Википедија

Egocentrizam

želja za dominantni mišljenjem

Egocentrizam je nesposobnost ličnosti da svet posmatra iz ugla drugog pojedinca, već isključivo iz sopstvenog, koji se apsolutizuje. Karakteriše ga ekscesivna preokupacija sobom i preterani stav prema sopstvenoj važnosti i nezamenljivosti. Takođe, normalno stanje u detinjstvu kod deteta do šest godina starosti koje još nije naučilo da u obzir uzima potrebe drugih ljudi, već samo svoje sopstvene.

Egocentrizam

Iako je egocentrično ponašanje manje izraženo u odraslom dobu, postojanje nekih oblika egocentrizma u odraslom dobu ukazuje na to da prevazilaženje egocentrizma može biti doživotni razvoj koji nikada ne dostiže završetak.[1] Smatra se da su odrasli manje egocentrični od dece, jer se brže ispravljaju iz prvobitne egocentrične perspektive od dece, a ne zato što je manja verovatnoća da će u početku usvojiti egocentričnu perspektivu.[2]

Prema tome, egocentrizam je prisutan u celom životnom veku: u ranom detinjstvu,[3] detinjstvu,[2][4] adolescenciji[5] i odraslom dobu.[2][6] To doprinosi ljudskom kognitivnom razvoju pomažući deci da razviju teoriju uma i u formiranju samo-identiteta.

Tokom detinjstva uredi

Glavni koncept koji novorođenčad i mala deca uče tako što počinju da pokazuju egocentrizam je činjenica da se njihove misli, vrednosti i ponašanja razlikuju od misli, vrednosti i ponašanja drugih, što je takođe poznato kao teorija uma.[7] U početku kada deca počnu da stupaju u društvene interakcije sa drugima, uglavnom sa starateljima, ona pogrešno tumače da su jedan entitet, jer su zajedno dugo vremena i staratelji često obezbeđuju potrebe dece. Na primer, dete može pogrešno da pripiše čin njegove majke da dođe do predmeta na koji ukazuje kao znak da su isti entitet, dok su u stvari odvojene osobe. Već sa 15 meseci,[3] deca pokazuju mešavinu egocentrizma i teorije uma kada se agent ponaša u suprotnosti sa načinom na koji deca očekuju da se ponaša. U ovoj studiji deca su posmatrala kako eksperimentator stavlja igračku u jednu od dve kutije, ali nisu videla kada je eksperimentator izvadio igračku iz originalne kutije i stavio je u drugu kutiju, zbog opstrukcije ekrana. Kada je ekran uklonjen, deca su posmatrala kako eksperimentator poseže da izvadi igračku iz jedne od kutija, ali pošto deca nisu videla deo za prebacivanje, mnogo duže su posmatrala radnju eksperimentatora kada je posegnula za kutijom nasuprot one kutije u koju je prvobitno stavila igračku. Ne samo da ovo pokazuje postojanje kapaciteta pamćenja odojčadi, već takođe pokazuje kako ona imaju očekivanja zasnovana na svom znanju, jer su iznenađeni kada ta očekivanja nisu ispunjena.

Pijaže je objasnio da egocentrizam u detinjstvu ne znači sebičnost, egocentričnost ili egoizam, jer se odnosi na detetovo razumevanje sveta u smislu sopstvene motoričke aktivnosti, kao i na nemogućnost da ga razume.[8] U društvenom razvoju dece, detinjstvo je period u kome pojedinac obavlja veoma malo društvenih funkcija zbog svesne i podsvesne brige za zadovoljenje fizičkih potreba.[9]

Tokom adolescencije uredi

Prema Džordžu Batervortu i Margaret Haris, tokom detinjstva osoba obično nije u stanju da napravi razliku između subjektivnog i objektivnog.[10] Prema Pijažeu, „egocentrično dete pretpostavlja da drugi ljudi vide, čuju i osećaju potpuno isto što i dete.“[11]

Žan Pijaže (1896–1980) razvio je teoriju o razviću ljudske inteligencije, opisujući faze kognitivnog razvoja. Tvrdio je da je rano detinjstvo vreme preoperacionog razmišljanja, koje karakteriše nesposobnost dece da procesuiraju logičku misao.[1] Prema Pijažeu, jedna od glavnih prepreka logici koju deca poseduju uključuje centriranje, „tendencija da se fokusira na jedan aspekt situacije uz isključivanje drugih.“[12] Posebna vrsta usredsređenosti je egocentrizam – doslovno, „samo-centričnost". Pijaže je tvrdio da su mala deca egocentrična, sposobna da posmatraju svet samo iz svoje lične perspektive. Na primer, trogodišnjak je svojoj majci poklonio model kamiona kao rođendanski poklon; „pažljivo je umotao poklon i dao ga svojoj majci sa izrazom lica koji je jasno pokazivao da očekuje da će ona to voleti.“[13] Trogodišnji dečak nije izabrao poklon iz sebičnosti ili pohlepe, ali je on odabrao poklon jednostavno ne shvatajući da, iz perspektive njegove majke, ona možda neće uživati u modelu automobila koliko on.

