Dimitrije Katić
Dimitrije Katić (Crkvenac, 21. jun 1843 — Crkvenac, 20. mart 1899) bio je srpski političar i predsednik Narodne skupštine. Poznat je po svojim konciznim i jasnim i dokazima potkrepljenim govorima.[1]
Dimitrije Katić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 21. jun 1843. |
| Mesto rođenja | Crkvenac |
| Datum smrti | 20. mart 1899. (55 god.) |
Biografija uredi
Dimitrije Katić rođen je 21. jula 1843. godine u Crkvencu, kod Svilajnca u resavskom srezu.[2] U nekim izvorima pojavljuje da je rođen 1845. godine. Pohađao je u Svilajncu jedan razred gimnazije, a onda je prešao na Trgovačku školu u Beogradu, koju je završio 1860. godine U Beogradu je radio dve godine kao trgovac. Nakon očeve smrti vratio se u Crkvenac, jer je bio jedina muška glava u porodici. U selu je stekao veliki ugled kao primeran i pismen čovek. Uvodio je novine u poljoprivredi i stočarstvu, pa su njegove savete slušali i seljaci okolnih sela. Po prvi put izabran je za narodnog poslanika 1874. godine i gotovo stalno je bio biran za narodnog poslanika (sa izuzetkom 1884. i 1898). Mnogo godina je bio resavski poslanik. Najpre je kratko vreme pripadao liberalnoj stranci, a onda se pridružio grupi Adama Bogosavljevića. I kad je pripadao liberalima kritikovao je liberalnu vladu često oštrije od radikalne opozicije. U Radikalnu stranku je prešao nezadovoljan sklapanjem železničkog ugovora sa Austrijom. Istakao se hrabrošću u Drugom srpsko-turskom ratu, u kome je bio komandant eskadrona. Otac je građevinskog inženjera Sime Katića.
Politička karijera uredi
Odmah je postao član Glavnoga odbora Narodne radikalne stranke. Početkom 1882. došlo je do konačnog rascepa radikala i naprednjaka oko finansijskih pitanja i odnosa prema Rusiji. Dimitrije Katić je 30. januara 1882. u skupštini objavio raskid između radikala i naprednjaka. Pred izbijanje Timočke bune na tajnom radikalnom sastanku navodno je predlagao je da u slučaju bune treba pobiti sve činovnike.
Kralj Milan mu je bio politički protivnik, a za razliku od većine radikalnih vođa nije ga mogao pridobiti državnom službom ni ustupcima. Bio je član Ustavotvornog odbora za izradu projekta Ustava iz 1888. Protivio se postojanju kvalifikovanih poslanika, koji ulaze u skupštinu bez izbora. Za razliku od njega većina radikala je popustila o tom pitanju. Zahtevao je bezuspešno da se u Ustav unese načelo narodne suverenosti, odnosno da sva vlast potiče iz naroda. Za razliku od ostalih radikala na sednici Ustavotvornog odbora zajedno sa Rankom Tajsićem glasao je protiv nacrta novog ustava iz 1888.
Kada su radikali došli na vlast, Dimitrije Katić i Ranko Tajsić su se i prema njima ponašali kao da su opozicija. Znali su često da budu žešći kritičari radikalne vlade od cele opozicije. U nepriliku je dovodio mnoge radikalne ministre i predsednike skupštinskih odbora, koji bi morali da primaju njihove predloge, jer je Katić za te predloge uglavnom pridobijao većinu poslanika. U skupštini je radikalne ministre optuživao da su mekušci i da su nesposobni. Kada bi opozicija ponekad teško pritisla radikalnu vladu nije se pokoravao disciplini poslaničkog kluba svoje stranke, nego je znao da bude na strani opozicije. On i Tajsić zalagali su se za što manje oporezivanje seljaka i za smanjenje činovničkih plata, bez obzira da li su radikali bili na vlasti ili opoziciji. Uspeli su svojim zalaganjima da smanje porez na zemljište i da se povećaju porez na činovnike. Stranka je često morala da trpi njegovo protivljenje stavu većine. Nekoliko puta bio je potpredsednik Narodne skupštine.
Izabran je 1891. za predsednika Narodne skupštine.[3] Predsedavao je u narodnoj nošnji, što je pri susretima sa predstavnicima drugih država davalo veliki značaj. Skupštinske sednice vodio je sa puno takta, a skupštinski poslovnik tumačio je kao da je profesor prava. Bio je obazriv prema poslanicima i objektivan prema svima. Uživao je glas predsednika Narodne skupštine koji je umeo da se uzdigne iznad partijskih strasti i sukoba među paralamenarnim grupama.
Velika kriza nastupila je kada se 1891. glasalo o proterivanju kraljice Natalije. Zajedno sa nekoliko Radikala i opozicijom glasao je protiv proterivanja kraljice Natalije. Bio je ogorčen što je Radikalna stranka po želji kralja Milana proterivanjem kraljice pogazila Ustav i suprostavila se narodnim željama. Odmah nakon toga dao je ostavku na mesto predsednika Narodne skupštine. Do smrti je ostao član Glavnog odbora Radikalne stranke. Osnovao je 1897. zemljoradničko-seljačku zadrugu, drugu po redu u Srbiji.
Reference uredi
- ^ S. Jovanović (1934). Vlada Milana Obrenovića. Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon, Beograd.
- ^ „Srpski biografski rečnik” (PDF). Matica srpska. tom 4. 2009.
- ^ „Grob u korovu zbog politike”. Večernje novosti. 03. 04. 2011.