Dinastija Šang
Dinastija Šang (kineski: 商朝) ili Dinastija Jin (殷代) (1600. p. n. e. — 1046. p. n. e.) prva je istorijska kineska dinastija koja je vladala severoistočnim delom regije poznatim kao "Uža Kina", u dolini Žute reke. Dinastija Šang je nasledila legendarnu dinastiju Sja i prethodila dinastiji Džou. Podaci o dinastiji Šang dolaze iz istorijskih zapisa dinastije Džou kao i natpisa same dinastije Šang na bronzanim artefaktima i kostima za proricanje — kornjačninim oklopima i drugim kostima na kojima je napisan prvi značajni korpus kineskih znakova. Natpisima na kostima za proricanje, koje datiraju iz druge polovine vladavine dinastije, obično su biležili datum u Šezdesetogodišnjem ciklusu Nebeskih pupoljaka i Zemaljske grane, iza kojih je sledilo ime vernika i tema o kojoj su se pitali bogovi. Tumačenje odgovora (prognostikacija) i da li je proriracanje bilo uspešno se naknando dodavalo. Današnja kineska kultura potiče iz ove dinastije.
Ova gatanja služe kao izvor podataka o politici, ekonomiji, kulturi, religiji, geografiji, astronomiji, kalendaru, i umetnosti u tom periodu, te daju ključni uvid u rane stadije kineske civilizacije. Jedna od prestonica dinastije Šang, kasnije u istoriji poznata kao Ruševine Jina (殷墟), je u blizini modernog Anyanga (安陽). Arheološka iskopavanja su tamo otkrila 11 većih kraljevskih grobova Jina, kao i temelje palate i ritualnih objekata, na kojima se nalazi oružje, kao i ostaci ljudskih i životinjskih žrtava. Desetine hiljada artefakata od bronze, žada, kamena, kostiju i keramike su pronađene; kvalitet bronzanih predmeta ukazuje na visok stepen razvijenosti civilizacije. Pronađeno je više od 20.000 natpisa na kostiju za gatanje za vreme početnih naučnih iskopavanja u 1920-im i 1930-im, a još više otada.
Istorija uredi
Za dinastiju Šang se veruje da ju je osnovao vođa pobunjenika koji je uspeo svrgnuti poslednjeg vladara dinastije Sja. Njena civilizacija se temeljila na ratarstvu, uz lov i stočarstvo. Zapisi Velikog istoričara navode kako je dinastija Šang premeštala svoju prestonicu šest puta. Poslednja i najvažnija selibda u Jin godine 1350. p. n. e. rezultirala je zlatnim dobom dinastije. Izraz dinastija Jin predstavlja sinonim s izrazom dinastija Šang, a kroz istoriju je bio i popularniji, iako se danas pre koristi kako bi se označila druga polovina perioda vladavine dinastije Šang. Japanci, pak još uvek za dinastiju Šang koriste izraz dinastija Jin.
Loza naslednjih kraljeva Šanga je u to doba vladala velikim delom severne Kine, a trupe Šanga su često vodile ratove sa susednim naseljima i nomadskim stočarima iz stepa u unutrašnjosti Azije. Glavni gradovi, pogotovo Jin, bili su središte raskošnog dvorskog života. U njima su se razvili složeni dvorski rituali s ciljem odobravanja duhova. Osim svoje političke funkcije, kralj je bio i poglavar kulta temeljenog na poštovanju predaka i duhova. I sam kralj je često obavljao rituale gatanja, pogotovo pred kraj dinastije. Dokazi iz kraljevskih grobnica pokazuju da su vladari i članovi njihovih porodica pokapani s vrednim predmetima, verovatno kako bi im služili u zagrobnom životu. Verovatno zbog istog tog razloga su se zajedno s njihovim telima pokapani na stotine živih ljudi, koji su možda bili robovi.
Dinastija Šang je već imala razvijeni sistem pisma; njegova složenost ukazuje na raniji razvoj, iako o njemu još uvek nema dokaza. Vajanje bronze i grnčarija su se takođe razvili u kulturi Šang. Bronza se češće koristila za umetnost nego za izradu oružja. Astronomi dinastije Šang su, pak, otkrili Mars i brojne komete. U to vreme su izumeni i brojni muzički instrumenti.
