Dominantna ideologija

U marksističkoj filozofiji, izraz dominantna ideologija označava stavove, verovanja, vrednosti i moral koji dele većina ljudi u datom društvu. Kao mehanizam društvene kontrole, dominantna ideologija formuliše kako većina stanovništva razmišlja o prirodi društva, njihovom mestu u društvu i njihove veze ka društvenoj klasi.

U Nemačkoj ideologiji (1845), Karl Marks i Fridrih Engels su rekli „Ideje vladajuće klase su, u bilo kom dobu, vladajuće ideje“, primenjeno na svaku društvenu klasu i u usluzi interesu vladajuće klase. U revolucionarnoj praksi, slogan „Dominantna ideologija je ideologija dominantne klase“ sumarizuje ideološku funkciju kao osnovu revolucije.

U kapitalistikom (buržoaskom) društvu, marksističke revolucionarne prakse teže da postignu takve društvene i političke okolnosti koje bi vladajuću klasu napravile politički nelegitimnom. To je preduslov za uspešno svrgavanje kapitalističkog načina proizvodnje. Tek tada, ideologija radničke klase postiže i uspostavlja društvenu, političku i ekonomsku dominantnost, i to tako da proleterijat (gradska radnička klasa i seljaštvo) mogu da preuzmu moć (političku i ekonomsku) kao dominantna klasa društva.

U ne-marksističkoj teoriji, dominantna ideologija predstavlja vrednosti, verovanja i moral koji deli društvena većina, a koji oblikuju kako javnost razmišlja o svom društvu, i time, u meri u kojoj to čini, to može, a i ne mora da služi i interesu vladajuće klase; stoga, mera u kojoj dominantna ideologija efektivno dominira kolektivnom društvenom mišlju može, i ne mora, da bude u opadanju u savremenom dobu.

Marksizam

Društvena kontrola ostvarena i sprovedena putem ideološke manipulacije aspekata zajedničke kulture društva (religije i politike, kulture i ekonomije, itd.) - kako bi se objasnio i opravdao status kvo u političku korist dominantne (vladajuće) klase datira iz doba prosvetiteljstva u 18. veku. Takav metod društvene kontrole proizilazi konceptualno iz „plemenite laži“ koju je predložio Platon, a koja je bila neophodna za društvenu stabilnost republike sastavljene od tri društvene klase. U Knjizi 3 (414e-15c) Države, Platon predstavlja „plemenitu laž“ (gennaion pseudos, γενναῖον ψεῦδος) u izmišljenoj priči, gde Sokrat uspostavlja i opravdava poreklo društveno raslojenog društva:

... ... zemlja, kao njihova majka, ih je rodila, i sada, kao da im je zemlja majka i dojilja, treba da misle na nju i brane je od bilo kakvog napada, i da ostale građane smatraju svojom braćom i decom iste zemlje... Dok ste svi vi, u gradu, braća, reći ćemo u našoj priči, ipak je bog, prilikom stvaranja onih među vama koji su sposobni da vladaju, pomešao zlato u njihovu generaciju, zbog čega su oni najvredniji — ali i u pomagačima, srebro, a gvožđe i bronzu u farmerima i drugim zanatlijama.

I, pošto ste svi rođaci, iako ćete se uglavnom razmnožavati prema svojim vrstama, može se ponekad desiti da zlatni otac rodi srebrnog sina, i da zlatni potomak dođe od srebrnog oca, i da se ostali na sličan način rađaju jedni od drugih. Tako da je prva i glavna zapovest koju bog nalaže vladarima da ni o čemu drugom ne budu toliko pažljivi čuvari i tako pomno posmatrači kao o mešanju ovih metala u dušama njihovih potomaka, i ako im se rode sinovi s primesom bronze ili gvožđa, nikako ne smeju popustiti u sažaljenju prema njima, već im moraju dodeliti status koji odgovara njihovoj prirodi i izbaciti ih među zanatlije ili farmere.

I opet, ako se od ovih rodi sin s neočekivanim zlatom ili srebrom u svom sastavu, treba da ga poštuju i podstaknu da se uzdigne, neke na položaj čuvara, a druge na položaj pomoćnika, navodeći da postoji proročanstvo da će grad tada biti zbačen kada čovek od gvožđa ili bronze bude njegov čuvar.

