Dulitlov napad

Dulitlov napad 18. aprila 1942, je bio prvi vazdušni napad Sjedinjenih Država na matična japanska ostrva tokom Drugog svetskog rata. Misija je bila značajna po tome jer je bila jedina operacija u kojoj su bombarderi Ratnog vazduhoplovstva američke vojske poleteli sa nosača aviona Američke mornarice. To je bila najduža misija na kojoj su leteli srednji bombarderi B-25 Mičel. Dulitlov napad je pokazao da su matična japanska ostrva ranjiva na savezničke vazdušne napade i bila je odušak za američku osvetu za japanski napad na Perl Harbor 7. decembra 1941.

B-25 poleće sa nosača Hornet

Napad je smilio i predvodio potpukovnik Džimi Dulitl, poznati civilni pilot i vazduhoplovni inženjer i pre rata. Međutim, napad je imao korene u mislima mornaričkog kapetana Frensisa Loua, koji je na početku rata predvideo da će, pod pravim uslovima, dvomotorni bombarderi moći uspešno poletati sa nosača aviona sa prihvatljivom količinom tovara, napadati vojne mete u Japanu i odleteti do Kine.

Pozadina

Nakon napada na Perl Harbor 7. decembra 1941, američka javnost je bila u stanju šoka. Naciji je hitno trebalo podići moral nekakvom pobjedom, makar simboličnim uzvraćanjem udarca. Napad na Tokio je izgledao kao odlična ideja, ali je problem bio u nekoliko hiljada kilometara između Japana i najbliže vazdušne luke iz koje su mogli poleteti američki bombarderi. Plan koji su u januaru 1942. zajedno osmislili kapetan Frensis Lou i potpukovnik Džejms H. Dulitl bio je napad bombarderima koji će polijetati s nosača. Iako je ta ideja u vojnim krugovima dočekana s podsmijehom, plan se nekim čudom svidio zapovjedniku mornarice admiralu Ernestu Dž. Kingu i zapovjedniku vazdušnih snaga generalu Henriju H. Arnoldu.

Nije postojala realna mogućnost poletanja teških bombardera sa nosača, ali je Lou pretpostavio (a Dulitl ideju zdušno prigrlio) da bi to bilo izvedivo sa srednje teškim bombarderima. Izbor je pao na dvomotorac B-25 Mičel i to njegovu novu, ali dobro testiranu verziju B-25B. Skinuta je sva oprema koje neće biti neophodna pri bombardovanju (tako su stražnje mitraljeske kupole skinute i zamijenjene sa po dva štapa, radi zavaravanja japanskih pilota) i dodani su novi tankovi za gorivo kako bi se povećao domet aviona.

Dulitl se u međuvremenu dao u potragu za dobrovoljcima. Budući da je bio dirnut nacionalni ponos to nije bio velik problem, a Dulitl se uz to, da bi uverio sve one koji su sumnjičavo vrteli glavom na pomisao o polijetanju bombarderom s nosača, obavezao da će on lično pilotirati prvim avionom, koji će imati najkraće zaletište.

Na raspolaganje su dobili potpuno nov nosač Hornet kojim je zapovijedao kapetan Mark A. Mičer, a vazdušno obezbeđenje je trebalo da im pruži Enterprajz. Nakon nekoliko meseci priprema, Hornet 2. aprila 1942. konačno kreće prema Japanu sa 16 bombardera B-25 na svojoj palubi, a pratnju mu čine krstarice Solt Lejk Siti, Northempton, Vinsnes i Nešvil te 8 razarača i 2 tankera potrebna za dugo putovanje koje im predstoji. Nasred okeana im se pridružio i Enterprajz kojim zapovijeda šef treće flote, admiral (tada viceadmiral) Vilijam Helsi. Plan je bio da se približe Japanu na 450-550 milja, odakle bi bombarderi poletjeli i nakon istovara bombi dalje nastavili prema aerodromima u Kini. Ali već od početka sve je krenulo naopako. Pred zoru 18. aprila primetili su japanski patrolni brod i iako su ga uspeli uništiti, nisu znali jesu li Japanci poslati radio poruku. Izbor im nije bio jednostavan jer su se nalazili skoro 800 mi (1.300 km) daleko od Japana i, dok su postojale realne šanse da će bombarderi stići do Tokija, prilično sigurno je bilo da neće uspeti doseći kineske aerodrome. S druge strane, jedva su se čekali rešiti bombardera koji onako veliki nisu mogli biti prebačeni u unutrašnjost broda i sve vreme plovidbe preko Pacifika su stajali na palubi. Nisu smeli rizikovati da ih napadne japanska avijacija dok im se na palubama nalaze ogromni avioni puni goriva i bombi (Japanci će uskoro kod Midveja uvideti svu bol te situacije) i Dulitl je odlučio da ipak poleti. I on i piloti što su ga sledili sada je trebalo da učine ono za šta su se pripremali mesecima, a uzletanje bombardera (makar i srednjeg) sa nosača nije bio jednostavan posao. Svaka posada je imala pomoć oficira koji je merio vreme kada će krenuti da bi bili sigurni da će do kraja piste da stignu tačno kada se brod podigne na talasu, čime se dobija nekoliko dodatnih metara za sigurnije poletanje. Ipak, svaki avion posle Dulitla imao je po nekoliko metara duži zalet i na kraju je svih 16 uspešno poletelo i uputilo se prema Japanu.

