Generacija 30 (Grčka)

Generacija 30 ili Generacija 30-ih, kolektiv je grčkih pisaca i umetnika koji su se, rođeni početkom 20. veka, u tridesetim godinama prošlog veka našli na početku ili na vrhuncu svog stvaralačkog toka. Zajedničke crte u temama i načinima izražavanja povezuju umetnike jedne s drugima, ali i sa društvom i istorijom vremena. Ova generacija je iznedrila veoma značajna dela kao i dve Nobelove nagrade za književnost.

„Ono što je posebno važno na kolektivnom nivou jeste da je [Generacija 30-ih] estetizovala osnovne ideje o narodu, prostoru i istoriji, uvela kreativnu grčkost koja je pomogla u razgovoru sadašnjosti sa prošlošću i razradila dvosmerni odnos sa Evropom."

— Δημήτρης Τζιόβας

Definicija

U književnosti, kao i u svim umetnostima uopšte, „generacija“ ne prelazi određene vremenske granice, kao što to radi „škola“, dok su njeni predstavnici manje-više istog uzrasta, sa razlikom u godinama obično manjom od pet. a svakako ne više od deset godina.

Ono što povezuje njene predstavnike, odvajajući ih od prethodnih i narednih, jesu istorijski trenutak i trenutak kada oni dolaze da odigraju svoju ulogu u pismima, šta se u to vreme dešava u istorijskom prostoru kao i ono što preovladava u intelektualnom i književnom toku. Posebno je važna činjenica da su pripadnici ove generacije odrastali i živeli događaje zajedničke za sve i disali istu atmosferu, kao i to da su počeli i koegzistirali sa otprilike istim teretom života.

Ključne karakteristike

Ova generacija se sinhronizovala sa većim delom novih formi koje su pristizale iz zapadne Evrope, gde su se uveliko i utemeljile, kao što su nadrealizam sa slobodnim stihom u poeziji i roman u prozi. Linos Politis smatra da su pisci koji su se predstavili u okviru ove hronologije stvaralački obnovili ne samo poeziju već i prozu, „koja je u godinama 1920-1930 cvetala u zakasnelom opstanku etnografije koja opisuje život bednog sirotinjskog naselja.“

Konačna sahrana Velike ideje sa maloazijskom katastrofom, primorala ih je da redefinišu "grčkost" (helenski identitet). Došavši u dodir sa Evropom, pokušali su i uspeli da spoje na grčki način modernizam sa tradicijom, kosmopolitizam sa lokalnošću, i izraze ono kolektivno nesvesno svog vremena. Generacija tridesetih otkrivala je, divila se i volela grčku narodnu kulturu u svim njenim manifestacijama, od lokalnog folklora do anonimnih narodnih slikara.

Poezija

U poeziji tridesetih godina prošlog veka nalazimo prve korake promene koju će ova generacija doneti književnosti. Iz Francuske dolazi novi pokret, nadrealizam, vozilo kroz koje će se izražavati pesnici koji će sastavljati generaciju 1930. Najodlučniji potezi u toku promene poezije desili su se:

• 1930. u Parizu, kada je objavljena preteča grčke nadrealističke poezije, zbirka pesama Teodorosa Dorosa Στου γλυτωμού το χαζί

• 1931. u časopisu Logos, gde je objavljen esej Dimitrisa Mencelosa „Nadrealizam i njegove tendencije“, u kome je autor sistematski izložio teoriju nadrealizma.

Iste godine, Seferis objavljuje svoju zbirku poezije Strofa, koja, iako je najvećim delom klasična poezija, ima i pesme nadrealističkog raspoloženja.

