Ektor Berlioz (fr. Hector Berlioz; Kot Sent Andre, 11. decembar 1803Pariz, 8. mart 1869) je bio francuski kompozitor.[1][2]

Ektor Berlioz
Ektor Berlioz, fotografija Pjera Petia
Datum rođenja(1803-12-11)11. decembar 1803.
Mesto rođenjaKot Sent AndreFrancuska
Datum smrti8. mart 1869.(1869-03-08) (65 god.)
Mesto smrtiParizFrancuska
Veb-sajtwww.hberlioz.com
Potpis

Biografija

uredi
 
Program koncerta sa delima Berlioza i Slavenskog, koji se održao u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 2. juna 1934. godine

Rođen je u provincijskoj porodici lekara (otac Anri Berlioz je bio seoski lekar). Po očevoj želji, najpre je studirao medicinu. Studije medicine ubrzo napušta i od 1825. godine studira kompoziciju na Pariskom konzervatorijumu. Septembra 1827. upoznaje englesku glumicu Harijet Smitson, koja mu postaje inspiracija za prvo i najveće remek-delo, Fantastičnu simfoniju,[3] a 1832. i supruga. Afirmisao se više izvan domovine kao dirigent vlastitih dela, a u Parizu se pročuo kao pisac oštrih kritika i duhovitih feljtona. Pokušao je izraziti dramatsku radnju isključivo instrumentalnim sredstvima te je na taj način stvorio prva moderna orkestarska dela, žanra programske muzike (prema kojoj muzika nije samo kompleksan sklop ritmova i zvukova, već ona tim zvukovima priča i pripoveda). To je zapravo jedan originalan žanr, nazvan programska simfonija, u čijem će domenu ubrzo zatim i Franc List stvoriti jednostavačnu instrumentalnu simfonijsku poemu. Samo, Berliozova programska simfonija u sebe uključuje moćan izvođački aparat (orkestar, solisti i hor), a forma se rastače u korist muzičke i poetske slobode, dok se opseg dela proširuje do monumentalnih dimenzija. Zbog toga njegova dela nisu nailazila na razumevanje njegovih savremenika, posebno u Parizu, a i dugo vremena posle njega, teško su se probijala na svetskoj operskoj i koncertnoj sceni. Za života je značajnije razumevanje za svoje stvaralaštvo ostvario samo u Nemačkim zemljama i Sankt Peterburgu, gde je bio toplo pozdravljen i pred kraj života, nagrađen.

Najznačajnije delo mu je „Fantastična simfonija[2] u kojoj prikazuje središnji lik uvek istom temom (takozvana fiksna ideja), koja iz stava u stav doživljava razne preobražaje od čeznutljive, sanjalačke melodije u prvom, do izobličene karikature u poslednjem stavu. Napisao je temeljne priručnike moderne instrumentacije i dirigovanja. Najznačajnija su mu dela u tom domenu Nauka o instrumentaciji i Memoari. Posle prosečnog uspeha koji je 1862. godine ostvarila premijera njegove kolosalne četvorosatne opere Trojanci, Berlioz se rezignirao, razočarao i više ništa novo nije napisao do smrti 1869. Sve je sveo na povremene dirigentske nastupe, čitanje, meditiranje, a 1865. godine, objavljuje i memoare.

Bio je i prvi veliki majstor modernog simfonijskog orkestra, kao dirigent ga vešto ujedinjujući u kompleksnu celinu, ali i deleći na pojedine sekcije unutar celine, ostvarujući tako veoma složene, višeslojne palete zvučnih boja. Budućim generacijama kompozitora (ali i dirigenata) ostavio je u amanet, da u svakom pogledu budu verni, autentični tumači svojih i tuđih muzičkih dela, savetujući im: Učite se da uvek sami dirigujete svoja dela. Najopasniji tumač vaših dela, upravo je sam dirigent. Sve u svemu, Berlioz je bio i ostao proročki genije, koji je išao ceo jedan vek ispred svog vremena.

Ektor Berlioz, komponovao je na području orkestarske, simfonijske muzike, na području oratorijumske - duhovne i vokalne muzike i na polju opere. Bavio se i spisateljskim radom, napisao je dela Nauka o instrumentaciji i Memoare, pored niza novinskih članaka, muzičkih kritika i feljtona.

Orkestarska i simfonijska dela

uredi

Vokalnoinstrumentalna dela

uredi
  • Kleopatra, kantata za sopran i orkestar (1828)
  • „Rekvijem, velika misa za mrtve“ (1837)
  • „Romeo i Julija“ (1839)
  • Posmrtna i pobedonosna simfonija (1840)
  • „Faustovo prokletstvo“ (1846)
  • „Te Deum“ (1849)
  • „Hristovo detinjstvo“, oratorijum u tri dela (1854)

Opere

uredi
  • „Benvenuto Čelini“, opera u dva čina (1842)
  • Beatrisa i Benedikt, opera (1856)
  • „Trojanci“, opera u dva dela i pet činova (1862)

Reference

uredi
  1. ^ „Hector Berlioz | French composer”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-04. 
  2. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 136. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Berlioz Ektor (Hector Berlioz)”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Pristupljeno 19. 1. 2019. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi