Википедија

Glosator

Glosator je autor glosa, odnosno objašnjenja ili komentara određenog teksta. U užem smislu, glosatori su pravnici koji su delovali  u XII i XIII veku širom Italije, Nemačke i i Francuske.[1] Glosatori predstavljaju kolevku jurisprudencije[2] i oni su zajedno sačinjavali školu u kojoj su razmenjivali mišljenja i stavove, ali i prenosili znanje drugima. Pored toga, glosatori su sprovodili i detaljne studije određenog teksta koje su rezultirale zbirkama objašnjenja. Njihov posao je, u suštini, bio oživljavanje klasičnog rimskog prava.

Istorija uredi

Pojava glosatora se vezuje za grad Bolonju, gde je pravnik Irnerije osnovao univezitet 1119. godine. Najpre su on i njegovi sledbenici bili predavači na univerzitetu. Ime osnovane škole potiče od „glossa“ - tumačenja rimskih tekstova koje su glosatori zapisivali između redova (lat.-interlinearis) i na marginama (lat.-marginalis) Reč glosator nastala je u srednjovekovnom latinskom jeziku (lat. glossa –sjaj) i ovaj latinizam je od kraja srednjeg veka pozajmljen u srpskom, ali i ostalim evropskim jezicima kao što su:nemački, francuski, italijanski i španski. Ovu reč danas uglavnom koriste samo filolozi, istoričari i kodikolozi.[3]

Najpre, glose su bile primedbe ili tumačenja reči i izraza koji su postali nerazumljivi, jer je srednjovekovni latinski i način razmišljanja bio nešto drugačiji od klasičnog. Neke glose su upućivale na slična pravila u drugim delovima Justinijanove kodifikacije, a bilo je i čitavih malih studija. Glosatori au sakupljali glose koje se odnose na isto pitanje ili grupu pitanja u zbirke zvane summae, a bilo je i uopštenih zbirki koje su se zvale summae summarum.[4]

Veza glosatora i prava uredi

Period od jednog veka, u kome su delovali glosatori, predstavlja vreme kada je pravna nauka ostvarila veliki napredak. Glosatori su bili suočeni sa rascepkanošću ovlašćenja u imovinskim odnosima svog vremena i tako su stvorili ustanovu podeljene svojine: dominium utile, dominium directum i dominium eminenes. Oni su pokazali mnogo uspeha u dogmatskoj analizi i postali začetnici modernog pravnog metoda. Za njih je Justinijanova kodifikacija predstavljala ratio scripta, odnosno "pisani razum" i po njima, nju je potrebno samo pravilno razumeti.[5]

Pored navedenog, glose su opisivali pojedinačne pravne probleme i rešavali kontradikcije među različitim odlomcima tekstova. Tretman kojim su objašnjavane zakonske odredbe bio im je u velikoj meri nepoznat. Neki od tretmana bili su podložni autoritativnom razmišljanju srednjeg veka jer su se pararelno odražavali i na sholastiku u teologiji.[6]Glosatori su pokušavali da protumače Justinijanovu kodifikaciju i da je pre svega prilagode svom vremenu – feudalnom i crkvenom pravu.[7]

Najvažniji glosatori su bili Irnerije, Azon i Akurzije.[8] Oni su u ustavnom i pravnom životu svog vremena, preuzeli ulogu nastavnika,recenzenata i urednika dokumenata. Prvenstveno se smatralo da su teoretičari koji su pružali obuku za javni život, ali su imali malo uticaja na praktičnu primenu zakona.[9] Glosatori su za Corpus Iuris Civilis pružali „usluge“ koje nisu imale direktan pravni efekat, što je bilo zbog činjenice da su činovnički izvori kanonista, orijentisani ka sadašnjosti, uživali prioritet.[10] Lična i lokalna prava takođe su uživala prioritet u svakodnevnom pravnom životu. S druge strane, neki glosatori su smatrali da je Corpus Iuris Civilis direktno primenjiv zakon.[11] Svojim delovanjem su učvrstili  sopstveni status kao važnih pravnih tumača jer su bez obzira na lokalne uslove mogli da primene univerzalnu valjanost i bezvremenu ispravnost rimskog zakona. Oni su imali epohalni značaj za čitavu Evropu. Osnivač Istorijske pravne škole, Fridrih Karl fon Savinji, glosatore je nazvao „reformatorima naučenim iz knjige (pravnog života)“.[12] Oni su imali epohalni značaj za čitavu Evropu.[11]

Tek je u renesansi bilo zastupljeno mišljenje da se istorijski način istraživanja može primeniti na razne sfere i u to vreme se rađa istorija književnosti, filozofije, umetnosti, pa i istorije prava.[13] Irnerija su nasledili Martin, Bulgar, Jakob i Hugo i nazvani su "četiri doktora".[14] Takođe, pojavilo se mnogo drugih koji su pisali sopstvena dela, a najznačajniji među njima je bio Placenin, koji je glosatorski način rada preneo u južnu Francusku i tamo oko 1170. godine, napisao komentar Kodeksa. Najvažnije delo glosatora, kojom je okončan njihov način rada, bila je zbirka glosa koju je objavio Akurzije, pos nazivom Glossa ordinaria.