• 1933. godine kada su u časopisu Krug objavljene pesme Tomasa Sternsa Eliota, koje će posebno doprineti Seferisu
• Godine 1935. kada je objavljena Visoka peć Andreasa Empirikusa, prva grčka nadrealistička zbirka poezije, kao i Seferisova zbirka Roman (Μυθιστόρημα). Ova dva događaja, ali i drugi slični događaji (kao što je objavljivanje prvih pesama Odiseja Elitisa, objavljivanje odlomaka iz Uliksa Džejmsa Džojsa u prevodu Takisa Papasonisa, ali i prvi prevodi Eliota od Seferisa) dovešće 1935. godinu do razmatranja kao odlučujuću godinu-prekretnicu u poeziji: „Ono što će kasnije biti telo nove poezije prvi put se pojavljuje u vremenskoj granici 1935. godine […] ovaj put je jedno od najistorijskih modernih grčkih poezija, jer se odatle i dalje, uglavnom, forma našeg pesničkog diskursa potpuno promenila..."

Konstantinos Dimaras, veoma rano se fokusirajući na glavno obeležje nove poezije koju je predstavila generacija tridesetih (koja još nije u potpunosti iskristalisala svoje elemente), definisao ju je kao „kulturu lirike”. Ovaj novi lirizam se sada fokusirao na reč, koju je smatrao autonomnom, u potrazi za najboljim fonološkim i psihološkim asocijacijama kojih se seća.

Iako su leksikografija, eliptična formulacija i degradacija racionalizma postojali u ranijim fazama grčke književnosti, u ovoj generaciji se smatraju odlikama „čiste književnosti“.

Najznačajnijim predstavnicima i eksponentima ove generacije smatraju se pesnici Jorgos Seferis, Odisej Elitis, Andreas Empirikos, Nikitas Randos, Jorgos Sarandaris, Dimitris Antoniu, Anastasios Drivas, Teodoros Doros, Nikos Engonopulos, Janis Ricos, Nikiforos Vretakos i Nikos Gatos.

Proza

Što se proze tiče, pisci su počeli da napuštaju tradicionalne forme romana i pripovetke, da bi kroz novonastalu formu romana mogli da otkriju složenija psihološka stanja, da opišu ozbiljnije društvene i značajnije ljudske probleme. Istovremeno, napravili su rez u stilu i jeziku, usvajajući jednostavan, elementarni, često lokalni dijalekt.

Godina 1933. se može smatrati prekretnicom u modernoj grčkoj prozi za roman. Ove godine pojavili su se važni romani, možda najvažniji, moderne grčke književnosti. Jorgos Teotokas ovu godinu naziva godinom naglog i višestrukog razvoja romana, prvenstveno jer su iste ove godine izašli „Svezani“ Angelosa Terzakisa, „Pukovnik Liapkin“ M. Karagacisa, „Argo“ Jorgosa Teotokasa, „Učitelj sa zlatnim očima“ Stratisa Mirivilisa i drugi.

Andreas Karantonis ponovo, u članku u časopisu Nea Gramata 1935. godine, ističe da je „književna forma koja danas najsnažnije podstiče tajne želje mladih ljudi prema originalnom delu roman. Toliki je izdavački orgazam od bujnog pisanja romana da se stiče utisak da će prvi put u Grčkoj biti napravljen od neiskorišćenog oblika, tela sa težinom, dodirom i dinamičkom energijom.“

Karantonis već izdvaja figuru mladog romansijera, koji, baveći se romanom, pokušava da upozna čoveka svog zavičaja. Od čoveka do njegovog društvenog položaja, od društva do prirode i istorije svog mesta. Stubovima ove generacije smatraju se Fotis Kondoglu, Trasos Kastanakis, Stratis Mirivilis, Elijas Venezis, Kosmas Politis, Jorgos Teotokas, M. Karagacis, Tanasis Pecalis-Diomidis, Angelos Terzakis, i najmlađi od svih Pantelis Prevelakis.

Slikarstvo

Zahtev za povratak tradiciji, zahtev za onim „grčkim“, bio je imperativ slikara tog vremena. Helenitet u slikarstvu bio je otvoren zahtev još od početka 20. veka, ali se izražavao kroz pejzažno slikarstvo koje je jednostavno nastojalo da predstavi grčki prostor i grčku svetlost. Nakon maloazijske katastrofe, umetnici generacije '30-ih za identitetom tragali su u mnogobrojnim unutrašnjim ulicama.

