Википедија

Данички ужас

Danički užas (engl. The Dunwich Horror) je horor novela američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta. Napisana je 1928, a prvi put je objavljena u aprilu 1929. godine u časopisu Weird Tales. Radnja se odvija u Daniču, izmišljenom gradu u Masačusetsu. Smatra se jednom od ključnih priča Ktulu mitova.

Danički užas
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Dunwich Horror
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datumapril 1929.

Radnja uredi

U pustom, oronulom selu Danič u Masačusetsu, Vilbur Vejtli je odvratni sin Lavinije Vejtli, deformisane i nestabilne albino žene i nepoznatog oca. Čudni događaji okružuju Vilburovo rođenje i njegov prerani razvoj; on sazreva nenormalnom brzinom, dostižući muškost u roku od jedne decenije. Meštani se klone njega i njegove porodice, a životinje ga se plaše i preziru zbog njegovog odvratnog izgleda i neprirodnog, neljudskog mirisa koji izbija iz njegovog tela. Njegov deda, vrač poznat samo kao Stari Vejtli, indoktrinira ga u određene mračne rituale i proučavanje veštičarenja. Meštani postaju sumnjičavi pošto Stari Vejtli kupuje sve više i više stoke, ali broj njegovog stada se nikada ne povećava i stoka na njegovom imanju biva misteriozno pogođena teškim otvorenim ranama.

Vilbur i Stari Vejtli su zarobili neviđeni entitet na svojoj farmi; ovaj entitet je nekako povezan sa bićem poznatim kao Jog-Sotot, koje je Vilburov otac. Iz godine u godinu, entitet raste do monstruoznih razmera, što zahteva od dede i unuka da vrše česte modifikacije na seoskoj kući. Ljudi počinju da primećuju trend misterioznog nestajanja stoke. Stari Vejtli na kraju umire, a Vilburova majka Lavinija nestaje ubrzo nakon toga. Kolosalni entitet na kraju zauzima celu unutrašnjost seoske kuće.

Vilbur odlazi na Univerzitet Miskatonik u Arkamu da nabavi njihov primerak Nekronomikona – univerzitetska biblioteka je jedna od retkih u svetu koja ima original. Nekronomikon sadrži čini koje Vilbur može da upotrebi da prizove Stare bogove, ali primerak njegove porodice je oštećen i nedostaje mu stranica koja mu je potrebna da otvori „vrata”. Kada bibliotekar, dr Henri Armitidž, odbije da mu preda univerzitetski primerak (i, slanjem upozorenja drugim bibliotekama, osujećuje Vilburove napore da pozajmi njihove primerke), Vilbur provaljuje u biblioteku pod okriljem noći da bi ga ukrao. Pas čuvar, izbezumljen Vilburovim tuđinskim smradom, napada neobičnom žestinom i ubija ga. Kada Armitidž i još dva profesora, Voren Rajs i Frensis Morgan, stignu na lice mesta, vide Vilburov poluljudski leš pre nego što se potpuno otopi, ne ostavljajući nikakve dokaze.

Pošto je Vilbur mrtav, niko ne obraća pažnju na misterioznu prisutnost koja raste u seoskoj kući Vejtlijevih. Rano jednog jutra, seoska kuća eksplodira, a stvar, visoko, nevidljivo čudovište, divlja nad Daničom, ostavljajući ogromne otiske veličine stabala drveća. Čudovište na kraju upada u naseljena područja. Nevidljivo stvorenje teroriše Danič nekoliko dana, ubijajući dve porodice i nekoliko policajaca, sve dok Armitidž, Rajs i Morgan ne stignu sa znanjem i oružjem potrebnim da ga ubiju. Korišćenje magičnog praha čini čudovište vidljivim dovoljno dugo da jednog od njih dovede u stanje šoka. Ono brblja vanzemaljskim jezikom, a zatim vrišti za pomoć svog oca Jog-Sotota na engleskom neposredno pre nego što ga čarolija uništi, ostavljajući ogromno spaljeno područje. Na kraju se otkriva njegova priroda: to je bio Vilburov brat blizanac, ali je „više ličilo na oca nego na njega [Vilbura]”.

