Društveni identitet (teorija)

Za druge upotrebe, pogledajte Identitet (višeznačna odrednica).

Društveni identitet predstavlja način kako osoba vidi sebe u društvu, s jedne strane, a s druge, načinom kako je vide drugi članovi društva. Strukturna dvostrukost načina kako osoba vidi sebe u društvu očituje se, s jedne strane, u formiranju sopstvene slike-u-ogledalu, sagledavanja sebe očima drugih članova društva, a s druge, izgradnjom svog ličnog integriteta i individualiteta, koji je relativno nezavisan od te slike.

Društveni identitet je određen dvostruko: načinom kako osoba vidi sebe u društvu i načinom kako je vide drugi članovi društva. Takođe, pojedinac formira svoju "sliku u ogledalu", ali istovremeno izgrađuje integritet i individualitet.

U tradicionalnim društvima, pojedinac je imao ograničen i fiksiran broj društvenih identiteta koji su manje ili više bili integrisani u strukturu ličnosti, dok u savremenim, idnustrijskim i postindustrijskim društvima jedna osoba može imati više različitih društvenih identiteta koji su fragmentovani i često uzajamno suproststavljeni. Zato je društveni idenititet u savremenom društvu u većoj meri instrumentalizovan i položan promeni ( najpoznatiji uticaj koji doprinosi naglašavanju važnosti predstavljanja i samopredstavljanja u drušstvu jeste uticaj medija )

Društvena stigma

Društveni identitet može biti rodni, etnički, religijski, klasni, odeređen posebnim životnim stlom. U svakom od ovih slučajeva identitet u različitoj meri zavisi od ličnog izbora pojedinca. On se može ispoljiti i kao društvena stigma, kroz obezvređivanje i nipodaštavanje. Na primer, u starom Rimu hrišćani su bili najstigmatizovanija društvena grupa; u nacističkoj Nemačkoj, to su bili Jevreji. U kastinskom sistemu Indije, kasta nedodirljivih je u toj meri bila ponižena da njihova senka nije smela pasti na bramna, predstavnika najviše kaste. Rasizam takođe predstavlja način društvenog stigmatizovanja ljudi usled boje njihove kože. Društveno stigmatizovanje povezano je s društvenim predrasudama i društvenim nasiljem.

Teorija društvenog ideniteta

Teorija društvenog identiteta najbolje je objašnjena kao teorija koja predviđa određena ponašanja unutar grupe na osnovu uočenih promena društvog položaja, uočenih legitimiteta i stabilnosti tih društvenih položaja, i uočava sposobnost za promenu društva u kome se pojedinac nalazi. Ovo se suprodstavlja sa okolnostima u kojima se termin teorija društvenog identiteta koji se koristi da bi se odnosio na opšte teoretisanje o društvenoj ličnosti. Osim toga, iako su neki naučnici su je tretirali kao takvu, teorija društvenog identiteta nikada nije nameralvala da bude ošta teorija društvene kategorizacije. To je bila svest o ograničenom obimu teorije deruštvenog indetiteta koju je vodio Džon Turner zajeno sa svojim kolegama kako bi razvio teoriju rođaka u formi teorije lične-kategorizacije, koja se zasniva na razumevanju teorije društvenog identiteta kako bi doprinela većem broju objašnjenja o ličnom i društvenom napredku. Termin pristup društvenog ideniteta, ili prespektiva društvenog ideniteta je preporučena radi opisivanja zajedničkih doprinosa obe teorije, tj. teorije društvenog identiteta i teorije lične-kategorizacije.

Stanovišta teorije

Teorija društvenog identiteta govori da ponašanje varira između međuljudskih i duštvenih odnosa. Konačno međuljudsko ponašanje određuje se isključivo od individualnih karakteristika i međuljudskih odnosa koji postoje između dvoje ili više ljudi. Konačno ponašanje unutar grupe zavisi isključivo od pripadnosti određenoj društvenoj kategoriji dvoje ili više članova te grupe.

Autori teorije društvenog identiteta tvrde da čista međuljudska ili čista društvena ponašanja je teško pronaći u realnom društvenom životu. Umesto toga, očekuje se da ponašanje bude vođeno nagodbama između dve krajnosti. Kognitivna priroda čoveka nasuprot društvenog identiteta, i njihovih povezanosti, je u potpunosti razvijena u teoriji lične-kategorizacije. Teorija društvenog identiteta umesto fokusiranja na društvene strukturalne činjenice koje će predvideti koji kraj spektra će najviše uticati na individualna ponašanja, zajendo sa oblicima koje ponašanje može da zauzme.

Ključna pretpostavka u teoriji društvenog identiteta je da su pojedinci suštinski motivisani da ostvare pozitivnu osobenost. To jest, pojedinci "teže za pozitivnom samo-idejom". Kao što se pojedinci u različitom stepenu mogu definisati i informisati od strane svojih društvenih identiteta izvodi se da, prema društvenoj teoriji identiteta, "pojedinci nastojeda postignu ili održe pozitivan društveni idetitet". Treba napomenuti da je istinska priroda ovog zalaganja za pozitivnom samo-idejom i dalje predmet rasprava (pogledati hipotezu samopouzdanja).

Literatura

• Sociologija za 4. razred gimnazije. Beograd: Zavod za udžbenike. 2011. str. 46—47.