Većina – sa izuzetkom Kontoglua – želela je da izrazi stvarnost svog vremena kombinovanjem (kao što su to činili romanopisci i pesnici) grčke tradicije i modernističkih struja kao što su fovizam, kubizam, nadrealizam i ekspresionizam. U tom kontekstu su otkriveni i vrednovani popularni slikari, poput Teofila i Makrijanija, ali i vizantijska tradicija. Prethodni pristup praćen je antropocentrizmom. To znači da je intelekt dominirao čulima, što je rezultiralo time da je slikarstvo postalo duhovnije i manje reprezentativno.

Najznačajniji predstavnici ove generacije u vizuelnim umetnostima su Konstantinos Partenis, Spiros Papalukas, Fotis Kontoglou, Janis Caruhis, Nikos Engonopulos, Nikos Hadžikirjakos-Gikas, Jorgos Buzijanis i Jorgos Guranopulos.

Izvori

• Ανώνυμος (χ.χ.). «Η Γενιά του '30» fryktories.gr. Ανακτήθηκε στις 6 Αυγούστου 2020
• Δημαράς, Κ.Θ. Ιστορία της νεοελληνικής λογοτεχνίας (3η έκδοση). Αθήνα: Ίκαρος
• Δημητρακόπουλος, Φώτης (1990). Η πρωτοποριακή κίνηση του '30 και το μυθιστόρημα. Αθήνα: Καστανιώτης
• Μοίρα, Πολίνα (5 Ιανουαρίου 2012) «Η γενιά του '30». fotodendro.blogspot.com. Ανακτήθηκε στις 6 Αυγούστου 2020
• Μπαλούτογλου, Νάνσυ (α) (16 Ιουλίου 2009) «Η γέννηση της νεότερης ελληνικής ζωγραφικής - μέρος α΄». artmag.gr. Ανακτήθηκε στις 5 Αυγούστου 2020
• Μπαλούτογλου, Νάνσυ (β) (29 Ιουλίου 2009) «Η γέννηση της νεότερης ελληνικής ζωγραφικής - μέρος β΄». artmag.gr. Ανακτήθηκε στις 5 Αυγούστου 2020
• Πολίτου-Μαρμαρινού, Ελένη (1982). «Η πρώτη μεταπολεμική ποιητική γενιά και η σχέση της με τη "Γενιά του 30"». Παρουσία 1: 23-30
• Στεργιόπουλος, Κ. (6 Οκτωβρίου 1989). «Λογοτεχνία και χρονολογίες». Το Βήμα (Αθήνα)
• Στεργιόπουλος, Κ. (2004). «Γενιά και Σχολή». Περιδιαβάζοντας: Από τα σχήματα στα πρόσωπα. Τόμος Στ΄. Αθήνα: Κέδρος. σελ. 132

Dodatna literatura

• Παυλόπουλος, Δημήτρης, επιμ. (1994). Σε αναζήτηση της Ελληνικότητας: η Γενιά του '30. Αθήνα: Διεθνές Κέντρο Εικαστικών Τεχνών Αέναον ISBN 9789607621009
• Κριαράς, Εμμανουήλ (Ιανουάριος 1964). «Η φιλολογική γενιά του 30. Στον τομέα των νεοελληνικών γραμμάτων». Εποχές 9: 11-16.
• (Ιανουάριος 1964). «Η φιλολογική γενιά του 30. Στον τομέα των νεοελληνικών γραμμάτων». Εποχές 9: 11-16.
• Τζιόβας, Δημήτρης (2012). Ο μύθος της Γενιάς του Τριάντα: νεοτερικότητα, ελληνικότητα και πολιτισμική ιδεολογία. Αθήνα: Πόλις. ISBN 9789604353132.
• Tonnet, Henri (2010). Ιστορία του ελληνικού μυθιστορήματος. Μτφρ. Καραμάνου, Μαρίνα. Αθήνα: Πατάκης ISBN 9789603789949.
• Vitti, Mario (1977). Η Γενιά του Τριάντα: Ιδεολογία και μορφή. Αθήνα: Ερμής. ISBN 9789603200178.
• Vitti, Mario (1978). Ιστορία της Νεοελληνικής Λογοτεχνίας. Αθήνα: Οδυσσέας. ISBN 9789602106044.