Uticaj Šanga, iako ne i direktna vlast, se proširio na severoistok sve do današnjeg Pekinga, gde je drevna kultura koja prethodi Janu pokazala tragove kulture Šanga.[1] Najmanje jedan grob u ovoj regiji je u ranom periodu Šanga sadržavao i bronzane predmete u stilu Šanga kao i zlatni nakit u lokalnom stilu.[1] Za ovaj uticaj dinastije Šanga se veruje kako je kasnije olakšao integraciju Jana u kasniju dinastiju Džou.[1]
Kraljevi dinastije Šanga, u svojim gatanjima često iskazuju zabrinutost zbog grupa fang, koji su predstavljali varvare izvan civilizovanih oblasti tu pod nadzorom dinastije Šang. Često se spominje tufang grupa u oblasti Jan Šan kao neprijateljski nastrojena prema dinastiji Šang[1]. Otkriće bodeža-sekire u stilu Šeng kod Xiaohenana pokazuje da je čak i u ovom ranom periodu kineske istorije bilo neke veze između udaljenih oblasti severne Kine.[1]
Šang Džou, posljednji kralj dinastije Jin, počinio je samoubistvo nakon što mu je vojsku porazio narod Džou. Legende kažu da ga je vojska izdala priključivši se pobunjenicima u odlučnoj bici.
Borbi Jina i Džoua je posvećen kineski klasični romanFengšen Janji.
Nakon kolapsa Jina, preživeli članovi porodice su kolektivno promenili prezime iz kraljevskog Zi (子) (pinyin: zi; Wade-Giles: tzu) u ime pale dinastije Jin (殷). Porodica je ostala deo aristokratije i često pružala administravne usluge novoj dinastiji Džou. Kralj Čeng od Džoua (周成王) iako tek regent, njegov ujak vojvoda Dan od Džou (周公旦), dali su bratu bivšeg Šangovog kralja Veja, VejZija (微子) vlast u bivšoj prestonici Šanga Šangz (商) te teritoriju koja će posle postati država Song (宋). Država Song i naslednici Šanga su održavali rituale u počast preminulih kraljeva Šanga koji su trajali do 286. p. n. e.
I korejske i kineske legende tvrde da je ogorčeni Jin princ po imenu Jizi (箕子) odbio predati vlast Džouima, te umesto toga napustio Kinu sa svojim garnizonom i osnovao Gija Joseon kraj savremenog Pjongjanga, odnosno jednu od ranih korejskih država (Go-, Gija- i Viman-Joseon).
Mnogi klanovi Šanga su migrirali na sever i stopili se s kulturom Jan u periodu Zapadnih Džoua. Ovi su klanovi imali elitni status, te nastavili sa svojim pogrebnim i ritualnim tradicijama.[1]
Rani i kasni Šang uredi
Zapisi pronađeni u Anjangu potvrđuju istorijsko postojanje dinastije Šang. Međutim, zapadni istoričari se još uvek ustručavaju povezati neke od naselja iz doba Anjanga s dinastiijom Šang.[2] Tako se, na primer, arheološki nalazi u Sanxingđiu tumače kao zasebna i napredna civilizacija, koja, za razliku od Anjanga, nije poznavala pismo.
Opseg kontrole Šanga je teško odrediti, s obzirom na nedostatak arheoloških istraživanja. Istoričari smatraju da je grad Jin, kojim je upravljala dinastija Šangi iz službene istorije, koegzistirao s kulturno različitim naseljima u ostatku Severne Kine.
Kineski istoričari iz kasnijih perioda su bili naviknuti na ideju da jedna dinastija zamenjuje drugu, ali se veruje da je politička situacija u ranoj Kini ipak bila nešto složenija. Sja i Šang mogu biti reference na političke entitete koji su istovremeno postojali, isto kao što se zna da je rani Džou (država naslednica Šang), postojao u isto vreme kao i Šang.[1] Ovaj pristup sistemu Sandaj (Tri dinastije) je promovirao poznati arheolog Kvang-čij Čang.
