Egzodus regruta srpske vojske u albanskoj golgoti

„Devetstopetnaesta – tragedija jednog naroda“ Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso. Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika! Branislav Nušić

Egzodus regruta srpske vojske u albanskoj golgoti jedna je od tragičnih epizoda koja je je pratila povlačenje regruta preko Albanije i Crne Gore, mobilisanih u leto 1915.

Mobilizacija regruta u leto 1915.

U cilju hitne popune jedinica srpske vojske, posle velikih bitaka u 1914. godini, epidemije „tri tifusa“ i nakon pretnji da će Srbija biti ponovo napadnuta od u leto 1915. godine, poslednja (četvrta) partija regruta mobilisana je i skupljena u oskudnom vremenu, na brzinu. Ova partija regruta stupila je u vojsku za vreme nemačko-austrougarsko-bugarske oktobarske ofanzive 1915. godine. Regruti su raspoređeni u sastav novoformirane Inspekcije rezervnih trupa za obuku regruta na čelu sa pukovnikom Miloradom Ristićem U odstupnici Ministarstvo vojno potčinilo je Inspekciju komandantu Trupa novih oblasti generalu Bojoviću.

Prvo su pozivani mladići rođeni 1895. i 1896. godine, a nešto kasnije, za poslednju - odsudnu odbranu, pozvani su i mladići koji su rođeni 1897. i 1898. godine, koji nisu navršili 21 godinu, kako je to predviđao član 2 Zakona o ustrojstvu vojske. Službenih podataka o broju regruta u toj klasi nema, ali se iz jednog izveštaja inspektora rezervnih trupa vidi da je po spisku vođeno 612 kaplara i podoficira i 26.514 redova. Osim toga, sa novooslobođenih srpskih teritorija komandant Trupa novih oblasti uputio je u operativne jedinice kontingent od 6.000 sveže obučenih vojnika. Tako je u odstupnicu krenuo kontingent od 33.126 pripadnika Inspekcije rezervnih trupa.

U jesen 1915. godine vojska je bila u punoj gotovosti. U jedinicama srpske vojske bilo je oko 411.000 vojnika, među kojima je bilo 33.126 regruta, podoficira i oko 9.000 oficira.

Generacije mladih regruta, medicinara, studenata i đaka na ispitu zrelosti

Među mobilisanim regrutima bila je i jedna generacija nesvršenih lekara ili medicinara, kako su ih zvali i studenata i nesvršenih studenata. Oni su polagali svoje prve praktične ispite iz medicine i drugih naučnih grana u Đakovici, Skadru, Lješu, u albanskoj golgoti tokom povlačenja preko zavejanih planinskih prevoja, iskrcavanja na Krf usred jonske zime.

U tom egzodusu srpskog naroda, „ratne školske 1914-1918”., generacije mladih regruta, medicinara, studenata i đaka polagala je svoj ispit zrelosti. Mnogima je uskraćena mogućnost da izađu na ispit, jer su ostali zauvek zavejani, đaci, studenti, regruti u večitom stroju, na ničijoj zemlji.

Povlačenje regruta preko Makedonije i Albanije

Rezervne trupe (regruti), na početku povlačenja preko Albanije brojale su 33.162 regruta. Ovaj broj pre polaska na marš, postepeno se smanjivao, jer su neki napuštali jedinice (dezertirali), dok su se drugi razboljevali i ostavljeni su u usputnim bolnicama da sačekaju neprijatelja, a bilo je i smrtnih slučajeva zbog iscrpljenosti, hladnoće i gladi.

Regruti su krenuli u povlačenje sa glavninom srpske vojske, ka jugu Srbije. Sa regrutima se povlačilo i 795 đaka podoficirske i vojne muzičke škole iz Skoplja i 754 pripadnika Đačkog bataljona iz Prištine.

Stanje u Rezervnim trupama pre povlačenja

Nered koji je neprijateljska ofanziva stvorila u državnoj upravi (koja se i sama morala povlačiti) nije dozvolio da se regruti snabdeju makar u meri jedinica drugog poziva, pa je većina tih mladića već u Prizrenu bila pocepane odeće i obuće te su na odstupni marš krenuli bosi. Za vreme marša ishrana regruta bila je nedovoljna. U početku su dobili samo 250–300 grama brašna za pet dana. Kasnije nije bilo ni toga pa su na maršruti od Kavaje do Fijeri bukvalno umirali od gladi.

Na putu do jadranske obale preko Albanije

Kolone regruta bile su već uveliko proređene (24.280 vojnika) kada su golobradi i bosonogi srpski mladići krenuli na odsudni marš preko Albanije, na levom odstupnom pravcu Timočke vojske.

Nakon što je ulazak u Albaniju za Rezervne trupe (regrute) naređen za 28. novembar 1915, one su upućeme u pravcu Kruje, Elbasana i Tirane. Dolaskom na domak Bitolja, regruti su verovali da će preći u Grčku, pa su se jedva pomirili s mišlju da će odlaskom preko Albanije pre stići do mora, kod Drača.

