Википедија

Grčka u Prvom svetskom ratu

Po izbijanju Prvog svetskog rata u avgustu 1914. godine, Kraljevina Grčka je ostala neutralna nacija. Bez obzira na to, grčke snage su u oktobru 1914. zauzele severni Epir, teritoriju južne Albanije koju je proglasila za svoju, u vreme kada je nova kneževina Albanija bila u nemiru. Istovremeno, Kraljevina Italija je zauzela ostrvo Sazan, drugo albansko posedovanje, a kasnije tog decembra albansku luku Valona.

Operacije na granici Srbija-Grčka tokom rata, 1916.

Pozadina uredi

 
Balkan posle balkanskih ratova

Grčka je izašla kao pobednik u balkanskim ratovima 1912-1913, sa njenom teritorijom skoro udvostručenom, ali se našla u teškoj međunarodnoj situaciji. Status istočnih egejskih ostrva koje su okupirali Grci ostao je neodređen, a Otomansko carstvo je nastavilo da ih prisvaja, što je dovelo do trke mornaričkih oružja i masovnih progona etničkih Grka iz Anadolije. Na severu, Bugarska, poražena u Drugom balkanskom ratu, gajila je revanšističke planove protiv Grčke i Srbije.

Grčka i Srbija bile su obavezane savezničkim sporazumom, potpisanim 1. juna 1913. godine, koji je obećao obostranu vojnu pomoć u slučaju napada treće strane, pozivajući se na Bugarsku.[1] Međutim, u proleće i leto 1914. godine Grčka se našla u sukobu sa Otomanskim carstvom nad statusom istočnih egejskih ostrva, zajedno sa pomorskom borbomizmeđu dve zemlje i progonom Grka u Maloj Aziji. Dana 11. juna, grčka vlada izdala je zvanični protest Porti, preteći kršenje odnosa, pa čak i rata, ako progoni nisu zaustavljeni. Sutradan je Grčka zatražila pomoć Srbije, ako su stvari došle do izražaja, ali je 16. juna Vlada Srbije odgovorila da zbog iscrpljenosti zemlje nakon balkanskih ratova i neprijateljskog stava Albanije i Bugarske, nije se mogla obavezati se na pomoć Grčke i preporučila je da se izbegne rat.[2] 19. juna 1914. godine, služba vojnog štaba, pod pukovnikom Metaksasom, predstavila je svoju studiju o vojnim opcijama protiv Turske: jedini istinski odlučujući manevar, iskrcaj cele grčke vojske u Maloj Aziji, bio je nemoguć zbog neprijateljstva sa Bugarskom; umesto toga, Metaksas je predložio iznenadnu okupaciju Galipoljskog poluostrva, bez prethodnog proglašenja rata, čišćenja Dardanela i okupacije Carigrada kako bi prisilili Osmanlije da pregovaraju. [3] Međutim, prethodnog dana, otomanska vlada je predložila međusobne razgovore, a napetosti su se dovoljno smanjile da bi se grčki premijer Elefterios Venizelos i Veliki vezir sastali u Briselu u julu. [3]

Mesec dana kasnije, izbio je Prvi svetski rat atentatom u Sarajevu.

Avgust 1914 − avgust 1915. uredi

Suočena s izgledom za početno lokalizovani austro-srpski rat, grčko rukovodstvo je bilo jednoglasno da će zemlja ostati neutralna, uprkos uslovima uzajamne pomoći saveza sa Srbijom. Grčka je bila spremna da uđe u sukob samo u slučaju bugarske intervencije, kada bi bio ugrožen čitav balans snaga na Balkanu. [4]. Kao rezultat toga, ostaci srpske vojske povukli su se u Albaniju, sa ciljem da stignu do obala Jadrana, dok je Saraj naredio svojim vlastitim snagama da se povuku na jug prema Solunu, ponovo prelazeći grčku granicu 13. decembra 1915.[5] Pošto su Bugari pažljivo pratili saveznike i napadali ih tokom njihovog povlačenja, postojala je bojazan da će jednostavno nastaviti dalje od granice. General-potpukovnik Grčke je na sopstvenu inicijativu rasporedio 3/40 Evzone pukovnije da pokrije granicu sa barem simboličnom silom. U tom slučaju, Centralne sile su se zaustavile pre grčke granice, iako je austrijski komandant Franc Konrad fon Hecendorf insistirao da završi pobedu u Srbiji čišćenjem Albanije i iseljavanjem saveznika iz Soluna i prisiljavanjem Grčke i Rumunije da uđu rat na strani centralnih sila, nemačka vrhovna komanda, pod komandom Falkenhajna, bila je spremna da okonča operacije kako bi se usredsredila na svoj plan da osvoji rat pobedom u bici kod Verdena.[6]