Isto tako, iako ruševine Jina potvrđuju postojanje Kasnog Šanga, ne postoje dokazi koji bi ukazivali na postojanje dinastije Šang pre preseljenja u njenu poslednju prestonicu. To se ponekad u istoriji referira tako da se Šang Jin-ere naziva Kasni Šang a Šang pre Jigvena kao Rani Šang. Problem je manje u urotnicima i pobunjenicima koji su u zapisima pokušali dati legitimitet dinastiji Šang, a više u nastojanju istoričara i arheologa da razdvoje istorijski potvrđena društva i praistorijske arheološke kulture.
Organizacija, obrt i rad uredi
Još od oko 1500. p. n. e, rana dinastija Šang je masovno proizvodila bronzane posude i oružje.[3] Ovakva proizvodnja je zahtevala brojnu radnu snagu koja bi kopala rude, prečišćavala i prevozila bakarnu, kalajnu i olovnu rudu.[3] Dvor dinastije Šang i aristokrate su zahtevali velike količine različitog bronzanog posuđa za razne svečane svrhe i verske obrede, pa je to za sobom povlačilo potrebu za službenim nadzornicima koji bi upravljali radnicima i obrtnicima.[3] S velikom količinom bronze na raspolaganju, vojska je mogla biti bolje opremljena s raznim bronzanim oružjem, a bronza se koristila i za točkove dvokolica koje su počele da se široko koriste oko 1200. p. n. e.[4]
Osim što su bili komandanti vojske, kraljevi Šanga su svoju nadmoć nad ostatkom društva pokazivali i kao vrhovni sveštenici, odnosno vođe verskih obreda.[4] Kao što jedna kost za gatanje pokazuje, kraljevi Šanga su gledali na sebe kao na najdostojnije članove društva što se tiče sprovođenja rituala u kome se nude žrtve svojim kraljevskim precima, odnosno vrhovnom bogu Diju, koji je po njihovom verovanju bio odgovoran za kišu, vetar i grom.[4]
Vojska Šanga uredi
Pešadija Šanga bila je naoružana s različitim oružjem od kamena i bronze, uključujući máo koplja, yuè sekire na motkama, ge helebarde, lukove, te šlemove od bronze i kože (Vang Hongjan 1993).[5] Njihovu zapadnu vojnu granicu su predstavljale planine Taihang, gde su se borili protiv ma ili "konjskih" varvara, koji su možda koristili dvokolice. Sami Šangi su dvokolice verovatno koristili jedino kao prevozna komandna vozila ili elitne simbole.[6] Iako je Šang zavisio od vojničkih vrlina plemstva, mase gradskog i seoskog stanovništva su vladarima služile ne samo kao izvor radne snage nego i kao regruti prilikom važnijih vojnih akcija.[7] Vazali plemenitog roda i vladari podređenih država su imali obavezu da svoje meštanske vojne snage opremaju sa oružjem, oklopom i ostalom opremom, dok je sam kralj Šanga držao oko hiljadu ljudi u svom glavnom gradu, te je osobno vodio u bitku.[8] Novouspostavljena vojna birokratija se morala razviti kako bi se oko tri do pet hiljada ljudi moglo voditi u graničnim pohodima, a jednom je zapisano kako je trinaest hiljada vojnika bilo mobilizovano kako bi se ugušio ustanak pobunjenih vazalnih država.[8]
Vojska se obično delila u tri sekcije - levo krilo, desno krilo i sredinu.[5] U tim sekcijama su postojala dva glavna tipa jedinica - slabo organizovana pešadija regruta koja je imala pomoćnu ulogu, te jezgro vojske sastavljeno od vojničkog plemstva koje je koristilo dvokolice.[5] Ratovanje uz pomoć dvokolica je dominiralo kineskim bojnim poljima sve do perioda Zaraćenih država (481. p. n. e.-221. p. n. e.), iako ga je s vremenom zamenila pešadijska taktika, a kasnije konjica u 3. veku p. n. e.[9] Međutim, čak i nakon što je Šang uveo dvokolice u vojsku, plemstvo se još uvek borilo kao pešadija, a dvokolice su uglavnom korišćene za transport, svečanosti i velike lovačke ekspedicije.[9] Dvokolice su u periodu Šanga nosile tri čoveka - vozača u centru, strelca na levoj strani i ratnika s helebardom na desnoj strani.[9] Bile su četvrtastog oblika, s dva velika točka koje su vukla dva konja,[9] iako su neke vukli četiri konja.[4]
Vladari dinastije Šang uredi
Kineski: 商朝 (Shāng cháo)
Na vlasti od oko 1778. p. n. e. do oko 1122. p. n. e.