Postglosatori uredi

Od sredine XII pa sve do XVI veka, polazeći od Akurzijeve Glossa ordinaria, razvija se nova varijanta italijanskog načina podučavanja (mos docendi italicus) - škola postglosatora ili komentatora.[15] Oni su nastavili rad glosatora i pomogli pri uklanjanju sve očiglednijeg jaza između čiste pravne teorije i praktične primenljivosti zakona. Najpoznatiji postglosatori su: Čino iz Pistoje, Bartol iz Sasoferata i Baldo.[16] Postglosatori su nastavnom i naučnom delatnošću doprineli još većem širenju uticaja rimskog prava, ali su, pored toga, u većoj meri nego glosatori bili usmereni ka praksi. Oni su, utoliko važniji za razvoj modernog prava jer su omogućili recepciju rimskog prava. Komentatori su se nazivali dekrestima, bavili su se proučavanjem  kanonskog prava i  ostavljali su komentare na Decretum Gratiani , kao i na papine dekretale. Među njima posebno se ističe Hugo.[17]

Reference uredi

  1. ^ Wolfgang Kunkel: In SZ, romanistische Abteilung (RA, ISSN 0323-4096) 71 (1954), 517 Anm. 15. 
  2. ^ Avramović, Stanimirović, Sima, Vojislav (2019). Uporedna pravna tradicija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 19. 
  3. ^ Stanojević, Obrad (2004). Rimsko pravo (bosanskohercegovačko izdanje). Sarajevo: Magistrat - Sarajevo. . str. — 109. 
  4. ^ Stanojević, Obrad (2004). Rimsko pravo (bosanskohercegovačko izdanje). Sarajevo: Magistrat - Sarajevo. str. str. — 110. 
  5. ^ Stanojević, Obrad (2004). Rimsko pravo. Sarajevo: Magistrat - Sarajevo. str. str. — 111., 112. 
  6. ^ Paul Koschaker: Europa und das Römische Recht. 4. Auflage, C.H. Beck’sche Verlagsbuchhandlung. München, Berlin 1966. S. 62. 
  7. ^ Sima Avramović, Vojislav Stanimirović (2019), „Uporedna pravna tradicija“ str.20., Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
  8. ^ Avramović, Sima. Uporedna pravna tradicija. Beograd: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. str. — 20. 
  9. ^ Milošević, Miroslav (2019). Rimsko pravo. Beograd: Pravni fakultet univerzitata u Beogradu. str. str. — 103. 
  10. ^ Paul Koschaker: Europa und das Römische Recht. 4. Auflage, C.H. Beck’sche Verlagsbuchhandlung. München, Berlin 1966. S. 55 ff. 
  11. ^ a b Franz Wieacker: Privatrechtsgeschichte der Neuzeit. Unter Berücksichtigung der deutschen Entwicklung. 2. Auflage, Vandenhoeck & Ruprecht, 1967. S. 80 f. 
  12. ^ Franz Wieacker: Privatrechtsgeschichte der Neuzeit. Unter Berücksichtigung der deutschen Entwicklung. 2. Auflage, Vandenhoeck & Ruprecht, 1967. S. 70. 
  13. ^ Avramović, Stanimirović, Sima, Vojislav (2019). „Uporedna pravna tradicija“. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. str. — 20. 
  14. ^ Obrad, Rimsko pravo - bosanskohercegovačko izdanje. Stanojević. Sarajevo: Magistrat. str. str. — 112. 
  15. ^ Obrad Stanojević Rimsko pravo - bosanskohercegovačko izdanje.Sarajevo: Magistrat - Sarajevo. str. str. — 112., 113. 
  16. ^ Milošević, Miroslav (2019). Rimsko pravo. Beograd: Pravni falkultet univerzoteta u Beogradu. str. str. — 104., 105. 
  17. ^ Milošević, Miroslav (2019). Rimsko pravo. Beograd: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. 109. 

Literatura uredi

  • Milošević Miroslav, Rimsko pravo, Pravni fakultet univerziteta u Beogradu, 2019., četrnaesto izdanje.
  • Sima Avramović, Vojislav Stanimirović (2019), „Uporedna pravna tradicija“, Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet.
  • dr. Obrad Stanojević, Rimsko pravo - bosanskohercegovačko izdanje; redaktor dr. Zdravko Lučić; izdavač - Magistrat, Sarajevo.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Глосатор&oldid=26851904”