Likovi uredi

Stari Vejtli
Ostareli i poluludi otac Lavinije Vejtli, o kome su se u njegovo mladosti šaputale najstrašnije priče o magiji.[1] Ima veliku kolekciju „trulih drevnih knjiga i delova knjiga” koje koristi da „poučava i katehizira” svog unuka Vilbura.[2] On umire prirodnom smrću 2. avgusta 1924. godine.[3] Lavkraft mu nije dao nikakvo određeno ime, iako se u njegovim sonetima Gljive sa Jugota pominje Džon Vejtli. Prema S. T. Džošiju, „nije sigurno odakle je Lavkraft dobio ime Vejtli,” ali postoji gradić Vejtli blizu staze Mohok, kojom je Lavkraft pešačio nekoliko puta, kao i tokom leta 1928. godine.[4]
Lavinija Vejtli
Rođena oko 1878. godine, Lavinija Vejtli je ćerka Starog Vejtlija, čija se majka susrela sa „neobjašnjivom nasilnom smrći” kada je Lavinija imala 12 godina. Opisana je kao „pomalo deformisana, neprivlačna albino žena... usamljeno stvorenje koje luta usred grmljavine u brdima i pokušava da čita velike smrdljive knjige koje je njen otac nasledio kroz dva veka Vejtlija... Nikada nije išla u školu, ali su joj bili poznati nepovezani isečci drevnih predanja kojima ju je Stari Vejtli naučio...” Izolovana među čudnim uticajima, Lavinija je volela divlje i grandiozne snove i jedinstvena zanimanja. Na drugim mestima se kaže da je „slaba [i] naborane kose”. Godine 1913. dobila je Vilbura Vejtlija sa nepoznatim ocem, za koga se kasnije otkriva da je Jog-Sotot. Tokom Noći veštica 1926. nestala je pod misterioznim okolnostima; verovatno je ubio ili žrtvovao njen sin.
Vilbur Vejtli
Rođen je 2. februara 1913. kao sin Lavinije Vejtli i Jog-Sotota. Opisan kao „mračno dete kozjeg izgleda”[5] — komšije ga nazivaju „Lavinijinim crnim derištem”[6] — pokazuje izuzetnu ranu zrelost: „U roku od tri meseca od rođenja, dostigao je veličinu i snagu mišića koja se obično ne nalazi kod novorođenčadi mlađe od pune godine... Sa sedam meseci je počeo da hoda bez ičije pomoći,[7] a počeo je da priča... sa samo jedanaest meseci.” Sa tri godine, „izgledao je kao dečak od deset godina”,[8] dok je sa četiri i po „izgledao kao dečak od petnaest godina. Usne i obrazi su mu bili zamućeni sa grubim tamnim puhom, i glas je počeo da mu se kida.”[9] „Iako je delio bezbradu svoje majke i dede, njegov čvrst i rano oblikovan nos sjedinjen je sa izrazom njegovih velikih, tamnih, skoro latinskih očiju da bi mu dao prizvuk... skoro natprirodne inteligencije”, piše Lavkraft, iako je istovremeno „izuzetno ružan... ima nečeg gotovo kozjeg ili životinjskog na njegovim debelim usnama, žućkastoj koži sa velikim porama, gruboj naboranoj kosi i čudno izduženim ušima”.
Umire u dobi od petnaest godina nakon što ga je rastrgao pas čuvar dok je provalio u biblioteku Miskatonik 3. avgusta 1928. godine. Scena njegove smrti omogućava Lavkraftu da pruži detaljan opis Vilburove delimično neljudske anatomije: „A ono što je ležalo na boku, polusavijeno, u smrdljivoj bari zelenkastožute telesne tečnosti i neke katranaste lepljive materije, bilo je visoko skoro devet stopa. Pas je bio potrgao svu odeću i deo kože... Bilo je u tom biću ljudskih elemenata, bez sumnje. Glava i šake bejahu vrlo čovekoliki, a lice nalik jarčevom, bez prednjeg donjeg dela vilice, imalo je na sebi pečat Vejtlijevih. Ali torzo i niži delovi tela bili su u ovozemaljskom smislu neverovatni, tako da su samo obilati slojevi odeće mogli omogućiti tom stvoru da se šeta svetom nenapadnut i neuništen. Iznad struka bilo je polučovekoliko, ali su njegova prsa... imala izgled tvrde, mrežasto izdeljene kože krokodila ili aligatora. Leđa su bila pokrivena naizmeničnim crnim i žutim šarama, nalik na krljuštava leđa izvesnih zmija. Najgori je, međutim, bio izgled ispod struka, jer tu je svaka sličnost sa ljudskim nestajala, a počinjala čista fantazija. Koža je bila gusto pokrivena grubim crnim krznom, a sa trbuha je mlitavo visilo desetak dugih zelenkastosivih pipaka sa crvenim ustima na vrhu svakog. Njihov raspored bio je čudan i činilo se da je u skladu sa simetrijama neke kosmičke geometrije nepoznate Zemlji ili Sunčevom sistemu. Na oba kuka bio je, duboko usađen u okrugle ružičaste otvore sa cilijama, po jedan organ nalik na rudimentarno oko, a umesto repa visila je, pozadi, nekakva surla ili pipak, sa purpurnim prstenastim oznakama, i sa mnogim znacima da su to nepotpuno razvijena usta ili grlo. Noge su, osim po svom crnom krznu, približno ličile na zadnje noge gigantskih praistorijskih zemaljskih gmizavaca, a završavale su se stopalima sa jako izraženim grebenima vena. Ta stopala su se okončavala nečim što bilo sasvim nalik ni na kopita, ni na kandže.”[10]
Vil Mari primećuje da kozji, delimično reptilski Vilbur Vejtli podseća na himeru, mitološko stvorenje na koje se pominje u epigrafu Čarlsa Lamba „Daničkom užasu”.[11] Robert M. Prajs ističe da je Vilbur Vejtli u nekim aspektima Lavkraftova autobiografska figura: „Vilbura odgaja deda umesto oca, njegovo kućno obrazovanje iz biblioteke njegovog dede, njegova luda majka, njegova stigma ružnoće (u Lavkraftovom slučaju netačna, ali to je slika o njemu koju mu je nametnula majka), i njegov osećaj da je autsajder, odjekuju i samog Lavkrafta.”[12]
Henri Armitidž
Glavni bibliotekar na Univerzitetu Miskatonik. Kao mladić, diplomirao je na Miskatoniku 1881. godine, a doktorirao na Univerzitetu Prinston, kao i književnost na Univerzitetu Džon Hopkins. Lavkraft je primetio dok je pisao „Danički užas”, „Otkrio sam da se identifikujem sa jednim od likova (ostarelim stručnjakom koji se na kraju bori protiv pretnje) pred kraj”.[13]
Frensis Morgan
Profesor medicine i uporedne anatomije (ili arheologije) na Univerzitetu Miskatonik. Priča se o njemu govori kao o „mršavom” i „mladom”. U pripoveci Frica Lajbera „Za Arkam i zvezde” — napisanoj 1966. godine i očigledno smeštenim otprilike u to vreme — Morgan je opisan kao „jedini preostao preživeli od hrabrog trojca koji je ubio Danički užas”. Prema Lajberu, Morganovo „istraživanje meskalina i LSD-a” proizvelo je „anti-halucinogene” koji su bili ključni u lečenju Denfortove mentalne bolesti (lik iz novele U planinama ludila).[14]
Voren Rajs
Profesor klasičnih jezika na Univerzitetu Miskatonik. Opisan je kao „dežmekast” i „gvozdeno-siv”.