Skoulodiseva vlada uredi

U međuvremenu, Grčka se još više spustila u političku krizu: u noći 3. i 4. novembra, Zaimisova vlada je izglasana u parlamentu, na sednici na kojoj je došlo do udara ministra vojnih poslova i poslanika Venizela. Kralj Konstantin nazvao je Stefanosa Skouloudisa novim premijerom; novi premijer je preuzeo sam Ministarstvo spoljnih poslova. 11. novembra Parlament je raspušten i izbori zakazani za 19. decembar. [7]

Nemačku i Austriju su vršile pritisak na novu vladu da ne dozvoli saveznicima da se povuku na grčku teritoriju, na šta je Skouloudis odgovorio da će Grčka primeniti uslove iz Haške konvencije, prema kojima bi savezničke snage morale biti razoružane jednom prelaskom na grčki tlo[8]. To je izazvalo buru među savezničkim vladama, koje su počele da traže evakuaciju grčke vojske iz Makedonije i okupaciju Milosa i Pireja od strane savezničkih mornarica. U međuvremenu, grčki trgovački brod je bio zatočen u savezničkim lukama i nezvaničnim embargo je stavljen na Grčku. 19. novembra grčka vlada je obavestila saveznike da njihove snage neće biti razoružane i da su grčke snage u Makedoniji tu da se brane od bugarskog napada, a ne da se mešaju u savezničke. Ipak, 21. novembra saveznici su zauzeli Milos, a dva dana kasnije tražili su formalna i kategorična uveravanja da će njihove snage uživati slobodu kretanja i delovanja u Solunu i oko njega; Skouloudis je prihvatio, ali dva dana kasnije, zahtevi su porasli, tražeći uklanjanje grčke vojske iz Soluna, postavljanje svih puteva i železnica u pravcu Srbije pod skladištem Saveznika, dozvolu za utvrđivanje okoline Soluna i Halkidikija i neograničeno kretanje savezničkih flota u grčkim vodama. [9]

Nakon pregovora 9. i 10. decembra u Solunu postignut je kompromis: Grčka 11. divizija ostala je u Solunu, a tvrđava Karabournou ostala u grčkim rukama; s druge strane, grčka vlada je obećala da se neće mešati u bilo kakve savezničke mere kako bi ojačala svoje pozicije, te bi ostala neutralna u slučaju da je saveznička aktivnost izazvala treću moć da napadne grčku teritoriju. Saveznici su se povukli iz Milosa, dok je grčki 5. armijski korpus pomeran na istok prema Nigritiju, ostavljajući područje između Soluna i severne grčke granice bez vojnika.

Ovaj prostor je ostavljen da se brani sa tri francuske i pet britanskih divizija[10] , koje su u decembru 1915. - januara 1916. podigle "utvrđeni kamp" u širokom luku oko Soluna, od Orfanoskog zaliva na istoku do reke Vardar na zapadu. 16. januara 1916. Saraj je imenovan za savezničkog komandanta u Makedoniji. [11] Glavnina grčkih snaga na tom području okupila se u istočnoj Makedoniji (4. vojni korpus istočno od reke Strimon, 5. korpus u području Nigritija, i neke jedinice za podršku 1. i 2. korpusa oko planine Vermion). Ove sile su se suočile sa Prvom i Drugom bugarskom armijom.[10]

 
 
Saraj i grčki premijer Skoulodis)

Na strani centralnih sila, 29. novembra 1915. godine Falkenhajn je javno pretio da će, ako Grčka ne može neutralizirati savezničke i srpske snage na njenom tlu, Nemci i njihovi saveznici preći granicu i to učiniti umesto njih, i 10. decembra, nemačko ministarstvo spoljnih poslova reagovalo je na novi sporazum između Grčke i saveznika u pogledu njihovih vojski u Makedoniji tražeći ista prava na slobodno kretanje na grčkoj teritoriji.[10] Na te zahteve, grčka vlada je 22. decembra odgovorila da neće aktivno da se suprotstavi invaziji centralnih sila na njenu teritoriju, pod uslovom da Bugari ne učestvuju, ili barem ne ostanu izvan gradova, a komandovanje operacijama bilo je u nemačkim rukama; da Bugarska nije izdala teritorijalne zahteve i da bi se snage centralnih sila povukle kada se ispune njihovi ciljevi; i da grčke vlasti i dalje postoje na istim mestima. [12]