| Ist. zapisi1 | Đija-gu-ven2 | Lično ime | Posthumno ime | Hramovno ime | Vladavina3 |
|---|---|---|---|---|---|
| Konvencija za navođenje: ime korišćeno u Istorijskim zapisima S’-ma Ćijena. | |||||
| Tang 汤 (Tāng) |
Tang 唐 (Táng) |
C’ Li 子履 (Zǐ Lǚ) |
Kralj Tai-vu 太武王 (Tàiwǔwáng) |
Gao-cu 高祖 (Gāozǔ) |
1778-1742. p. n. e. |
| Tai Ding 太丁 (Tài Dīng) |
Da Ding 大丁 (Dà Dīng) |
nepoznato | Kralj Dai 代王 (Dàiwáng) |
Tai-cu 太祖 (Tàizǔ) |
1741. p. n. e. |
| Vai Bing 外丙 (Wài Bǐng) |
Bu Bing 卜丙 (Bǔ Bǐng) |
C’ Šeng 子胜 (Zǐ Shèng) |
Kralj Ai 哀王 (Āiwáng) |
nema | 1741-1734. p. n. e. |
| Džung Žen 仲任 (Zhòng Rén) |
nema | C’ Jung 子庸 (Zǐ Yōng) |
Kralj Ji 懿王 (Yìwáng) |
nema | 1734-1730. p. n. e. |
| Tai Đija 太甲 (Tài Jiǎ) |
Da Đija 大甲 (Dà Jiǎ) |
C’ Dž’ 子至 (Zǐ Zhì) |
Kralj Ven 文王 (Wénwáng) |
Tai-cung 太宗 (Tàizōng) |
1730-1720. p. n. e. |
| Vo Ding 沃丁 (Wò Dīng) |
nema | C’ Sjuen 子绚 (Zǐ Xuàn) |
Kralj Džao 昭王 (Zhāowáng) |
nema | 1720-1691. p. n. e. |
| Tai Geng 太庚 (Tài Gēng) |
Da Geng 大庚 (Dà Gēng) |
C’ Bijen 子辩 (Zǐ Biàn) |
Kralj Sjuen 宣王 (Xuānwáng) |
nema | 1691-1666. p. n. e. |
| Sjao Đija 小甲 (Xiǎo Jiǎ) |
nema | C’ Gao 子高 (Zǐ Gāo) |
Kralj Đing 敬王 (Jìngwáng) |
nema | 1666-1649. p. n. e. |
| Jung Đi 雍己 (Yōng Jǐ) |
nema | C’ Mi 子密 (Zǐ Mì) |
Kralj Juen 元王 (Yuánwáng) |
nema | 1649-1637. p. n. e. |
| Tai Vu 太戊 (Tài Wù) |
Da Vu 大戊 (Dà Wù) |
C’ Džou 子伷 (Zǐ Zhòu) |
Kralj Đing 景王 (Jǐngwáng) |
Džung-cung 中宗 (Zhōngzōng) |
1637-1562. p. n. e. |
| Džung Ding 仲丁 (Zhòng Dīng) |
Džung Ding 中丁 (Zhōng Dīng) |
C’ Džuang 子庄 (Zǐ Zhuāng) |
Kralj Sjao-čeng 孝成王 (Xiàochéngwáng) |
nema | 1562-1549. p. n. e. |
| Vai Žen 外壬 (Wài Rén) |
Bu Žen 卜壬 (Bǔ Rén) |
C’ Fa 子发 (Zǐ Fā) |
Kralj S’ 思王 (Sīwáng) |
nema | 1549-1534. p. n. e. |
| H’ Dan Đija 河亶甲 (Hé Dǎn Jiǎ) |
Đijen Đija 戋甲 (Jiān Jiǎ) |
C’ Dženg 子整 (Zǐ Zhěng) |
Kralj Ping I 前平王 (Qián Píngwáng) |
nema | 1534-1526. p. n. e. |
| Cu Ji 祖乙 (Zǔ Yǐ) |
Ćije Ji 且乙 (Qiě Yǐ) |
C’ Teng 子滕 (Zǐ Téng) |
Kralj Mu 穆王 (Mùwáng) |
nema | 1526-1507. p. n. e. |
| Cu Sjin 祖辛 (Zǔ Xīn) |
Ćije Sjin 且辛 (Qiě Xīn) |
C’ Dan 子旦 (Zǐ Dàn) |
Kralj Huan 桓王 (Huánwáng) |
nema | 1507-1491. p. n. e. |
| Vo Đija 沃甲 (Wò Jiǎ) |
Ćijang Đija 羌甲 (Qiāng Jiǎ) |
C’ Ji 子逾 (Zǐ Yú) |
Kralj Sji 僖王 (Xīwáng) |
nema | 1491-1466. p. n. e. |
| Cu Ding 祖丁 (Zǔ Dīng) |
Ćije Ding 且丁 (Qiě Dīng) |