Inspiracija uredi

Geografska uredi

U jednom pismu Ogastu Derletu, Lavkraft je napisao da se „Danički užas” „odvija među divljim kupolastim brdima gornje doline Miskatonik, daleko severozapadno od Arkama, i da se zasniva na nekoliko legendi Nove Engleske – od kojih sam jednu čuo tek proteklog meseca tokom mog boravka u Vilbrahamu”, gradu istočno od Springfilda u Masačusetsu.[15] One such legend is the notion that whippoorwills can capture the departing soul.[16]

U drugom pismu, Lavkraft je napisao da je Danič „nejasan odjek dekadentnih masačusetskig sela oko Springfilda — recimo Vilbrahama, Monsona i Hempdena”.[17] Robert M. Prajs primećuje da je „veći deo fizičkog opisa Daniča verna skica Vilbrahama”, citirajući odlomak iz Lavkraftovog pisma Zeliji Bišop koji „zvuči kao odlomak iz 'Daničkog užasa'”:

Kada put ponovo zaroni, pojavljuju se delovi močvare koje čovek instinktivno ne voli, i zaista se gotovo plaši uveče kada neviđeni legnji čavrljaju i svici izađu u neobičnom obilju da plešu uz bučne, jezivo uporne ritmove jezivih žaba.[18]

Smatra se da je fizički model za danički Sentinel Hil planina Vilbraham blizu istoimenog gradića.[19]