Nemačka je 6. januara izjavila da je spremna da poštuje grčki suverenitet, pod uslovom da se grčka vojska povuče iz pograničnog područja, sa masovnim povlačenjem zapadno iza linije Prespansko-Katerinskog jezera, ostavljajući samo 5. korpus u području Kavale. Na taj način Makedonija bi ostala nesporna da se saveznici i centralne sile bore, dok je ostatak Grčke ostao neutralan. Krajem januara, grčka vlada je podnela široko sličan predlog, koji su razvili Metaksas, saveznicima; dok su ga britanski vojni ataše i Saraj prvobitno prihvatali, francuska vlada je odlučila da je odbaci, smatrajući je zamkom: evakuacija područja Nigrita-Drama izložila bi savezničke bokove bugarskim napadima, dok bi se suprotno tome pojavila grčka vojska u Katerini koja bi pokrila nemački desni bok. Štaviše, prema Metakasovom predlogu, saveznici bi izgubili pristup lukama Katerini i Volos. [13]

Dok je Atina pokušala da održi ravnotežu između zaraćenih koalicija i brani ono što je ostalo od neutralnosti zemlje, saveznici su nametnuli ograničeni embargo na uvoz uglja i pšenice i 28. decembra zauzeli Lezbos za upotrebu kao bazu operacija. Istog dana, tri nemačka aviona bombardovala su britanske položaje u Solunu, nakon čega je Saraj uhapsio sve strane konzule u gradu i priveo ih na saveznički ratni brod.[14] 10. januara 1916. saveznički ambasadori najavili su da će srpske trupe biti prevezene iz Albanije na grčko ostrvo Krf, koje su francuski vojnici zauzeli sledećeg dana[15]. Da bi sprečio mogući bugarski napredak, Saraj je 12. januara naredio da se raznese nekoliko železničkih mostova, a 28. januara francuske trupe su zauzele tvrđavu Karabournou kako bi kontrolisale ulazak u Solunski zaliv. Oba koraka su preduzeta bez saglasnosti grčkih vlasti niti čak sa konsultacijama sa generalom Mahonom, te su razljutili grčko javno mnjenje, koje je počelo da se okreće protiv saveznika. [16]

Čitav niz događaja u zimu 1915/1916. bio je pokazatelj beznadežnog pravnog i političkog nezadovoljstva na koje je grčka vlada naišla[9]. Ovo je sada čvrsto u rukama anti-Venizelističke frakcije, pošto su Venizelos i njegovi pristalice bojkotovali izbore 19. decembra[11]. Već napeta politička situacija u Grčkoj pogoršana je aktivnom propagandom koju su sprovele zaraćene koalicije, pri čemu su centralne sile izazivale ogorčenje zbog teških savezničkih akcija a saveznici su pozvali Grčku da se suprotstavi svojim tradicionalnim rivalima, Bugarima i Turcima. Kao što su izvorne garantne sile Grčke, Britanije, Francuske i Rusije (učesnici Londonske konferencije gde su uspostavile grčku vladu) dalje tvrdile da imaju pravo da intervenišu jer je grčka vlada prekršila i savez sa Srbijom i grčki ustav, organizujući ono što su saveznici (i Venizelisti) smatrali ilegalnim izborima. [17]

Nepoverenje između Saraja i grčke vlade bilo je očigledno 23. februara, kada je posetio kralja Konstantina i Skuloudisa kako bi objasnio svoje jednostrane akcije u Makedoniji[13]. Do tog vremena, 133.000 srpskih vojnika je evakuisano na Krf. Preko tri hiljade ljudi umrlo je od dizenterije i tifusa tokom boravka u njima, ali su takođe bili opremljeni francuskim oružjem i formirani u šest divizija. Saveznici su planirali da ih prebace u Makedoniju, pa su 5. aprila zahtevali da se prebace brodom u Patras i odatle kopnenim putem, preko Atine i Larise, u Solun. Skouloudis je žestoko odbacio taj zahtev i usledila je žestoka svađa s francuskim ambasadorom[18]. Netrpeljivost između grčkih i savezničkih vlada je dodatno produbljena kada su Francuzi odbili zahtev za kredit od 150 miliona franaka 23. aprila, samo da bi Atina umesto toga pristala na sličan kredit od Nemačke. [18]

Srpska vojska je brodom prebačena u Makedoniju, gde je grupisana u tri vojske. Dodavanje 130.000 Srba dalo je saveznicima preko 300.000 ljudi u Makedoniji, podižući mogućnost savezničke ofanzive koja bi mogla privući Rumuniju u rat na savezničkoj strani[19]. Ovo je odloženo jer zahtevi koje je postavila tekuća bitka kod Verdena na Zapadnom frontu nije omogućilo transfer više vojnika u Makedoniju, ali su se suprotno tome, saveznici trudili vezati nemačke i austrijske snage koje su počele da se povlače u Makedoniji. Kao rezultat toga, 12. marta 1916. godine, savezničke snage su napustile logor u Solunu i približile se grčkoj granici, gde su stupile u kontakt sa snagama Centralnih sila.