C’ Sjin 子新 (Zǐ Xīn) |
Kralj Džuang 庄王 (Zhuāngwáng) |
nema | 1466-1434. p. n. e. |
| Nan Geng 南庚 (Nán Gēng) |
nema | C’ Geng 子更 (Zǐ Gèng) |
Kralj Ćing 顷王 (Qǐngwáng) |
nema | 1434-1409. p. n. e. |
| Jang Đija 阳甲 (Yáng Jiǎ) |
Sjang Đija 象甲 (Xiàng Jiǎ) |
C’ H’ 子和 (Zǐ Hé) |
Kralj Dao 悼王 (Dàowáng) |
nema | 1409-1402. p. n. e. |
| Pan Geng 盘庚 (Pán Gēng)4 |
Ban Geng 般庚 (Bān Gēng) |
C’ Sjin 子旬 (Zǐ Xún) |
Kralj Ven-čeng 文成王 (Wénchéngwáng) |
Š’-cu 世祖 (Shìzǔ) |
1402-1374. p. n. e. |
| Sjao Sjin 小辛 (Xiǎo Xīn) |
nema | C’ Sung 子颂 (Zǐ Sòng) |
Kralj Džang 章王 (Zhāngwáng) |
nema | 1374-1353. p. n. e. |
| Sjao Ji 小乙 (Xiǎo Yǐ) |
nema | C’ Lijen 子敛 (Zǐ Liǎn) |
Kralj Hui 惠王 (Huìwáng) |
nema | 1353-1325. p. n. e. |
| Vu Ding 武丁 (Wù Dīng) |
nema | C’ Džao 子昭 (Zǐ Zhāo) |
Kralj Sjang 襄王 (Xiāngwáng) |
Gao-cung 高宗 (Gāozōng) |
1325-1266. p. n. e. |
| Cu Đi 祖己 (Zǔ Jǐ) |
Ćije Đi 且己 (Qiě Jǐ) |
nepoznato | nepoznato | nema | 1266-1259. p. n. e. |
| Cu Geng 祖庚 (Zǔ Gēng) |
Ćije Geng 且庚 (Qiě Gēng) |
C’ Jue 子跃 (Zǐ Yuè) |
Kralj Ping II 后平王 (Hòu Píngwáng) |
nema | 1259-1226. p. n. e. |
| Cu Đija 祖甲 (Zǔ Jiǎ) |
Ćije Đija 且甲 (Qiě Jiǎ) |
C’ Cai 子载 (Zǐ Zǎi) |
Kralj Ding 定王 (Dìngwáng) |
Š’-cung 世宗 (Shìzōng) |
1226. p. n. e. |
| Lin Sjin 廪辛 (Lǐn Xīn) |
nema | C’ Sjen 子先 (Zǐ Xiān) |
Kralj Gung 共王 (Gòngwáng) |
Đija-cung 甲宗 (Jiǎzōng) |
1226-1220. p. n. e. |
| Geng Ding 庚丁 (Gēng Dīng) |
Kang Ding 康丁 (Kāng Dīng) |
C’ Sjao 子嚣 (Zǐ Xiāo) |
Kralj An 安王 (Ānwáng) |
Kang-cu 康祖 (Kāngzǔ) |
1220-1199. p. n. e. |
| Vu Ji 武乙 (Wǔ Yǐ) |
nema | C’ Ći 子瞿 (Zǐ Qú) |
Kralj Lije 烈王 (Lièwáng) |
Vu-cu 武祖 (Wǔzǔ) |
1199-1195. p. n. e. |
| Tai Ding 太丁 (Tài Dīng) |
Ven Ding 文丁 (Wén Dīng) |
C’ Tuo 子托 (Zǐ Tuō) |
Kralj Kuang 匡王 (Kuāngwáng) |
nema | 1195-1192. p. n. e. |
| Di Ji 帝乙 (Dì Yǐ) |
nema | C’ Sjen 子羡 (Zǐ Xiàn) |
Kralj D’ 德王 (Déwáng) |
nema | 1192-1155. p. n. e. |
| Di Sjin 帝辛 (Dì Xīn) |
nema | C’ Šou 子受 (Zǐ Shòu) |
Kralj Džou 纣王 (Zhòuwáng) |
nema | 1155-1122. p. n. e. |
| 1. Vladarsko ime zabeleženo u Istorijskim zapisima S’-ma Ćijena iz dinastije Han. | |||||
| 2. Ime otkriveno na zapisima na kostima za proricanje koje su se koristile u vreme dinastije Šang. | |||||