Svi avioni su uspeli doseći Japan i istovariti svoj teret bombi od 225 kg iznad Tokija, Jokohame i Nagoje, i nastaviti put preko Istočnog kineskog mora, ali je njihov učinak bio više nego skroman (između ostalog, lakše je oštećen nosač Rjuho). Kao što se i očekivalo, niti jedan avion nije stigao do aerodroma u Kini. Jedan je uspeo da se spusti u Vladivostoku gde su posadu internirali Rusi, a ostali su jedva stigli do kineskog kopna gde su se prisilno spustili. Posade iz 14 od 16 aviona su preživele sletanje i naposletku se, uz pomoć kineskih saveznika, vratile u SAD. Posade iz preostala 2 aviona nisu bile te sreće - dvojica su poginula pri padu aviona, a osmorica su završili u japanskom zarobljeništvu. Svi su bili mučeni i osuđeni na smrt, nad trojicom je presuda i izvršena, a jedan je podlegao gladi i bolesti. Preživela četvorica su oslobođeni u avgustu 1945.

Što se tiče brodova koji su učestvovali u akciji, Hornet i Enterprajz su odmah nakon povratka u Perl Harbor trebalo da budu upućeni prema jugozapadnom Pacifiku i pridruženi Leksingtonu i Jorktaunu u bici u Koralnom moru, 7-8. maja 1942. Budući da nisu mogli stići na vreme, uskoro su opozvani i upućeni na severozapad, prema malom ostrvu zvanom Midvej. Tu su, zajedno sa na brzinu popravljenim Jorktaunom koji se vratio iz Koralnog mora, napokon dobili pravu satisfakciju za Perl Harbour. Time je zaustavljeno japansko napredovanje na centralnom Pacifiku, a u borbama oko Gvadalkanala koje su trajale između avgusta i decembra 1942. potopljeno je šest od 16 brodova koji su učestvovali u bombardovanju Tokija, uključujuću i nosač Hornet.

Strogo gledano, Dulitlov napad je bio taktički promašen i neuspešno izveden. Svi bombarderi uključeni u akciju su izgubljeni, a šteta na japanskim vojnim ciljevima bila je zanemariva. S druge strane, kada je u Ameriku doprla vijest da su bombardovali Tokio zavladala je prava euforija i nacija se izvukla iz depresije nastale nakon Pearl Harbora. Ali bilo je i direktne vojne koristi, i te kakve. Japanci su napad doživjeli najprije kao iznenađenje a potom kao neviđenu sramotu. Ni u snu se nisu nadali da bi se Amerikanci usudili napasti Japan, i to glavni grad. Velik broj japanskih aviona s pacifičkih otoka odmah je vraćen natrag u odbranu domovine — aviona koji bi Japancima u nekim bitkama i te kako dobrodošli. Osim toga, američki napad je iziritirao Japance do te mjere da su u bijesu napravili možda i odlučujući pogrešan korak. Admiral Jamamoto Isoroku se želio osigurali od budućih napada, uništiti američke nosače i istovremeno pomaknuti liniju fronta dalje od Japanskog arhipelaga, što je bilo razvlačenje njihovog defanzivnog perimetra i prekretnica u ratu za Pacifik.

Literatura

• Glines, Carroll V. (1988). The Doolittle Raid: America's Daring First Strike Against Japan. New York: Orion Books. ISBN 978-0-88740-347-7.