 
Grci sa topom u mestu Dova Tepe

Falkenhajn je 14. marta obavestio grčku vladu da će nemačko-bugarske trupe napredovati do Neo Petritsi. Ministarstvo vojnih poslova odmah je izdalo naredbu da se sve pokrivne snage povuku kako bi se izbegli kontakti s nemačko-bugarskim snagama. Ako je ovo drugo bilo usmereno na grčka utvđenja, oni su morali biti evakuisani i njihovo naoružanje uništeno[20]. Međutim, 10. maja ova naredba je ukinuta, jer se vlada plašila da Bugari to ne iskoriste jednostrano, a grčkim snagama bilo je naređeno da se suprotstavljaju oružju bilo kakvim upadom više od 500 m upadom u grčku zemlju. [20]

Istog dana, dogodila su se dva događaja od velike važnosti. Prvo, francuski bataljoni su zauzeli grčku utvrdu Dova Tepe. Garnizon nije pružio nikakav otpor, u skladu sa svojim uputstvima. Nakon toga, grčke snage evakuisale su područje od Vardara do Dove Tepe. Kao rezultat toga, grčke snage našle su se još više u dve potpuno odvojene koncentracije: 5. korpus (8., 9., 15. divizija) i 4. korpus (5., 6., 7. divizija) na istoku, i 3. korpus (10., 11., 12. divizije) i grčke snage u Tesaliji na zapadu[21]. Nemci su obavestili Atinu da su hteli da zauzmu prolaz Rupel kao odgovor na to da su saveznici prešli reku Strimon. Grčka vlada je protestovala da to nije slučaj, ali 22. maja 1916. bugarska i nemačka vlada formalno su obavestile Atinu o svojoj nameri da zauzmu Rupel. [22]

Dana 26. maja, garnizon tvrđave Rupel otkrio je približavajuće nemačko-bugarske kolone. Njen komandant, major Joanis Mavroudis, nakon što je obavestio svoje pretpostavljene (6. divizija i Komanda tvrđave u Solunu), obavestio je Nemce koji su se približavali njegovim naređenjima da se odupru. Komandant 6. divizije, general-major Andreas Bajiras mobilisao je svoje snage i izdao naređenja da se odupre bilo kakvom napadu, dok su slali poruke Atini i obaveštavali savezničke snage koje su napredovale do sela Strimoniko za moguću pomoć. Uprkos ponovljenim upozorenjima da će se odupreti svakom pokušaju da se Rupel osvoji, a da je Atina obaveštena, tri nemačko-bugarske kolone su krenule da uhvate planinu Kerkini, planinu Angistro i most preko Strimona u Kouli, sve dok Mavroudis nije naredio da se puca na njih. Zatim su zaustavili i povukli se preko granice. Međutim, u 15:05 iz Atine je stiglo naređenje kojim se nalaže povlačenje grčkih snaga bez otpora. U Rupelu, Mavroudis je i dalje odbijao da preda tvrđavu bez eksplicitnih instrukcija, sve dok Atina nije odobrila njegovo povlačenje. Utvrđenje je predato i garnizon se povukao 27. maja, što je omogućilo nemačko-bugarskim snagama pristup Strimonskoj dolini i istočnoj Makedoniji.[23]

Grčka demobilizacija uredi

 
 
Zaimis (levo) i Saraj i Mouskoupolus (desno)

Rupelova predaja bila je šok za grčko stanovništvo i katalizator odnosa između Grčke i saveznika: 3. juna, dok su grčke vlasti slavile rođendan kralja Konstantina u Solunu, Saraj je uveo vanredno stanje u gradu, zauzimajući carinske, telegrafske i poštanske urede i železnice, dok je strogom režimu cenzure nametnut novinarima[24]. Jedan broj visokih grčkih oficira, uključujući šefove makedonske komande Žandarmerije i gradske policije, su proterani, a general-potpukovnik Mouskoupolus preuzeo je njihove položaje, kao visoki zvanični predstavnik grčke vlade u gradu. [25]

Dana 6. juna je uvedena formalna, iako delimična, blokada protiv Grčke; grčki brodovi su mogli biti zaustavljeni i pretreseni, dok su oni u savezničkim lukama bili zatočeni u luci. Francuzi su takođe preuzeli kontrolu nad lukom u Solunu. Protesti grčke vlade, koji su se proširili na neutralne zemlje, uključujući Sjedinjene Države, saveznici su smatrali neprijateljskim gestom. Francuzi su odigrali vodeću ulogu u ovim događajima, na čelu sa Sarajem i ambasadorom Žanom Gujilinom, koji su se zalagali za rušenje kralja Konstantina, dok su se Britanci protivili takvim ekstremnim merama.