Do devetnaestog veka, Karl Marks je opisao takvu kulturnu hegemoniju vladajuće klase terminom dominantna ideologija, koja je opisivala društveni status kvo (verski i politički, ekonomski i kulturni) koji je karakterisao kapitalizam devetnaestog veka. Kao takva, marksistička filozofska teorija predlaže dva konceptualna modela - „Namerni“ i „Spontani“, da bi opisala društvene funkcije dominantne ideologije:

(i) Namerni

Vidi još: Kapitalistička propaganda

Ideologiju namerno konstruišu buržoaski i sitnoburžoaski intelektualci, a zatim je propagiraju mediji masovne komunikacije (štampa, radio, televizija, bioskop, internet). Dakle, pošto buržoazija poseduje komunikacione medije, kao društvena klasa, mogu da biraju, određuju i objavljuju ekonomske, društvene i kulturne pojmove koji čine uspostavljeni status kvo, što su ideologije (formalne doktrine) koje služe njihovim interesima kao vladajućoj klasi društva.

Štaviše, pošto radnička klasa ne poseduje medije masovne komunikacije, oni su preplavljeni kulturnom hegemonijom buržoazije, a pošto nemaju sopstvene intelektualce, usvajaju nametnuti buržoaski svetonazor (Weltanschauung), što kreira iskrivljenu (lažnu) svest o njihovoj ekonomskoj eksploataciji od strane viših slojeva; sa tom lažnom svešću, radnička klasa gubi svoju društvenu i političku, ekonomsku i kulturnu nezavisnost kao društvena klasa.

(ii) Spontani

Ideologija spontano nastaje u svakoj društvenoj klasi društva, kao izraz postojeće materijalne strukture datog društva. Na osnovu stečenih iskustava u društvenom životu, muškarci i žene svake društvene klase (više, srednje, niže) konstruišu svoje intelektualno razumevanje društva, i, pošto su njihova društvena iskustva prvenstveno ispoljena u kapitalističkim društvenim odnosima, deljena (dominantna) ideologija teži da odražava norme kapitalističkog društva. Dakle, sadržaj izveštavanja novina nije određen socio-ekonomskim i političkim predrasudama izdavača, već društvenim statusom kvo, fiksiranim društvenim narativom u koji veruju i izdavač i čitaoci novina.

Organizovanjem u sindikate, radnička klasa oseća i izražava drugačiju vrstu društvenih odnosa unutar kapitalističkog društva, jer ovakva ideološka perspektiva osporava intelektualni i društveni legitimitet kapitalizma, dovodeći u pitanje valjanost načina na koji je društvo organizovano, a time i kako funkcioniše. Uspešno uspostavljanje radničke ideologije (pogleda na svet) predstavlja kolektivni pristup u percepciji i rešavanju socio-ekonomskih, političkih i kulturnih problema ljudi iz radničke klase. Stoga, putem takvog začetka klasne svesti, nova materijalna struktura unutar kapitalističkog društva postaje osnova nove ideologije koja izražava interese radnika i protivreči statusu kvo buržoaske kulturne hegemonije koju predlaže i uspostavlja dominantna ideologija vladajuće klase kapitalista.

Kritika

U marksističkoj teoriji, jedna od društvenih klasa postaje vladajuća klasa kada postane dovoljno moćna društveno progresivna snaga (i uz podršku drugih društvenih klasa), da zbaci prethodnu vladajuću klasu. Na primer, velike buržoaske revolucije u 17. i 18. veku su se desile jer je buržoazija postala nosilac društvenog progresa, univerzalna klasa. Buržoazija je vremenom postepeno počela da gubi svoj progresivni karakter i postajala je sve više reakcionarna onda kada je došla na vlast (pošto je počela da podržava status kvo, umesto da dalje traži društveni napredak).

Kao posledica toga, dominantna ideologija može da sadrži mešavinu i društveno progresivnih i društveno regresivnih elemenata. Zato marksisti ne odbacuju sve što je vezano za dominantnu ideologiju kapitalizma. Umesto toga, slažu se sa njenim progresivnim elementima i kritikuju regresivne. Drugim rečima, marksističke kritike dominantne ideologije kapitalizma obično nisu grubo odbacivanje njenog celokupnog sadržaja, već pre kritika njenog ograničavajućeg, kapitalističkog oblika.

Vidi još

• Kulturna hegemonija
• Lažna svest