| 3. Za prvi tačan datum u kineskoj istoriji uzima se 841. godina pre nove ere. Svi datumi pre toga predmet su naučnih rasprava. Datumi u ovim tabelama napisani su prema Projektu za hronologiju dinastija Sja, Šang i Džou koji je pod pokroviteljstvom vlade NR Kine. | |||||
| 4. Od vremena Pan Genga, dinastija Šang se često naziva i dinastija Jin (殷朝, Yīn cháo) zato što je prestonica preseljena u istoimeni grad Jin. | |||||
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e Sun, Yan (2006). „Colonizing China's Northern Frontier: Yan and Her Neighbors During the Early Western Zhou Period”. International Journal of Historical Archaeology. 10 (2): 159—177(19). doi:10.1007/s10761-006-0005-3.
- ^ Michael Loewe, Edward L. Shaughnessy (1999). The Cambridge History of Ancient China: From the Origins of Civilization to 221 BC. Cambridge University Press. str. 124-125. ISBN 978-0-521-47030-8. Nedostaje
|last1=u Authors list (pomoć) - ^ a b v Ebrey, str. 17
- ^ a b v g Ebrey, str. 14
- ^ a b v Sawyer, str. 35
- ^ Shaughnessy, Edward L. Historical Perspectives on The Introduction of The Chariot Into China. Harvard Journal of Asiatic Studies, Vol. 48, No. 1 (Jun., ). (1988). str. 189.-237
- ^ Sawyer, str. 33
- ^ a b Sawyer, str. 34
- ^ a b v g Sawyer, str. 36
Literatura uredi
- Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward L. (1999). The Cambridge History of Ancient China: From the Origins of Civilization to 221 BC. Cambridge University Press. str. 124-125. ISBN 978-0-521-47030-8.
- Keightley, David N. (1978). Sources of Shang History: The Oracle-Bone Inscriptions of Bronze Age China. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-02969-9.
- Keightley, David N. (2000). The Ancestral Landscape: Time, Space, and Community in Late Shang China (ca. 1200 – 1045 B.C.). China Research Monograph 53, Institute of East Asian Studies, University of California – Berkeley. ISBN 978-1-55729-070-0., ppbk..
- Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 4, Part 3. Taipei: Caves Books, Ltd.
- Sawyer, Ralph D. and Mei-chün Lee Sawyer (1994). Sun Tzu's The Art of War. New York: Barnes and Noble Inc.
- Wang, Hongyuan 王宏源 (1993). The Origins of Chinese Characters. 漢字字源入門. Sinolingua, Beijing. ISBN 978-7-80052-243-7 ppbk..
- Yan Sun. 2006. "Colonizing China's Northern Frontier:Yan and Her Neighbors During the Early Western Zhou Period."