Dana 8. juna, u pokušaju da smanji finansijsko opterećenje države i smiri Sarajeve sumnje o izdaji, Atina je odlučila da započne demobilizaciju grčke vojske: dvanaest starijih razreda je potpuno demobilisano, dok je dvomesečni odmor odobren onima koji dolaze iz južne Grčke[26]. To nije bilo dovoljno već su 21. juna saveznički ambasadori su zahtevali potpunu demobilizaciju vojske, ostavku vlade i nove izbore. Unapred obavešten, Skouloudis je već podneo ostavku, a kralj Konstantin je poverio političaru veteranu Aleksandru Zaimisu da formira vladu i zadovolji zahteve Saveza. Izbori su proglašeni za 8. oktobar, vojska je demobilisana, a čak je i nekoliko policajaca čije je otpuštanje zatraženo zamenjeno. [26]

Potpuno prihvaćanje savezničkih zahteva nije sprečilo Saraja da pokuša dalje provokacije: krajem juna on je zahtevao da mu se daje zapovedništvo nad grčkom žandarmerijom; kada je to odbijeno, francuski general je zahtevao da se sve grčke snage odmah isele iz Soluna pre nego što su se povukle[27]. Sredinom jula, novine pod francuskom kontrolom objavljivale su članke kojima su vređali kralja i grčki oficirski korpus. Njeni urednici su pretukli grčki oficiri, koje je zatim uhapsio Moskpoulos, ali Saraj, koji je tvrdio da je to bila uvreda za francusku zastavu, poslao je naoružani odred da ih zarobi i sudi im u francuskom vojnom sudu. Grčka vlada je na kraju osigurala njihov povratak i redovno suđenje od strane grčkih vlasti. U isto vreme, međutim, rojalisti su takođe počeli da se organizuju protiv potencijalne pretnje tronu: demobilisani oficiri i vojnici bili su organizovani u "udruženjima rezervista". [28]

Ofanzive centralnih sila uredi

Dugo planirani saveznički napad na sadašnji makedonski front odložen je za 20. avgust, ali 17. avgusta nemačke i bugarske snage napale su srpske položaje severno od Florine, koje su zarobili iste noći. Središnje sile napredovale su na zapadu, gde su se sukobile ne samo sa Srbima oko Kajmakčalana, već i sa grčkim 18. pešadijskim pukom, kao i u istočnoj Makedoniji, gde su bugarske snage prešle reku Nestos u Hrizopolisu i prišli Kavali. To je dovelo do toga da su i saveznici prešli Strimon, ali su njihove prve napade držali Bugari. [29]

Zaimisova vlada, s druge strane, ponudila je saveznicima ulazak u rat u zamenu za garanciju teritorijalnog integriteta i finansijske podrške zemlje[30]. Kao rezultat toga, grčka vlada je odlučila da ne pruži otpor bugarskom napretku u istočnoj Makedoniji, gde je grčka pozicija bila nesigurna: nakon demobilizacije, 4. korpus je ostao sa oko 600 oficira i 8.500 muškaraca, na čelu sa komandantom 7. divizije, pukovnikom Joanisom Hatzopoulosom, dok utvrđenja na području tvrđave Kavala nisu osigurana. 15. avgusta Atina je naredila komandi tvrđave Kavala da demontira svoje artiljerijske i mitraljeske puške, dok su 18. avgusta naređene sve divizijske komande kako bi se izbegli sukobi i povlačenje svojih jedinica u divizione baze, a gradovi, uključujući Seres i Drama, ako je potrebno, za Kavalu[31]. Kako se bugarski napredak nastavio, izbijali su sporadični sukobi, dok su grčke jedinice, kao što su 18. pukovnija i 5. divizija, bile opkoljene i razoružane. Jedan po jedan, Hatzopulos je izgubio kontakt sa korpuskim jedinicama i utvrđenima, dok su one koje su mogle biti napravljene za Kavalu i civilno stanovništvo pobegli iz bugarskog napretka i zverstava. Njegovi zahtevi da mu se dozvoli mobilizacija rezervi i primanje pojačanja od strane flote su odbijeni. Do 22. avgusta istočna Makedonija je bila pod bugarskom okupacijom. [32]

