Википедија

Didona

Didona (stgrč. Διδώ), takođe poznata kao Eliza (Ἔλισσα),[1] bila je legendarna osnivačica i prva kraljica feničanskog grada-države Kartagine (koja se nalazi u Tunisu), 814. pre Hrista. U većini izveštaja, ona je bila kraljica feničanskog grada-države Tira (koja se nalazi u Libanu) koja je pobegla od tiranije da bi osnovala svoj grad u severozapadnoj Africi. Poznata samo kroz drevne grčke i rimske izvore, koji su svi napisani mnogo posle osnivanja Kartagine, njena istoričnost ostaje neizvesna. Najstarije spominjanje Didone pripisuje se Timeju, koji je bio aktivan oko 300. godine pre nove ere, oko pet vekova nakon datuma datog za osnivanje Kartagine.

Junak Enej priča Didoni o Trojanskom ratu (Geren, 1815). U Enejidi, Didona se zaljubljuje u Eneja i srce joj se slama kada on odlazi.
Ovaj članak sadrži specijalne karaktere. Bez odgovarajuće podrške za obradu podataka, možda ćete videti upitnike, kutijice ili druge simbole.

Timej, Tauromenijanac, ispričao je legende o osnivanju Kartagine od strane Didone u svojoj Sicilijanskoj istoriji. Prema njegovom izveštaju, Didona je osnovala Kartaginu 814. pre Hrista, otprilike u isto vreme kada je osnovan Rim, i aludirao je na rastući sukob između dva grada u njegovo vreme.[2][3]

Detalji o Didoninom karakteru, životu i ulozi u osnivanju Kartagine najpoznatiji su iz Vergilijeve epske pesme Enejida, napisane oko 20. pre Hrista, koja govori o legendarnoj priči o trojanskom junaku Eneju. Didona je opisana kao pametna i preduzimljiva žena koja beži od svog nemilosrdnog i autokratskog brata Pigmaliona, nakon što je otkrila da je on odgovoran za smrt njenog muža. Kao mudri vođa, ona osniva Kartaginu i grad napreduje.

Didona je bila trajna figura u zapadnoj kulturi i umetnosti od rane renesanse do 21. veka. Početkom 20. veka postala je nacionalni simbol Tunisa, a žene iz Tunisa se poetski mogu opisati kao „Kćerke Didone“.

Tuniska valuta sa prikazom Didone (Elise) izdata je 2006.[4]

Ime

uredi
 
Didona, slika Doso Dosija.

Mnoga imena u legendi o Didoni su punskog porekla, što sugeriše da su prvi grčki autori koji pominju ovu priču preuzeli feničanske priče. Jedna sugestija je da je Didona epitet iz istog semitskog korena kao i David, što znači "voljeni".[5] Ostali izvori govore da Didona znači "lutalica".[6][7]

Prema Mari-Pjer Noel, „Elishat/Elisha“ je ime koje je više puta potvrđeno na punskim votivima. Sastoji se od punskog refleksa *ʾil- „bog“, udaljenog feničanskog boga stvaraoca El, takođe ime za Boga u judaizmu, i „‐issa“, što bi moglo biti ili „ʾiš" (𐤀𐤎) znači „vatra“ , ili druga reč za "ženu". Drugi radovi navode da je to ženski oblik El.[8] Na grčkom se pojavljuje kao Theiossô, što prevodi Elisa: el postaje theos.[6]

 
Kartaginska kraljica Didona, umetnička zbirka muzeja dvorca Koburg

Didona u klasičnim izvorima

uredi

Priča o Didoni se prvi put javlja u delu rimskog pisca Gneja Pompeja Troga. U najstarijoj verziji, Didona je bila kćerka kralja Matana I od Tira. Otac je hteo da ga naslede njen brat Pigmalion i ona. Kada je njen brat odrastao, Didona, koja je bila poznata po svojoj lepoti, se već udala za Akerbasa, visokog sveštenika Melkarta, poznatog po velikom bogatstvu. Pigmalion je naredio ubistvo Akerbasa.

Didona je na prevaru pokupila muževo zlato i pobegla, i time se osvetila svom bratu. Utočište je pronašla na Kipru gde se njenim pristalicama pridružilo 80 prostitutki.

Didona je pronašla utočište na obali Severne Afrike. Tamo je od domorodaca zatražila privremeno utočište. Oni su pristali Feničanima dati zemlju samo onoliko veliku koliko je može pokriti goveđa koža. Didona je kožu izrezala na najsitnije delove i njome opasala celo jedno brdo. Tako su Feničani dobili prostrano područje. Feničani su, uz pomoć, ranije osnovane feničanske kolonije Utike sagradili Kartaginu.

Iarbas, vladar susednih Maksitanaca, bio je zavidan na bogatstvu Kartagine, pa ja zatražio da se Didona uda za njega, inače će objaviti Kartagini rat. Didona je pristala nastojeći da će spasiti svoj grad, ali se prilikom žrtvene ceremonije bacila na mač i izgorela.[9]

Didona u Eneidi

uredi

Vergilije je u svom epu priču u Didoni upotpunio legendom o Eneji, trojanskom princu koji nakon pada Troje vodi izbeglice preko Mediterana.

Eneja u epu dolazi u Severnu Afriku gde je Kartagina moćni grad država.

Pod uticajem Bogova, Eneja i Didona se zaljube, ali Eneja na kraju odlazi u Italiju, gde će njegovi potomci osvojiti Rim.

Didona ostavljena, simbolički spaljuje oružje i sve predmete koje je Eneja ostavio, a potom se baca na mač i spaljuje sebe. Njene poslednje reči su da će Kartagina biti večni neprijatelj Rima, sve do uništenja tog grada u punskim ratovima.

Reference

uredi
  1. ^ „Elissa – Dido Legend of Carthage”. www.phoenician.org. Pristupljeno 2017-04-14. 
  2. ^ Haegemans, Karen (2000). „Elissa, the First Queen of Carthage, Through Timaeus' Eyes”. Ancient Society. 30: 277—291. ISSN 0066-1619. 
  3. ^ Odgers, Merle M. (1925). „Some Appearances of the Dido Story”. The Classical Weekly. 18 (19): 145—148. ISSN 1940-641X. doi:10.2307/4388672. 
  4. ^ Masri, Safwan M. (2017). „Carthage”. Tunisia: An Arab Anomaly. Columbia University Press. str. 93—107. ISBN 978-0-231-54502-0. JSTOR 10.7312/masr17950.13. doi:10.7312/masr17950. 
  5. ^ Barton, Semitic and Hamitic Origins (1934) at 305.
  6. ^ a b Noël 2014, str. 5
  7. ^ María Eugenia Aubet, Tiro and the Phoenician colonies of the West, 2nd edition, Bellaterra, 1994, p. 217
  8. ^ Noël 2014, str. 3
  9. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 06. 04. 2007. g. Pristupljeno 23. 03. 2018. 

Spoljašnje veze

uredi
 
Didona na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дидона&oldid=27859095”