Neki istraživači su istakli očigledne veze priče sa drugim regionom Masačusetsa: područjem oko Atola i prema jugu, u severno-centralnom delu države (gde Lavkraft ukazuje da se Danič nalazi). Pretpostavlja se da je ime Danič inspirisano gradom Griničem, koji je namerno potopljen da bi se napravio rezervoar Kvabin,[20] iako Grinič i obližnji gradovi Dana, Enfild i Preskot zapravo nisu bili potopljeni sve do 1938. godine. Donald R. Berleson ističe da su nekoliko imena uključenih u priču — uključujući Bišop, Fraj, Sojer, Rajs i Morgan — ili istaknuta imena Atola ili imaju vezu sa istorijom grada, međutim Rajs je takođe prezime istaknute porodice Vilbrahama.[21] [22]

Čini se da je atolska farma Sentinel Elm izvor imena Sentinel Hil.[19] Medveđa jazbina koja se pominje u priči podseća na stvarnu istoimenu pećinu koju je posetio Lavkraft u severnom Nju Sejlemu, jugozapadno od Atola.[23] (Nju Sejlem, kao i Danič, osnovali su doseljenici iz Sejlema — iako 1737. godine, a ne 1692.[24])

U knjizi Mitovi i legende naše sopstvene zemlje (1896),[25] autora Čarlsa M. Skinera, pominje se „Devils Hop Jard” u blizini Hadama, Konektikat, kao mesto okupljanja veštica. Knjiga, koju je izgleda pročitao Lavkraft, takođe opisuje zvukove koji se čuju iz zemlje u blizini Mudesa, Konektikat, koji su slični zvucima Daniča.[26]

Književna uredi

Glavni Lavkraftovi književni izvori za „Danički užas” bile su priče velškog pisca horora Artura Makena, posebno „Veliki bog Pan” (pominje se u „Daničkom užasu”) i „Roman o crnom pečatu”. Obe priče tiču se pojedinaca čije samrtne muke otkrivaju da su samo poluljudi. Prema Robertu M. Prajsu, „'Danički užas' je u svakom smislu omaž Makenu, pa čak i pastiš. Malo je toga u Lavkraftovoj priči što ne proizilazi direktno iz Makenove fikcije.”[27] Kao jedan primer sličnosti, i Vilbur i Helen su deca nevidljivog boga i ljudske žene, a oboje su se posle smrti brzo pretvorili u crnu tečnost.

Drugi predloženi izvor je priča „Stvar u šumi”, Mardžeri Vilijams, koja takođe govori o dva brata koji žive u šumi, od kojih nijedan nije sasvim ljudski i jedan od njih je manje ljudski od drugog.

Sam naziv novele možda potiče od Makenovog Užasa, gde se naziv odnosi na engleski grad u kome je titularni entitet viđen kako lebdi kao „crni oblak sa iskrama vatre u njemu”.[28] Lavkraft takođe preuzima okultne izraze Vilbura Vejtlija „Aklo” i „Vuriš” iz Makenovih „Belih ljudi”.[29]

Čini se da je Lavkraft takođe pronašao inspiraciju u priči „Ooze” Entonija M. Rada, koja je takođe uključivala čudovište koje je tajno čuvano i hranjeno u kući iz koje ono kasnije izleti i počne da uništava.[30]

Tragovi Vilburovog brata podsećaju na one viđene u noveli „Vendigo” Aldžernona Blekvuda, jednoj od Lavkraftovih omiljenih horor priča.[31] Priča Embrouza Birsa „Prokleta stvar” takođe uključuje čudovište nevidljivo ljudskim očima.

Prijem uredi

 
Naslovna strana časopisa Weird Tales, april 1929. (gde je prvi put objavljena ova novela)

Lavkraft je bio ponosan na „Danički užas”, nazivajući ga „toliko đavolskim da se Farnsvort Rajt (urednik časopisa Weird Tales) možda neće usuditi da ga štampa“. Rajt ga je, međutim, prihvatio, poslavši Lavkraftu ček na 240 dolara, što je bila najveća pojedinačna uplata za svoju fikciju koju je primio do tog trenutka.[32]

Kingsli Ejmis je pohvalio „Danički užas” u knjizi Nove mape pakla, navodeći ga kao jednu od Lavkraftovih priča koje „postižu nezaboravnu gadost”.[33] Lavkraftov biograf Lin Karter naziva priču „odličnom pričom... Raspoloženje napetosti i sabirnog užasa prožima priču, koja kulminira potresnim vrhuncem”.[34] Na svojoj listi „13 najstrašnijih horor priča”, Teodor Klajn je „Danički užas” postavio na četvrto mesto.[35] Robert M. Prajs izjavljuje da „među pričama H. F. Lavkrafta, 'Danički užas' ostaje moja omiljena.”[36] S. T. Džoši, s druge strane, smatrao je „Danički užas” kao „jednostavno estetsku grešku sa Lavkraftove strane”, navodeći njegov „već viđen scenario dobra protiv zla”. Međutim, on je takođe primetio da je priča „bogato atmosferska”.[37]