Saveznici su 23. avgusta objavili blokadu luke u Kavali; istog i sledećeg dana, Bugari su okružili grad i zauzeli prsten oko njega. 5. divizija je ostala u Drami, ali je 6. divizija, osim 16. puka koja je ostala u Seresu, uspela da stigne do Kavale 4. septembra.[33] Tek nakon 27. avgusta, posredstvom nemačke intervencije, bilo je dopušteno snabdevanje izolovanih grčkih garnizona, što je dovelo do opuštanja i savezničke blokade.[34]

Septembar 1916 − jun 1917. uredi

Rumunija je 27. avgusta ušla u rat na savezničkoj strani. Događaj je ogolio produbljivanje "nacionalnog raskola" koji je zahvatio grčko društvo. Istog dana održan je veliki skup Venizelista u Atini, a Venizelos je bio glavni govornik. Venizelos je u svom govoru optužio kralja Konstantina za pro-nemačke osećaje i javno objavio da je bio prisiljen da mu se suprotstavi. Dva dana kasnije, 29. avgusta, anti-Venizelistički i pro-neutralni kamp održali su svoj miting, gde su bivši premijeri Gounaris, Ralis, Dragoumis, kao i šef rezervista, žestoko osudili Venizelosa kao stranog agenta. [34]

Već od kraja 1915. godine, Venizelovi oficiri u Solunu, predvođeni komandantom 10. divizije Leonidasom Paraskevopoulosom, komandantom 11. divizije Emanouilom Zimvrakakisom i potpukovnikom Konstantinosom Mazarakisom, i uz ohrabrenje i podršku Saraja, bili su angažovani u zaveri za podsticanje pobune među grčkim vojnim snagama u Makedoniji i voditi ih u rat protiv Bugarske[35]. 30. avgusta, "Komitet nacionalne odbrane" (πιτροπη θνικης Αμυνης) objavio je svoje postojanje i pozvao na pobunu. Ustanak je dobio podršku Žandarmerije i velikog dela stanovništva, naoružanih od strane Francuza i podržanih francuskim trupama i oklopnim vozilima. Stalne grčke vojne jedinice uglavnom su se pokazale lojalnim vladi, ali pukovnik Nikolaos Trikoupis, nastojao je izbeći krvoproliće i konfrontaciju sa saveznicima. Do 31. avgusta, grčki vojnici su se predali, a Trikoupis sa lojalnim oficirima bio je na francuskom parobrodu koji je vodio za Pirej. [36]

Događaji u Solunu ostavili su negativan utisak u južnoj Grčkoj, a oficiri koji su se vratili dobili dobrodošlicu heroja. I u Solunu je uspostavljanje novog režima, na čijem je čelu bio Zimvrakakis, bilo teško, zbog nevoljnosti naroda i oficira da ga podrže. Međutim, za nekoliko dana su im se pridružili i drugi ustanci koje su vodili lokalni političari u Haniji, Heraklenu i Samosu; u svim slučajevima lojalni oficiri su proterani, a tražili su ulazak Grčke u rat na strani saveznika. [37]

 
Ljudi iz 4. korpusa
 
Doček 6. divizije u Solunu

U istočnoj Makedoniji, ostaci 4. korpusa i dalje su bili izolovani jedni od drugih i okruženi bugarskim snagama. Policajci koji su otišli iz Kavale za Solun poslani su da podstaknu 6. diviziju i da se pridruži ustanku: 5. septembra sastali su se sa komandantom divizije, pukovnikom Nikolaosom Hristodoulouom, koji je pristao da se ukrca u jedinicu na savezničkim brodovima i pridruži se nacionalnoj odbrani u Solunu. Sledećeg dana, Bugari su tražili da zauzmu brda severno od Kavale, ostavljajući grad potpuno bespomoćnim[38]. Hatzopulos je 9. septembra osujetio pokušaj ukrcavanja svojih jedinica na savezničke brodove; samo šačica je plovila za Tasos. Sutradan je, međutim, bio suočen sa nemačkim zahtevima da koncentriše svoje snage u unutrašnjosti Drame. Pošto je to značilo zarobiti Bugare, on je predložio da se njegove snage umesto toga prevezu u Nemačku. Ratni savet njegovih komandanata je, međutim, bio da se obrati saveznicima sa namerom da prebaci trupe u južnu Grčku. Tokom iste noći, ukrcavanje se nastavilo u velikom neredu, ali kada je sam Hatzopulos prišao britanskom brodu, predstavnik narodne odbrane ga je obavestio da je kapetan broda obećao podršku režimu u Solunu pre nego što bi mu se dozvolilo da se ukrca. Odbijajući, Hatzopulos se vratio u Kavalu, gde je vladao potpuni haos: oni koji su se mogli ukrcati učinili su to, zatvori su bili otvoreni i rasprostranjeno je bilo pljačkanje.[39]

