Enomoto Takeaki
Vikont Enomoto Takeaki (榎本 武揚, 5. oktobar 1836 – 26. oktobar 1908) bio je samuraj i admiral mornarice Tokugava šogunata tokom Bakumacu perioda u Japanu. Tokom Bošin rata borio se protiv novonastale Meidži vlade da bi nakon toga kao poslednje uporište stare vlasti osnovao kratkotrajnu Republiku Ezo čiji je bio prvi i jedini predsednik. Nakon poraza i zatvorske kazne Enomoto postaje deo nove vlade gde pomaže u osnivanju moderne Japanske mornarice ali služi i kao ministar u nekoliko ministarstva Japana.
| Enomoto Takeaki 榎本 武揚 | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Tridesetdvogodišnji Enomoto Takeaki u Ezu (1868—1869) | |||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||
| Datum rođenja | 25. avgust 1836. | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Edo, Japan | ||||||||||||
| Datum smrti | 26. avgust 1908. (72 god.) | ||||||||||||
| Mesto smrti | Tokio, Japan | ||||||||||||
| Univerzitet | Nagasaki Naval Training Center | ||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||
| Politička stranka | Nezavisna | ||||||||||||
| |||||||||||||
Biografija uredi
Mladost uredi
Enomoto je rođen u samurajskoj porodici koja je bila pod direktnom komandom Tokugava klana u okrugu Šitaja grada Eda (današnji Tajto, Tokio). Enomoto je počeo da uči Holandski jezik u pedesetim godinama 19. veka, a nakon što je Japan prisiljen od strane američkog admirala Metju Perija da otvori granice 1854, odlazi u Mornaričku školu u Nagasakiju kako bi naučio osnove plovidbe.
Sa 26 godina, Enomoto je poslat u Holandiju da bi izučio zapadne tehnike plovidbe i to znanje preneo u Japan. U Evropi ostaje od 1862. do 1867. gde tečno ovladava holandskim i engleskim jezikom.[1]
Enomoto se vraća u Japan na brodu "Kaijo Maru" parnom brodu koji šogunat kupuje od holandskih vlasti. Tokom svog boravka u Evropi Enomoto je shvatio da bi izum telegrafa mogao da posluži kao značajan način komunikacije pa je počeo da planira izgradnju sistema koji bi povezao Edo i Jokohamu. Po svom povratku (u svojoj 31. godini) dobio je čin Kaigun fukusosai (海軍副総裁), drugi po veličini rank u Tokugava mornarici a za njom dobija i dvorsku titulu Izumi-no-kami (和泉守).
Bošin rat i Meidži obnova uredi
Nakon predaje Eda i uspostavljanjem Meidži obnove (tokom Bošin rata, 1868. godine) Enomoto je odbio da ustupi ratne brodove šogunata pobedničkoj vojsci i umesto toga sa svojom flotom i ostatkom vojske beži u grad Hakodate u Hokaidu. Iako brojno nadjačani mornarica šogunata je i dalje bila jaka sa svojih osam parnih brodova nad kojim je u to vreme naređivao.
Enomoto se nadao da će uspeti da stvori nezavisnu državu pod vladavinom porodice Tokugave u Hokaidu ali je Meidži vlada odbila da prihvati postojanje zasebne države na Japanskom tlu. Republika Ezo je ipak stvorena 25. decembra postavljajući Enomota kao prvog predsednika ovog ostrva.
Republika je bila kratkog daha budući da je već sledeće godine Meidži vlada poslala vojsku da povrati Hokaido u okrilje Japana a nakon pomorske bitke u zalivu Hakodate i borbama za osvajanje zamka, to i uspevaju. Datuma, 18. maja 1868. Republika Ezo prestaje da postoji i Hokaido kao ostrvo ponovo dospeva pod upravu cara i japanske države.
Kao političar u Meidži periodu uredi
Nakon predaje Enomoto biva uhapšen i optužen za izdaju ali vođe nove Meidži vlade (prvenstveno zbog lobiranja Kurode Kijotake) rešavaju da ga pomiluju i oslobode 1872. prvenstveno zbog znanja i iskustva koje je posedovao. Zbog toga je Enomoto postao jedan od nekoliko bivših direktnih vazala Tokugava šogunata koji su prešli na stranu pobeničke strane i pomogli u izrađivanju modernog Japana. U to vreme u vlasti su bili najviše zastupljeni bivši samuraji okruga Čošu i Sacuma koji nisu previše tolerisali ostale okruge i frakcije, posebno ako su u prošlosti bili verni šogunatu, ali Enomoto je bio izuzetak i vrlo brzo se uzdigao na visoke pozicije u vladi.
Godine 1874. dodeljen mu je čin vice-admirala u mladoj Carskoj mornarici, a iste godine dobija zadatak da ode u Rusiju kao deo specijalne ekspedicije u pregovorima oko potpisivanja sporazuma u Sankt Peterburgu. Pregovori su prošli uspešno podižući Enomotovu reputaciju i poštovanje u vladajućim krugovima Japana a imajući u vidu da je on izabran za takvu važnu misiju može samo da govori o prepoznavanju njegovih talenata u okruženju bivših neprijatelja protiv kojih se nešto ranije sukobljavao.[2]
Enomoto je jedno vreme proveo kao ambasador u Rusiji, da bi zatim 1880. godine postao pomorski komandant u Ministarstvu mornarice (海軍卿). Pet godina kasnije, zbog svojih diplomatskih veština pozvan je da asistira premijeru Ito Hirobumiju u zaključivanju sporazuma iz Tjencina sa predstavnicima kineske dinastije Ćing. Posle toga Enomoto je držao nekoliko nekoliko visokih vladinih pozicija postajući između ostalog i prvi japanski ministar za komunikaciju (1885–1888). Takođe je bio i ministar poljoprivrede i trgovine (1894–1897), ministar obrazovanja (1889–1890) kao i spoljašnjih poslova (1891—1892).[3]
Godine 1887, Enomoto dobija titulu vikonta pod tadašnjim „kazoku“ sistemom plemstva i biva izabran za člana krunskog saveta.
Enomoto je posebno bio aktivan u promociji japanske emigracije putem doseljeničkih kolonija po Pacifiku, Južnoj i Srednjoj Americi. Godine 1891. osnovao je (uprkos protivljenju kabineta Macukate Masajošija) odeljenje za emigraciju u Ministarstvu spoljnih poslova sa zadatkom da ohrabri selidbu i na taj način pronađe nove potencijalne teritorije za japanske doseljenike. Dve godine kasnije, nakon što je napustio rad u vladi, Enomoto je uspeo da osnuje privatnu organizaciju „Kolonijalnu asocijaciju“ koja promoviše spoljašnju trgovinu i emigraciju.
Enomoto je umro 1908. godine u svojoj sedamdesetdrugoj godini života. Sahranjen je u hranu Kišo-dži u Tokiju gde i danas počiva. [4] (35° 43′ 39″ S; 139° 45′ 13″ I / 35.727425° S; 139.75364° I)
Odlikovanja uredi
Orden Izlazećeg Sunca (1886)
Orden cvetova Paulovnije (1908)
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Akita 1967, str. 120–121
- ^ Kamo 1988, str. 87
- ^ Kamo 1988, str. 214
- ^ Yamamoto 1997, str. 56–59
Literatura uredi
- Kamo, Giichi (1988). Enomoto Takeaki (na jeziku: Japanese). Chuo Koronsha. ISBN 978-4-12-201509-8.
- Akita, George (1967). Foundations of constitutional government in modern Japan, 1868-1900. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-8248-2560-7.
- Hane, Mikiso (2001). Modern Japan: A Historical Survey. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3756-2.
- Hillsborough, Romulus (2005). Shinsengumi: The Shogun's Last Samurai Corps. Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3627-2.
- Yamamoto, Atsuko (1997). Jidai o shissoshita kokusaijin Enomoto Takeaki: Raten Amerika iju no michi o hiraku (na jeziku: Japanese). Shinzansha. ISBN 978-4-7972-1541-0.
- Jansen, Marius B.; John Whitney Hall, ur. (1989). The Emergence of Meiji Japan. The Cambridge History of Japan. 5. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521482387. OCLC 31515308.
- Keene, Donald. (1984). Dawn to the West: Japanese Literature of the Modern Era. New York: Holt, Rinehart, and Winston. ISBN 978-0-03-062814-6. OCLC 8728400.
- Ravina, Mark (2004). The Last Samurai: The Life and Battles of Saigo Takamori. Hoboken, New Jersey: Wiley. ISBN 978-0-471-08970-4. OCLC 427566169.