Ktulu mitovi uredi

Iako je Lavkraft prvi put pomenuo Jog-Sotota u romanu Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, on je u „Daničkom užasu” predstavio ovaj entitet kao jednog od svojih ekstra-dimenzionalnih spoljnih bogova. Ovo je takođe priča u kojoj je uloga Nekronomikona najznačajnija, a u tekstu se pojavljuje najduži direktni citat iz njega. Mnogi drugi standardi Ktulu mitova, kao što su Univerzitet Miskatonik, Arkam i Danič, takođe čine sastavne delove priče.

Bibliotekar po imenu Armitidž pojavljuje se u kratkoj priči Dona Veba „Do Marsa i Providensa”, alternativnoj istoriji u kojoj je maloletni Lavkraft pod uticajem događaja iz Rata svetova H. Dž. Velsa.

Reference uredi

  1. ^ Lovecraft, "The Dunwich Horror", p. 159.
  2. ^ Lovecraft, "The Dunwich Horror", p. 163.
  3. ^ Lovecraft, "The Dunwich Horror", p. 166.
  4. ^ Joshi, str. 115
  5. ^ Lovecraft, "The Dunwich Horror", p. 159.
  6. ^ Lovecraft, "The Dunwich Horror", p. 162.
  7. ^ Lovecraft, "The Dunwich Horror", p. 161.
  8. ^ Lovecraft, "The Dunwich Horror", p. 164.
  9. ^ Lovecraft, "The Dunwich Horror", p. 165.
  10. ^ Lavkraft, Nekronomikon, str. 320–321.
  11. ^ Will Murray, "The Dunwich Chimera and Others: Correlating the Cthulhu Mythos", Lovecraft Studies No. 8 (Spring 1984), pp. 10–24; cited in Joshi, pp. 104, 140.
  12. ^ Price, The Dunwich Cycle, p. 236.
  13. ^ H. P. Lovecraft, letter to August Derleth, September 1928; cited in Joshi and Schultz, p. 81.
  14. ^ Fritz Leiber, "To Arkham and the Stars", Tales of the Lovecraft Mythos, pp. 320–321.
  15. ^ Lovecraft, letter to August Derleth, August 4, 1928, cited in Joshi, p. 101.
  16. ^ Joshi, str. 113
  17. ^ Lovecraft, Selected Letters Vol. III, pp. 432–433; cited in Joshi, p. 108.
  18. ^ Cited in Robert M. Price, The Dunwich Cycle, p. 82.
  19. ^ a b Joshi, str. 114
  20. ^ Charles P. Mitchell, The Complete H.P.Lovecraft Filmography pp. 9 (2001)
  21. ^ Donald R. Burleson, "Humour Beneath Horror: Some Sources for 'The Dunwich Horror' and 'The Whisperer in Darkness'", Lovecraft Studies, No. 2 (Spring 1980), pp. 5–15, cited in Joshi, pp. 105, 111, 138; Price, p. 82.
  22. ^ Chauncey Edwin Peck, "The History of Wilbraham, Massachusetts", p. 374 (1914)
  23. ^ Joshi, str. 147
  24. ^ Will Murray, "In Search of Arkham Country Revisited", Lovecraft Studies, Nos. 19/20 (Fall 1989), ppp. 65–69; cited in Joshi, p. 110.
  25. ^ Myths and Legends of Our Own Land, Charles M. Skinner, 1896; online version available from Project Gutenberg
  26. ^ Joshi, str. 112
  27. ^ Price, pp. ix–x.
  28. ^ Price, str. 1
  29. ^ Price, str. 48
  30. ^ Joshi, str. 118, 152.
  31. ^ Joshi, str. 144–145.
  32. ^ Lovecraft, Selected Letters Vol. II, p. 240; cited in Joshi, p. 101.
  33. ^ Kingsley Amis, New Maps of Hell:A Survey of Science Fiction. Victor Gollancz, 1961, pp. 25.
  34. ^ Lin Carter, Lovecraft: A Look Behind the Cthulhu Mythos, pp. 71–72.
  35. ^ T.E.D. Klein, "The 13 Most Terrifying Horror Stories" in Rod Serling's The Twilight Zone Magazine, July–August 1983, (p. 63).
  36. ^ Robert M. Price, "What Roodmas Horror", The Dunwich Cycle, p. ix.
  37. ^ Joshi, str. 16–17.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Данички_ужас&oldid=27790919”