Pijažea su zanimala dva aspekta egocentričnosti kod dece: jezik i moral.[14] On je smatrao da egocentrična deca koriste jezik prvenstveno za komunikaciju sa samim sobom. Pijaže je primetio da deca razgovaraju sama sa sobom tokom igre, a ovaj egocentrični govor su bile samo dečje misli.[15] On je smatrao da ovaj govor nema posebnu funkciju; korišćen je kao način praćenja i pojačanja trenutne aktivnosti deteta. On je teoretizirao da bi se kako dete kognitivno i socijalno sazreva količina egocentričnog govora smanjivala.[15] Međutim, Vigotski je smatrao da egocentrični govor ima više značenja, jer omogućava detetov rast u društvenom govoru i visok mentalni razvoj.[15] Pored Pijažeove teorije, on je verovao da u komunikaciji sa drugima dete veruje da drugi znaju sve o temi diskusije i postaje frustrirano kada se traži da pruži dodatne detalje.[14]

Pijaže je takođe verovao da egocentrizam utiče na osećaj morala deteta.[14] Zbog egocentrizma, dete se bavi samo konačnim ishodom događaja, a ne tuđim namerama. Na primer, ako neko detetu razbije igračku, dete ne bi oprostilo drugom i dete ne bi moglo da shvati da onaj ko je slomio igračku nije nameravao da je razbije.[14] Ovaj fenomen takođe može biti potkrepljen dokazima iz nalaza studije slučaja Nelsona, koji je proučavao upotrebu motiva i ishoda od strane male dece kao pomoć pri formiranju njihovih moralnih sudova.

Pijaže je formulisao test za istraživanje egocentrizma koji se zove planiska studija. On je stavio decu ispred jednostavnog gipsanog planinskog venca, a zatim ih zamolio da od četiri slike izaberu pogled koji će on, Pijaže, videti. Mlađa deca pre sedme godine izabrala su sliku pogleda koju su i sama videla i stoga je za njih utvrđeno da nemaju sposobnost da ocene gledište drugačije od njihovog. Drugim rečima, njihov način rasuđivanja je bio egocentričan. Tek kada su ušla u konkretno-operativnu fazu razvoja u dobi od sedam do dvanaest godina, deca su postala manje egocentrična i mogla su da cene drugačija gledišta osim svojih. Drugim rečima, bila su sposobna za kognitivno shvatanje perspektive. Međutim, planinski test je kritikovan zbog toga što je procenjivao samo vizuelno-prostornu svest deteta, a ne egocentrizam. Dodatna studija koja je uključivala policijske lutke pokazala je da su čak i mala deca bila u stanju da tačno kažu šta će postavljač pitanja videti.[16] Smatra se da je Pijaže precenio stepen egocentrizma kod dece. Egocentrizam je stoga nesposobnost deteta da vidi tuđa gledišta, a ne traba da bude poistovećen sa sebičnošću. Dete u ovoj fazi kognitivnog razvoja pretpostavlja da je njihov pogled na svet isti kao i kod drugih ljudi.

Reference uredi

  1. ^ a b Pronin, Emily; Olivola, Christopher Y. (2006). Encyclopedia of Human Development. Thousand Oaks, CA: SAGE Reference. str. 441—442. Pristupljeno 20. 10. 2014. 
  2. ^ a b v Epley, Nicholas; Morewedge, Carey K; Keysar, Boaz (2004-11-01). „Perspective taking in children and adults: Equivalent egocentrism but differential correction”. Journal of Experimental Social Psychology. 40 (6): 760—768. doi:10.1016/j.jesp.2004.02.002. 
  3. ^ a b Onishi KH, Baillargeon R (2005). „Do 15-month-old infants understand false beliefs?”. Science. 308 (5719): 255—258. Bibcode:2005Sci...308..255O. PMC 3357322  . PMID 15821091. doi:10.1126/science.1107621. 
  4. ^ Wimmer H, Perner J (1983). „Beliefs about beliefs: Representation and constraining function of wrong beliefs in young children's understanding of deception” (PDF). Cognition. 13 (1): 103—128. PMID 6681741. doi:10.1016/0010-0277(83)90004-5. 
  5. ^ Adams GR, Jones RM (1982). „Adolescent egocentrism: Exploration into possible contributions of parent-child relations”. Journal of Youth and Adolescence. 11 (1): 25—31. PMID 24310645. doi:10.1007/BF01537814. 
  6. ^ Keysar B, Barr DJ, Balin JA, Brauner JS (2000). „Taking perspective in conversation: The role of mutual knowledge in comprehension”. Psychological Science. 11 (1): 32—38. PMID 11228840. doi:10.1111/1467-9280.00211. 
  7. ^ Premack, D.; Woodruff, G. (1978). „Does the chimpanzee have a theory of mind?”. Behavioral and Brain Sciences. 1 (4): 515—526. doi:10.1017/S0140525X00076512  . 
  8. ^ Bornstein, Marc; Arterberry, Martha; Lamb, Michael (2013). Development in Infancy: A Contemporary Introduction. New York: Psychology Press. str. 170. ISBN 9781848726581. 
  9. ^ Sharma, Ram Nath; Sharma, Rachana (2004). Advanced Applied Psychology, Volume II. New Delhi: Atlantic Publishers & Distributors. str. 93. ISBN 978-8126903559. 
  10. ^ Butterworth G Harris M (1994). Principles of developmental psychology. Hillsdale, NJ England: Lawrence Erlbaum Associates, Inc. 
  11. ^ McLeod, Saul (2010). „Preoperational Stage”. 
  12. ^ Berger, Kathleen Stassen (2014). Invitation to the Life Span, Second Edition. New York: Worth Publishers. 
  13. ^ Crain, William C. (2005). Theories of Development: Concepts and Applications, Fifth Edition. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. str. 108. 
  14. ^ a b v g Fogiel, M (1980). The psychology problem solver: a complete solution guide to any textbook. New Jersey, NJ US: Research & Education Association. 
  15. ^ a b v Junefelt, K (2007). Rethinking egocentric speech: towards a new hypothesis. New York, NY: Nova Science Publishers, Inc. 
  16. ^ Sammons, A (2010). „Tests of egocentrism” (PDF). Psychlotron.org.uk. Pristupljeno 19. 2. 2012. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Егоцентризам&oldid=27551932”