Дивљи кунић

Divlji kunić ili evropski kunić (lat. Oryctolagus cuniculus) je vrsta iz porodice zečeva i jedina vrsta iz roda Oryctolagus. Od pravog zeca se razlikuje nešto manjim rastom, vitkijim telom, kraćim ušima i kraćim zadnjim nogama. Divlji kunić se na engleskom govornom području naziva European rabbit (evropski kunić) ili Brown rabbit (smeđi kunić).

Divlji kunić
Divlji kunić (Oryctolagus cuniculus)
Status ugroženosti
Ugrožen  (IUCN 3.1)
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Mammalia
Red:	Lagomorpha
Porodica:	Leporidae
Rod:	Oryctolagus Lilljeborg, 1873
Vrsta:	O. cuniculus
Binomno ime
Oryctolagus cuniculus (Linnaeus, 1758)
Areal evropskog kunića:   autohtona vrsta   uvedena vrsta

Opšte karaktristike

Video koji prikazuje mladog divljeg kunića

Divlji kunić dugačak je oko 40 centimetara i težak oko 2 kilogramaa. Rep mu je dvobojan, na vrhu crn, donji deo mu je beo, ostali deo tela prekriven mu je sivim krznom koji na leđima polako prelazi u žućkastosmeđu boju. Skoro svi naučnici pretpostavljaju da je prvobitna domovina kunića bila južna Evropa i da je tek kasnije stigao do zemalja severno od Alpa. Pokreti kunića se dosta razlikuju od pokreta zeca. Kunić svojom brzinom i spretnošću premašuje zeca. Kunić je neuporedivo lukaviji od zeca te vrlo teško dopušta da mu se približi lovački pas.

Vid, sluh i njuh kunića su veoma oštri i snažniji nego kod zeca. Kunići su uglavnom noćne životinje, ali se i danju mogu videti ako ih niko ne uznemirava.

Ishrana

Kunić se hrani istom hranom kao i zec, veoma voli da se hrani korom mladog drveća.

Divlji kunić hrani se usevima sa njiva i različitom zelenom hranom tokom toplijeg dela godine, kada mu je dostupna takva hrana, a u zimskim mesecima godine hrani se raznim korama drveta i grančicama. U područjima gde ih nalazimo, tokom godine mogu da naprave velike štete. Hrani se i raznim plodovima, pupoljcima, mladicama, mladim korama. Bitno je spomenuti da je za njih karakteristična česta pojava cekotrofija (ponovno konzumiranje izmeta).

Stanište

Divlji kunić je životinja koja dosta voli da se krije. U zemlji kopaju tunele koji su dosta dugi i u kojima se skrivaju, žive u grupama koje mogu da broje od 10 do 30 kunića.

Uglavnom živi na poljima, livadama, proplancima, šumarcima, vrtovima, ali najviše vole mesta gde mogu da sebi iskopaju duboku jamu i da se tu sakriju. Kunić traži brežuljke i peskovite predele, sa dosta klanaca i useklinama među kamenjem i niskim grmljem. Odnosno mesto gde se mogu dobro sakriti.

Parenje

U februaru i martu počinje doba parenja kod kunića. Ženka kunića nosi 30 dana, ali se odmah posle koćenja može opet oploditi. Dominantni mužjaci imaju pristup ženkama, dok dominantne ženke tragaju za odgovarajućim mestom za pravljenje jame pri čemu mogu da izbiju tuče među njima. Mogu da se pare uglavnom od četiri do sedam puta godišnje. Ženka koti od tri do sedam mladih kunića. Kunići se kote slepi, bez dlake i bez sluha. Majka ih doji od 21 do 25 dana, a progledaju tek sa deset dana. Mužjak kunića se može pariti sa četiri, a ženka sa tri i po meseca.

Razlike između zeca i kunića

Kunić ima kraće uši, kraće noge, živi u zajednici, kopa pod zemljom gde živi i gde neguje svoje mlade. Rađaju više mladih negoli zečevi. Zečevi imaju duže uši i noge nego kunići, oni za razliku od kunića vole da žive sami i skrovišta su im iznad površine zemlje.

Literatura

• Brehm, Alfred Edmund (1966). Kako žive životinje. Rijeka: Otokar Keršovani. str. 193,194,195,196.