Sledećeg dana ujutro, Nemci su obavestili Hatzopoulosa da su pristali da prihvate 4. korpus u Nemačku, gde bi bili internirani kao "gosti", a ne ratni zarobljenici, sa svojim ličnim oružjem. Međutim, Nemci su insistirali da se cela sila kreće na sever i napusti Kavalu istog dana. Istog dana, vlada u Atini je konačno shvatila da su događaji u Kavali krenuli suprotno nemačkim i bugarskim uveravanjima. Njegove naredbe da se potraži ukrcavanje svim mogućim sredstvima, uključujući i savezničke brodove i spasavanje što većeg broja ljudi i materijala, stigli su u Kavalu u 21:00. Bilo je prekasno: većina jedinica koje su još bile pod Hatzopoulosovom komandom - preko 400 oficira i 6.000 drugih činova - kretale su se severno, na teritoriju koju su držali Bugari, stigavši u Dramu 12. septembra. Većina materijala je ostavljena i na kraju preuzeta od Bugara. Između 15. i 27. septembra Hatzopulos i njegovi ljudi su prebačeni vozom u Gorlic u Nemačkoj, gde su ostali do kraja rata[40]. Oko 2.000 ljudi iz 6. divizije, pod pukovnikom Hristodoulouom, kao i bataljonom hrišćanskog puka 2/21 i većinom 7. poljskog artiljerijskog puka uspelo je da pobegne na Tasos, gde je Hristodoulou uspeo da okupi većinu u podržavanju Nacionalne odbrane. Ostali, uključujući većinu muškaraca iz 7. poljskog artiljerijskog puka, ostali su lojalni kralju i prebačeni u južnu Grčku. Međutim, oružje i oprema 7. poljskog artiljerijskog puka su bili presretani na putu francuskog ratnog broda i preusmereni u Solun.

Bugarska okupacija istočne Makedonije, praćena izveštajima o zločinima i predaja 4. korpusa, razljutila je grčko javno mnjenje, ali je samo poslužila da produbi njenu podelu: provenizelosova frakcija to je smatrala još jednim podsticajem za ulazak u rat na Saveznička strana, dok je pro-neutralna strana stavila krivicu na prisustvo saveznika u Makedoniji. Što se tiče saveznika, čitav niz stvari smatrali su razrađenom obmanom koju je organizovala grčka vlada u saradnji sa centralnim silama.[41]

 
Trijumvirat nacionalne odbrane Grčke
 
Grčki volonteri stižu u Solun

U Grčkoj je izbio novembra meseca građanski rat između dveju frakcija koje su bile za i protiv ulazak u rat na strani saveznika. Građanski rat je poznatiji po imenu Noemvrijana ili Novembarski događaji.

Venizelos je ubrzo stigao u Solun, gde je osnovao takozvanu Privremenu vladu nacionalne odbrane. Nastojanja Antante i Venizelista da ubede "zvaničnu" kraljevsku vladu u Atini da napuste svoju neutralnost i pridruže im se, nisu uspeli a odnosi nepopravljivo pokvareni tokom sukoba kada su se trupe Antante i Venizelista sukobile sa rojalistima na ulicama grčke prestonice. Rojalistički oficiri helenske vojske bili su plaćeni, a vojnici su bili regrutovani da se bore pod Venizelističkim oficirima. Ipak, kralj Konstantin, koji je uživao zaštitu ruskog cara kao rođaka i kolege monarha, nije mogao biti uklonjen sve dok nakon februarske revolucije u Rusiji nije uklonjena ruska monarhija sa slike. U junu 1917. godine, kralj Konstantin je abdicirao sa prestola, a njegov drugi sin, Aleksandar, preuzeo je tron kao kralj (uprkos želji većine Venizelista da proglase Republiku). Venizelos je preuzeo kontrolu nad celom zemljom, dok su rojalisti i drugi politički protivnici Venizelosa bili prognani ili zatvoreni. Grčka, koja je do sada bila ujedinjena pod jednom vladom, zvanično je objavila rat protiv centralnim silama 30. juna 1917. godine i na kraju će podići deset divizija za napore Antante, zajedno sa Kraljevskom helenskom mornaricom.

