Википедија

Grigorije Patricije

Grigorije Patricije (grč. Γρηγόριος, lat. Flavius Gregorius, poginuo 647) bio je vizantijski egzarh Afrike (današnji Tunis i istočni Alžir). Kao sroddnik Iraklijeve dinastije i izrazito prohalkedonskih uverenja, 646. je digao pobunu protiv cara Konstansa II (vl. 641-668) zbog njegove podrške monotelitizmu. Ubrzo nakon što se proglasio za cara suočio se sa invazijom iz arapskog Rašidunskog kalifata. Suprotstavio se napadačima ali je potučen i ubijen kod Sufetule. Iako su se Arapi zatim povukli i Afrika vratila pod carsko okrilje, vizantijska vladavina je fatalno oslabljena.

Grigorije Patricije
Lični podaci
Datum smrti647. ne.
Mesto smrtiSufetula, Vizantijsko carstvo
Uzurpator Vizantijskog Egzarhata u Africi.
Period646–647. n. e.
Prethodnik-
NaslednikGenadije (kao egzarh)

Egzarh uredi

Grigorije je bio u krvnom srodstvu sa carem Konstansom II jer je bio sin rođaka njegovog oca Iraklija (vl. 610-641)[1][2]. Grigorije se kao egzarh Afrike (patrikios Afrike kod Teofana) prvi put pominje u julu 645.[1][3][4] ali moguće da je imenovan još za Iraklija[2][5].

Egzarhat se u ovo vreme nalazio u previranju usled konflikta između pretežno ortodoksne populacije i pristalica monoteletizma, pokušaja kompromisa između halkedonizma i monofizitizma koji je Iraklije zamislio i promovisao 638. U Africi su drugi navedeni pravac uglavnom zastupale izbeglice iz Egipta[2]. U pokušaju da smanji tenzije Grigorije je u julu 645. bio domaćin teološke rasprave u Kartagini između halkedonca Maksima Ispovednika i bivšeg monotelitskog carigradskog patrijarha Pira. Grigorije je pomogao njihovo izmirenje, Pir je prihvatio halkedonsko gledište[1][2][3][4]. Sledećih meseci nekoliko lokalnih sinoda u Africi je osudilo monoteletizam kao jeres[1].

Secesija uredi

 
Mediteranski svet oko 650.

Grigorije se 646. pobunio protiv Konstansa. Osim Konstansovog monoteletizma razlog za ovo je bilo i Muslimansko osvajanje Egipta 642. i pretnja koju je to predstavljalo za vizantijsku Afriku[1]. Arapi su 642-3 zauzeli Kirenajku i istok Tripolitanije - njihovo napredovanje na zapad je zaustavljeno samo naređenjem kalifa Omara[6] (već je počelo Muslimansko osvajanje Persije i želeo je konsolidaciju Egipta). S obzirom na neuspeh carigradske vlade da zaustavi muslimane, bilo je, po rečima Šarla Dila, "veliko iskušenje za ovog moćnog guvernera Afrike da se otcepi od slabe i udaljene imperije koja je izgledala nesposobna da odbrani svoje podanike"[7]. Arapski hroničar El Tabari s druge strane tvrdi da je Grigorijeva pobuna bila provocirana Konstansovim traženjem 300 funti zlata[3]. Arapski izvori tvrde da je nakon što je proglašen za cara kovao novac sa svojim likom, ali do sada nije pronađen nijedan komad[3][8][9]. Izgleda da su i Maksim Ispovednik i papa Teodor I ohrabrili ili makar podržali Grigorija u ovom poduhvatu. Tako je papa navodno poslao izaslanika koji je preneo Maksimov san, u kome su dva rivalska anđeoska hora izvikivala "Pobeda Konstantinu [Konstansu] avgustu" i "Pobeda Grigoriju avgustu", prvi je bio sve tiši a drugi je prevladao[1][4][10]. Pobuna je izgleda imala široku podršku, ne samo među romanizovanim Afrikancima već i među Berberima u unutrašnjosti[8].

Dolaze Arapi uredi

Omarov naslednik Otman je 647. naredio Abdulah ibn Saadu da sa 20.000 ratnika napadne Egzarhat. Muslimani su napali zapadnu Tripolitaniju i napredovali do severne granice provincije Bizacene. Grigorije se sukobio s Arapima na njihovom povratku kod Sufetule (danas Sbeitla u severno-centralnom Tunisu) ali je poražen i ubijen[1][11][12]. Agapije iz Hijerapolisa i neki sirijski izvori tvrde da je on preživeo bitku i pobegao u Carigrad gde se pomirio sa Konstansom, ali većina današnjih naučnika prihvata opis arapskih hroničara[1][3][4]. Arapski opisi takođe tvrde da su muslimani zarobili Grigorijevu kćerku koja se borila uz oca, da je poslata u Egipat uz ostali plen, ali da je tokom marša pala s kamile i poginula[3][13].

Epilog uredi

Nakon Grigorijeve smrti Arapi su poharali Sufetulu i haračili širom Egzarhata dok su se Vizantinci povukli u tvrđave. Pošto nisu mogli napasti te fortifikacije, a zadovoljni velikim količinom opljačkanog, Arapi su pristali otići u zamenu za isplatu velikog danka u zlatu[14]. Iako arapski napad još neko vreme nije iskorišćen i veze sa Carigradom su obnovljene, Grigorijeva pobuna i arapski upad su do temelja zatresli vizantijsku vlast nad Afrikom. Naročito su berberska plemena odbacila lojalnost carstvu, tako da izgleda da je veći deo južnog Tunisa bio van kartaginske kontrole[15]. Time je Bitka kod Sufetule označila "kraj, manje-više blizak, ali neizbežan, vizantijske dominacije u Africi"[16].

Vidi takođe uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž Hollingsworth 1991, str. 875
  2. ^ a b v g Moore 1999
  3. ^ a b v g d đ Winkelmann et al. (2000), pp. 49–50
  4. ^ a b v g Martindale, Jones & Morris (1992), p. 554
  5. ^ Pringle 1981, str. 46.
  6. ^ Diehl 1896, str. 3–558
  7. ^ Diehl 1896, str. 3–556
  8. ^ a b Diehl 1896, str. 557
  9. ^ cf. Guery, R. (1981). „Le pseudo-monnayage de l'usurpateur Grégoire, patrice d'Afrique.”. Bulletin de la societé francaise de numismatique (na jeziku: French): 66—68. 
  10. ^ Diehl 1896, str. 3–557
  11. ^ Diehl 1896, str. 3–559.
  12. ^ Pringle 1981, str. 47.
  13. ^ Diehl 1896, str. 559.
  14. ^ Diehl 1896, str. 3–560.
  15. ^ Diehl 1896, str. 3–561.
  16. ^ Diehl 1896, str. 562.

Izvori uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Григорије_Патриције&oldid=26860884”