Čudna je bila maršruta regruta kroz Albaniju. Od Prizrena su krenuli između Paštrika i Koritnika duž Belog Drima preko Vezirovog Mosta i Ljum Kule do Bicaja i dalje pravcem Piškopeja – Debar – Struga. Naknadno je Vrhovna komanda odobrila da đačka četa i svi bolesni regruti iz Ohrida i Struge pređu u Grčku i nastave marš u pravcu Korče i Florine ka Solunu, gde su ušli u sastav odreda pukovnika Vasića.

Glavnina kolone nastavila je odstupanje ka Elbasanu, gde ih je zatekla naredba o ešaloniranju celokupne vojske u pravcu Medove i Drača. Međutim, u Draču im je 20. decembra stiglo naređenje da moraju da nastave marš do Valone i to peške. Put je vodio preko Fijerija i Kavaje, pa na reku Škumbin. Istog dana, komandant Rezervnih trupa pukovnik Ristić izdao je naređenje za pokret i trupe su krenule potpuno nepripremljene, „niti se inspektor obavestio o putu, pa ni o prelasku preko Škumbe.“ U Kavaji je ostalo oko 1.200 sasvim iznurenih regruta. Za one koji su otišli na, put od Kavaje do Škumbe bio je strašan, posebno prelaz preko nabujale reke. Ali je najstrašniji deo puta bio između sela Babunj i Rungaj, gde je zemljište bilo poplavljeno više kilometara uokolo, pa i sam put. Satima su regruti gaziti vodu, često i iznad pojasa. Prema proceni lekara rezervnih trupa Milana Petrovića od Šijaka do Fijerija izgubljeno je još 3.000 regruta.

Međutim na putu do Valone regrute su čekale nove nedaće. Među zarobljenicima, koji su prvi stigli u Valonu (da bi tu bili ukrcani) pojavila se kolera. Bolest se prenela i na italijanske trupe, na kopnu i na brodovima. Epidemija se naglo širila pa je italijanski vojni vrh naredio da se za sve, i za italijanske trupe i za srpske koje su pristizale, hitno formira karantin. Rezultat ove epidemije je bio zaustavljanje daljeg marševanja Rezervnih trupa (regruta).

Dan kasnije stiglo je i naređenje generala Bertotija da se spreči prelazak srpskih trupa južno od Škumbe, a da se one koje su već prešle reku, po svaku cenu zadrže i vrate nazad u okolinu Tirane. Kako se verovalo da epidemija vlada i među ostalim srpskim trupama, pokušano je da se širenje epidemije ograniči. Ipak deo srpskih Rezervnih trupa (regruta) već je bio u pokretu ka Valoni i jedan deo ih je već bio prešao Škumbu i stigao do Vojuše. Regruti su bile toliko iznurene da ih je bilo nemoguće vratiti nazad u Tiranu.

Epidemija koleri i bolnica u Fijeri

Vojska je hitno zaustavljena i odmah je formirana bolnica (arantin) u Fijeri koja je bila smeštena u Omer-pašinom konaku. Upravnik te bolnice bio je doktor Moravac, a upravnik prijemne ambulante doktor Milan Petrović. Ambulanta je obrazovana bez sanitetske i intendanstkse opreme. U stvari, ambulanta je više služila kao sklonište za umiruće i za kapelu, negoli za ambulantu koja je u tim uslovima radila svega četiripet dana, do formiranja bolnice.

Kolera je u Fijeri uzela svoj danak. Dnevno je umiralo po 40 do 60 regruta. Prema depeši inspektora rezervnih trupa od 6. januara, prethodnog dana umrlo je 59 vojnika. Za desetak dana boravka pod šatorima umrlo ih je oko 400. U bolnici u Fijeriju ostalo je smešteno oko 800 regruta. O njima se do sredine februara, kada su preživeli prebačeni na Krf, starao lekar Milan Petrović. U bolnici u Fijeriju, od 26. decembra 1915. do 16. februara 1916, umrlo je 1.029 regruta i pitomaca.

Evakuacija regruta na Krf i u Italiju

Konačno doneta je 5. januara 1916, odluka da pukovnik Ristić, s obzirom na izostanak dogovora saveznika o destinaciji, evakuacija srpske vojske i naroda ne zaustavlja, već da se usmeri ka Italiji. Pukovniku Ristiću je naređeno „da preduzme sve potrebne sanitetske mere i da od 7. januara pokrene trupe“ ka Valoni. Nadomak Valone, na levoj obali Vojuše, u blizini mesta Drisit (Idriz), određeno je sabirališta za srpske regrute po pukovima, kako je koji puk pristizao. Prva grupa regruta stigla je 21. decembra 1915. A u Drisitu osim ponekog šatori nije bilo nijedne barake pod krovom. Tako da je najvećid deo regruta bio izložen kiši, hladnoći, vlazi, i gušio se u smradu i blatu. Od hrane nije bilo ničeg drugog sem parčeta dvopeka i konzervi mesa iz Čikaga koje su im poslali Englezi. U takvim uslovima u proseku umiralo je od svakojakih bolesti i sahranjivano po dve stotine na dan. A sahrane su bile priča za sebe; „stave ih u raku, prekriju kojom lopatom zemlje, da psi i vukovi ne mogu da im tela razvlače i grizu”