Grčka kao saveznica uredi

  •  
    1917, grčki poster
  •  
    Helenska vojska, 1917
  •  
    Venizelos u Parizu
  •  
    Venizelos na makedonskom frontu, 1918
 
Grčka militarna formacija u paradi posle rata, Pariz 1919

Makedonski front je ostao uglavnom stabilan tokom rata. U maju 1918. godine grčke snage su napale bugarske snage i porazile ih u bici kod Skra-di-Legena 30. maja 1918. Kasnije 1918. godine, savezničke snage su svoju ofanzivu od Grčke dovele u okupiranu Srbiju. U septembru te godine, savezničke snage (francuske, grčke, srpske, italijanske i britanske trupe), pod komandom francuskog generala Louisa Francheta d'Espereja, probile su nemačke, austrougarske i bugarske snage na makedonskom frontu. Bugarska je kasnije potpisala primirje u Solunu sa saveznicima u Solunu 29. septembra 1918. Do oktobra, saveznici, uključujući Grke pod francuskim generalom Luj Franše D'Epere, osvojili su Srbiju i bili spremni da napadnu Mađarsku sve dok mađarske vlasti nisu ponudile predaju.

Grčka vojska je pretrpela oko 5.000 smrtnih slučajeva od svojih devet divizija koje su učestvovale u ratu.

Reference uredi

  1. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 6.
  2. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 6–8.
  3. ^ a b Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 8–9.
  4. ^ Leontaritis et al., str. 55.
  5. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 56.
  6. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 56–57.
  7. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 58.
  8. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 58–59.
  9. ^ a b Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 59–60.
  10. ^ a b v Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 61.
  11. ^ a b Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 64.
  12. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 64–65.
  13. ^ a b Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 68.
  14. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 65.
  15. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 65–66.
  16. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 66.
  17. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 67.
  18. ^ a b Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 69.
  19. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 70.
  20. ^ a b Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 72.
  21. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 71.
  22. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 73.
  23. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 74–77.
  24. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 77–78.
  25. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 78.
  26. ^ a b Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 79.
  27. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 79–80.
  28. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 80–81.
  29. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 83–85.
  30. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 86, 92.
  31. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 92–93.
  32. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 93–97.
  33. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 97–98.
  34. ^ a b Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 98.
  35. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 87.
  36. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 88–90.
  37. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 91.
  38. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 99–100.
  39. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 100–101.
  40. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 101–104.
  41. ^ Επίτομη ιστορία συμμετοχής στον Α′ Π.Π., str. 104–105.

Literatura uredi

  • Abbott, G. F. (2008). Greece and the Allies 1914–1922. London: Methuen & co. ltd. ISBN 978-0-554-39462-6. 
  • Clogg, R. (2002). A Concise History of Greece. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00479-4. 
  • Dutton, D. (1998). The Politics of Diplomacy: Britain and France in the Balkans in the First World War. I.B. Tauris. ISBN 978-1-86064-079-7. 
  • Fotakis, Z. (2005). Greek naval strategy and policy, 1910–1919. London: Routledge. ISBN 978-0-415-35014-3. 
  • Kitromilides, P. (2006). Eleftherios Venizelos: The Trials of Statesmanship. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2478-2. 
  • Επίτομη ιστορία της συμμετοχής του Ελληνικού Στρατού στον Πρώτο Παγκόσμιο Πόλεμο 1914 - 1918 [Concise History of the Hellenic Army's Participation in the First World War 1914–1918] (na jeziku: Greek). Athens: Hellenic Army History Directorate. 1993. 
  • Kaloudis, George. "Greece and the Road to World War I: To What End?." International Journal on World Peace 31.4 (2014): 9+.
  • Leon, George B. Greece and the First World War: from neutrality to intervention, 1917–1918 (East European Monographs, 1990)
  • Leontaritis, Georgios; Oikonomou, Nikolaos; Despotopoulos, Alexandros (1978). „Ἡ Ἑλλάς καὶ ὁ Α′ Παγκόσμιος Πόλεμος” [Greece and World War I]. Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, Τόμος ΙΕ′: Νεώτερος ἑλληνισμός ἀπὸ τὸ 1913 ὥς τὸ 1941 [History of the Greek Nation, Volume XV: Modern Hellenism from 1913 to 1941] (na jeziku: Greek). Athens: Ekdotiki Athinon. str. 15—73. 
  • Leontaritis, Georgios (1978). „Οἰκονομία καὶ κοινωνία ἀπὸ τὸ 1914 ὥς τὸ 1918” [Economy and Society from 1914 to 1918]. Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, Τόμος ΙΕ′: Νεώτερος ἑλληνισμός ἀπὸ τὸ 1913 ὥς τὸ 1941 [History of the Greek Nation, Volume XV: Modern Hellenism from 1913 to 1941] (na jeziku: Greek). Athens: Ekdotiki Athinon. str. 74—85. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грчка_у_Првом_светском_рату&oldid=25920081”