Elija Zenonisa
Elija Zenonisa (umrla 476/477.) je bila vizantijska carica (475-476), supruga Vasiliska, brata Elije Verine.
| Elija Zenonisa | |
|---|---|
 Solidus Zenonisinog supruga Vasiliska | |
| Lični podaci | |
| Mesto rođenja | Vizantijsko carstvo |
| Datum smrti | 476. |
| Mesto smrti | Kapadokija, Vizantijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Vasilisk |
| Dinastija | Lavova dinastija |
| Vizantijska carica | |
| Period | 475-476 |
| Prethodnik | Arijadna (carica) |
| Naslednik | Teodora (supruga Justinijana I) |
Biografija uredi
Carica uredi
Dana 17. novembra 474. godine umro je car Lav II, a njegov otac Zenon je postao jedini car Istočnog rimskog carstva. Novi vladar nije bio naročito popularan. Zenon je bio Isavrijanac, zbog čega je smatran varvarinom. Njegovo poreklo izazvalo je antipatiju prema režimu kod stanovnika Carigrada. Zenon je takođe postavljao Isavrijance na visoke državničke funkcije.[1] Štaviše, veliki deo vojske, predvođen Teodorihom Strabonom, nije podnosio isavrijanske oficire, koje je Lav I doveo kako bi smanjio zavisnost od Ostrogota. Napokon, Zenon je smenio isavrijanskog generala Ila.
Vasilisk i Verina su iskoristili situaciju kako bi organizovali zaveru protiv vizantijskog cara. Godine 475. u Carigradu je otpočeo narodni ustanak protiv Zenona. Ustanak je dobio vojnu podršku Teodoriha Strabona, Ila i Armata. Ustanici su uspeli da preuzmu kontrolu nad Carigradom. Verina je uveravala svog zeta da napusti grad. Zenon je pobegao u svoj rodni kraj, sa sobom povevši neke od Isavrijanaca, koji su živeli u Carigradu. Poneo je i carsku riznicu. Vasilisk je proglašen avgustom 9. januara 475. godine.
Zenonisa je proglašena avgustom odmah nakon uspešnog završetka državnog udara. Markus, najstariji sin bračnog bara, proglašen je najpre cezarom, a potom i avgustom, savladarom svog oca. Vasilisk i Zenonisa su podržavali monofizitizam, te su u tom pravcu načinili određene korake.[1] Najpre su vratili glavne zagovornike patrijarha Timoteja II Aleksandrijskog i Petra Fulera, patrijarha Antiohije, na njihove ranije funkcije. Potom su 9. aprila 475. godine poslali cirkularno pismo svim episkopima pozivajući ih da prihvate odluke samo prva tri Vaseljenska sabora, odnosno da odbace odluke donete na Halkedonskom vaseljenskom saboru.[2] Svi episkopi su trebali potpisati edikt. Dok je većina istočnih episkopa prihvatila naređenje, carigradski patrijarh Akacije je, uz podršku stanovnika Carigrada, odbio, jasno ispoljivši negodovanje prema novom caru. On je bojio ikone u Aja Sofiji crnom bojom.
Pprema podacima iz nekoliko odlomaka u Sudi, Zenonisa je pronašla ljubavnika u Armatu.[3] Zenonisa je uticala na muža da Armatu dodeli najvišu komandnu funkciju u Carigradu.[1] Armat je dobio titulu magister militum-a. Takođe mu je dodeljena konzulska titula za 476. godinu, zajedno sa Vasiliskovom.
Svrgavanje uredi
Ubrzo nakon što se domogao prestola, Vasilisk je poslao generala Ila i njegovog brata Trokunda protiv Zenona, koji je zauzeo tvrđave u svom rodnom kraju, nastavljajući da komanduje nad preživelim Isavrijancima. Vasilisk, međutim, nije ispunio data obećanja dvojici generala. Pored toga, oni su primili poruke nekih vodećih funkcionera na dvoru, koji su ih pozivali da obezbede povratak Zenona na presto, jer su građani sada više voleli Isavrijanca, nego pristalicu monofizitizma. Neprijateljstvo prema Vasilisku bila je izazvana i velikim finansijskim izdacima njegovih ministara.
Tokom svojih operacija u Izauriji, Il je zarobio Zenonovog brata Longina i držao ga kao zarobljenika u tvrđavi. Smatrajući da će imati veliku ulogu u povratku Zenona na presto, Il je promenio stranu i na leto 476. godine krenuo sa Zenonom prema Carigradu. Kada je Vasilisk dobio vest o približavanju neprijateljske vojske, požurio je da povuče svoj crkveni edikt i pokuša da se izmiri sa patrijarhom i Carigrađanima, ali je već bilo prekasno.[1] Armat je sa vojskom krenuo ka Maloj Aziji, kako bi se suprotstavio isavrijanskoj vojsci. Međutim, od Zenona je dobio tajnu poruku da će mu zauvek dodeliti titulu magister milituma, ukoliko pređe na njegovu stranu. Takođe je obećao titule cezara kako Armatu, tako i njegovom sinu. Armat je odlučio da pređe na Zenonovu stranu. Ta izdaja je odlučila sudbinu Vasiliska. [1]
Avgusta 476. godine Zenon je opseo Carigrad.[4] Senat je otvorio kapije grada Isavrijancima, dozvolivši svrgnutom caru da preuzme presto. Vasilisk je pobegao u crkvu, ali ga je izdao Akacije, zarobio i predao Vasilisku, nakon što je od Zenona dobio obećanje da neće biti ubijen. Vasilisk i njegova supruga Zenonisa, kao i njihov sin Markus, poslati su u tvrđavu u Kapadokiji, gde ih je Zenon zatvorio u suvu cisternu. Tamo su i umrli.[5]
Reference uredi
- ^ a b v g d J. B. Bury, History of the Later Roman Empire from the Death of Theodosius I to the Death of Justinian (1923), Chapter XII
- ^ "Pope St. Simplicius", Catholic Encyclopedia.
- ^ Suda, s.v. Ἁρμάτος.
- ^ Heather, Peter (May 1998). Goths. Blackwell Publishing. ISBN 0-631-20932-8. str. 158–159.
- ^ Hugh Elton, "Flavius Basiliscus (AD 475-476)"