njegova aktivnost se odvija u 3 pravca:
- činovnički
- nastavno-pedagoški
- publicističko-naučni
Iako je njegov školski rad uvek bio visoko cenjen i visoko vrednovan, javni rad je bio kritikovan, pa čak i kažnjavan. Umire u osamdesetoj godini života od zapaljenja pluća i starosti.[1]
Pedagoški rad i ideje
urediKada je reč o samom procesu vaspitanja, on je za Vojislava Mladenovića neodvojiv od procesa razvitka: "Vaspitavati znači razvijati: vaspitanja i razvitka bilo je i kad nije postojala nikakva teorija o njima[2]".
Vaspitanje je osnovni pedagoški pojam i najširi pedagoški proces. On se odnosi i na ličnost i na zajednicu, najviši zadatak je učvršćivanje pojedinca u zajednicu, dok se obrazovanje odnosi na pojedince ili grupe pojedinaca.
Različiti efekti vaspitnog dejstva su posledica osobenosti čovekovog duševnog života, a ne nemoći vaspitanja. Svako ima svoje mogućnosti za razvitak, a te se granice u vaspitanju ne mogu pomeriti unapred i za sve podjednako.[1]
On ističe individualno i socijalno kao dva nerazdvojiva konstitutivna elementa vaspitanja i spaja ih u nerazdvojivu celinu. Polazeći od stava da ličnost kao takva postoji samo u zajednici, dok zajednica postoji samo kao zajednica ličnosti i ističe da se čovek vaspitava za zajednicu i pomoću nje.
Mladenović daje prikaz shvatanja cilja vaspitanja u različitim epohama i ističe njegovu promenljivost i uslovljenost potrebama vremena i interesima zajednice. Govori o društvenoj, klasnoj i nacionalnoj uslovljenosti cilja vaspitanja. Cilj vaspitanja je uvek izraz vremena i shvatanja pojedinih ljudi, što znači da je promenljiv i uslovljen.
Samoradnja i sopstveni doživljaji imaju presudnu ulogu u ostvarivanju cilja vaspitanja. U skladu da tim pominje pitanje dečijeg ručnog rada koje ima određene sličnosti sa Marksovom idejom da učenika treba upoznati sa osnovnim principima proizvodnje.[3]
U njegovoj Opštoj pedagogici nailazimo na definiciju koja izuzetno podseća na jedan od aspekata Djuijevog shvatanja: "Vaspitavati znači razvijati i da vaspitanje danas nije ništa drugo do potpomaganje i vođenje razvitka, i kad kažemo da je vaspitanje po svojoj suštini potpomaganje, vođenje duševnog razvitka, ne treba misliti da je vaspitanje ipak neko spoljno pomoćno sredstvo za razvitak. Ne, ono je osnovna funkcija razvitka, sam razvitak". Ovo tvrđenje je objasnio i dalje razradio, tako da klicu razvitka dete donosi na svet rođenjem i da se ona ogleda u njegovoj prvobitnoj aktivnosti koju vaspitanje razgranava i obogaćuje stvaranjem sve većih veza u životnoj zajednici. Zahvaljujući vaspitanju, duševni život je u stalnom stanju promene, koju on naziva kao napredovanjem i usavršavanjem. [3]
Kompletna slika o Mladenovićevom shvatanju vaspitanja kao procesa dobija se kada se u obzir uzme njegov prvi opšti pedagoški princip. Ovaj princip on naziva principom aktivnosti pomoću sopstvenih doživljaja i njime upućuje na to da je vaspitanje, kao i razvoj, proces vođen aktivnim učešćem i samog vaspitanika.[3]
Čovekov duševni život je jedinstven, celovit i nedeljiv. U njemu dominiraju tri osnovne radnje: osećanje, volja i razum. Međutim, njega karakteriše neprekidna i velika promenljivost koja ne zavisi samo od prostih i sadašnjih radnji, nego i od budućih, te je zahvaljujući tome moguć razvitak i vaspitanje pojedinca.[1]