„ Strašna je i pomisao da su ovi regruti, svojim godinama starosti, skoro svi još deca, činili sigurno najsnažniji deo vojske u povlačenju! Ta deca koja su već pokazala svoja srca junaka, sada su sebi dopustila da plaču, iscrpljeni od hladnoće, razjedani strašnom glađu. ”

Dana 13. januara 1916. godine, stiglo je iz Valone naređenje da se iz sabirnog logora u Drisitu pokrene 1. ešalon ka mestu za ukrcavanje. Poslednja grupa Rezervnih trupa krenula je iz Drisita za Valonu 17. januara, da bi u zoru 18. januara svi preživeli srpski regruti napustili Albaniju brodovima „Kordova“ i „Princ Umberto“.

Ostavljajući na svom krvavom putu u Fijeri, na obalama Vojuše i u njenim talasima ukupno oko 1.800 obolelih i više od 1.000 umrlih, u Valonsku luku uspelo je da se ukrca svega nešto više od 7.500 pripadnika rezervnih trupa. Deo njih oko 5.000 oporavljaće se na Krfu i Vidu a ostatak u Bizerti i Sidi Abdalahu gde će se po bolnicama nastaviti svakodnevna umiranja.

Epilog egzodusa regruta u albanskoj golgoti

Od 33.162 pripadnika Rezervnih trupa, na krvavom putu tokom albanske golgote umrlo je ili poginulo 27.500 regruta. Egzodus regruta iskazan u brojkama po pojedinim fazama izgledao je ovako:

• Do Prizrena ih je nestalo ili poginulo 8.836. Od tog broja bugarski vojnici su zarobili oko 400 regruta i zverski ih pobili.
• Na put preko Albanije prema Tirani iz Prizrena krenulo je 15.844 regruta, među kojima je bilo oko 2.000 bolesnih i iscrpljenih.
• U toku prelaska preko Albanije koji je trajao od 19 do 33 dana, regruti su masovno umirali od bolesti, zime i gladi. U Tiranu je stiglo 10.958 regruta. Na putu od Prizrena do Škumbe umrlo je i nestalo 9.820 (ovde nije oduzet broj onih koji su upućeni preko Florine i Korče u Solun);
• Mnogi su umrli u toku daljeg napornog puta duž albanskog primorja, do konačne evakuacije na Krf. Tako je od Fijerija do Valone umrlo je 3.465 regruta. Po
• Na Krf je sa albanske obale evakuisano 5.140 regruta, od toga je u toku transporta brodom umrlo njih 270
• Na ostrvu Vido umrlo je još oko 1.182 regruta. Kako je većina regruta sahranjena u „plavoj grobnici“, tačan broj umrlih na nikada se neće saznati jer su srpski regruti sahranjeni na tom prostoru pre nego što se počela voditi evidencija o umrlim vojnicima na širem prostoru Krfa.
• Po bolnicama severne Afrike nastupilo umiranje i ostataka pukova. U bolnicama Bizerte i Sidi Abdalaha umrlo ih je oko 1.000.

Lečenje regruta i priprema za povretak u domovinu

U Bizertu je u toku marta i aprila 1916. godine upućeno 3.958 prezdravelih regruta, od kojih je na dan 26. maja 1916. godine u jedinični spisak upisano 7.192. To je sve što je preživelo!

Preživeli srpski regruti, sada već vojnici u Grčkoj i severnoj Africi lečili, su se oporavili i obučavali, a posle oporavka pripremali za pobedonosni povratak u domovinu. To se ostvarilo probojem Solunskog fronta i oslobođenjem Srbije i drugih južnoslovenskih zemalja.

„ Ministar vojni i Vrhovna komanda bili su kasnije vrlo bolećivi prema regrutima. Prihvatili su da većina onih koji su se od bolesti i rana lečili u bizertskim bolnicama do pred sam kraj rata ostanu u sastavu Rekonvalescentnog odeljenja u Lazuazu. ”

Narodna skupština Kraljevine Srbije o stradanju regruta

Povodom propasti srpskih regruta, Narodni poslanici podneli su interpelaciju na 42. redovnom zasedanju Narodne skupštine 28. avgusta 1916. godine. O pomoru regruta Narodna skupština raspravljala je na 88. zasedanju 6. aprila 1918. i 18. decembra 1919, kada je formiran Anketni odbor koji je pripremio Memorandum o uzrocima upropašćavanja regruta rezervnih trupa.

„ Anketirani ministar vojni nije znao ni koliko je regruta evakuisano sa obala albanskog primorja, a vojvoda Bojović smatraoje da Anketni odbor nije nadležan za to. Ukazom Vrhovnog komandanta od 5. aprila 1920. „predata su zaboravu sva neraspravljena dela predviđena u Vojno-kaznenom zakoniku”, pa je na taj način i pitanje pomora srpskih regruta isatiranja srpske mladosti „skinuto sa dnevnog reda”, to jest – zataškano. Ali za istoričare, ono je uvek aktuelno. ”

Спољашње везе

• Снежана Николић Албанска голгота српске војске Одбрана, специјални прилог бр.136.