Epaminonda

Epaminonda (starogrčki: Ἐπαμεινώνδας, Epameinōndas; Teba, oko 410. p. n. e. – Mantineja, 362. p. n. e.) je bio tebanski vojskovođa i državnik iz 4. veka p. n. e. koji je izveo drevnu Tebu iz podjarmljenog položaja pod kojim je bila za vreme spartanske hegemonije, i za relativno kratko vreme stvorio od nje veliku silu. Slomivši spartansku vojnu silu pobedom kod Leuktre (371. p. n. e.), on je oslobodio mesenske helote koji su, počev od 7. veka p. n. e., bili u potlačenom položaju u odnosu na spartijate. Takođe, Epaminonda je promenio političku mapu tadašnje Grčke, razbivši nekadašnje saveze i stvorivši nove, a nadzirao je i podizanje čitavih gradova. Na buduća pokolenja dosta je uticao u vojnom pogledu, uvevši i sprovevši u praksu nekoliko inovatnih taktika, od kojih je najpoznatija formacija „kosi stroj“ pomoću koje je izvojevao čitav niz pobeda.

Epaminonda
Epaminonda, ilustracija novijeg veka.
Lični podaci
Datum rođenja	oko 410. p. n. e.
Mesto rođenja	Teba
Datum smrti	362. p. n. e.
Mesto smrti	Mantineja
Vojna karijera
Služba	Teba
Čin	beotarh
Učešće u ratovima	Bitka kod Leuktre, Bitka kod Mantineje (362. p. n. e.)

Znameniti rimski orator Ciceron nazivao ga je „prvim čovekom Helade“, premda je u njegovo vreme (1. vek p. n. e.) uspomena na Epaminondu bila poprilično maglovita. Reforme koje je Epaminonda uveo u politički život Grčke, u cilju da od nje napravi federaciju autonomnih polisa, nisu bile dugog veka, te su borbe za hegemoniju nad Grčkom nastavljene nedugo nakon njegove smrti, ne manjom žestinom. Dvadeset i sedam godina nakon smrti mu, nepokorna Teba bila je sravnjena do temelja od strane Aleksandra Makedonskog. Sve u svemu, Epaminonda — koji je mnogo hvaljen u svoje vreme i smatran oslobodiocem — u antičkoj i savremenoj istoriografiji je ostao zapamćen po pohodima iz 371-362. p. n. e., koji su znatno oslabili moć vodećih grčkih polisa, na koje će se ubrzo potom sručiti Filip II Makedonski.

Izvori

O životu Epaminonde preostalo nam je vrlo malo zapisa u antičkim izvorima, što nije slučaj kada je reč o njegovim bliskim savremenicima (npr. Filipu II Makedonskom, Pelopidi i dr.). Glavni razlog leži u tome što je Plutarhova biografija o njemu izgubljena. Epaminonda je bio jedan od oko 50 znamenitih antičkih likova čija je opširna biografija prikazana u Plutarhovom delu Uporedni životopisi (Βίοι Παράλληλοι, Bíoi Parállēloi). U njoj je on, kako doznajemo posrednim putem, upoređivan sa rimskim državnikom Scipionom Afrikancem. Međutim, oba životopisa su izgubljena. Pošto je Plutarh pisao nekih 600 godina iza Temistokla, savremena istoriografija ga stoga svrstava u kategoriju sekundarnih izvora. Ali pošto često eksplicitivno navodi imena autora od kojih je crpeo činjenice, dopušteno je da postoji neki stepen istinitosti njegovih tvrdnji.

Neke detalje iz Epaminondovog života mogu se pronaći u Plutarhovim životopisima Pelopide i Agesilaja II, čije su ličnosti upoređivane. Postoji takođe i preživela (a moguće i skraćena verzija) biografija Epaminonde rimskog autora Kornelija Nepota iz 1. veka n. e. U nedostatku Plutarhove biografije, ona će nam poslužiti kao glavni izvor za Epaminondin život.

O periodu grčke istorije 411-362. p. n. e. kao glavni izvor nam služi Ksenofont, odnosno njegova Helenska istorija (Ελληνικά, Ellenicá), koja nastavlja Tukididovu Istoriju Peloponeskog rata (Θουκυδιδου Πελοποννησιακα, Thoykydidoy Peloponnesiaka) tamo gde se ona završava. Kao lakonofil, Ksenofont idealizuje Spartu i njenog kralja Agesilaja, i pritom ne samo što izbegava da pomene Epaminondu koliko god je to moguće, nego ide čak do toga da ga uopšte ni ne spominje prilikom bitke kod Leuktre, što je sa stanovišta antičke i savremene istoriografije potpuno neprihvatljivo. Epaminondinu ulogu u sukobima iz 4. veka opisuje Diodor sa Sicilije, u svom delu Istorijska biblioteka (Βιβλιοθήκη ἱστορική, Bibliotheca historica). Pošto je i on pisao u 1. veku p. n. e., i njega svrstavamo u sekundarne izvore, ali je isto toliko koristan, kao i Plutarh, jer i on navodi činjenice koje je preuzeo sa strane pri pisanju svoga dela.

Mladost, obrazovanje i lični život

Ilustracija novijeg veka, koja predstavlja trenutak u kojem Epaminonda sa zamahnutim kopljem odlučno istupa pred neprijatelje ne bi li na taj način zaštitio palog Pelopidu.

„ ... ovome [Lisiju Tarentincu] je toliko bio odan, da je kao mladić turobnog i strogog starca pretpostavljao svima svojim vrsnicima, i nije ga pre otpustio, dok nije u naukama prevazišao sve svoje saučenike, te se lako moglo uvideti, da će na isti način sve nadmašiti i u ostalim veštinama. ”

—Kornelije Nepot, Epaminonda, II

Epaminondin otac, Polimnij, rodom je pripadao staroj tebanskoj aristokratskoj porodici, koja je još za vreme njegovih predaka doživela finansijski krah. I pored toga, Epaminonda je dobio za ono doba izvanredno obrazovanje. Njegov učitelj muzike, Dionisije, koji ga je učio da udara u citru i peva uz pratnju lire, bio je ne manje slavan u svojoj struci od Damona ili Lampra, čija su imena bila takođe na velikom glasu. Osim ovog, spominju se i Olimpiador, koji ga je učio svirati u frulu, i Kalifron, koji ga je učio igrati. Za učitelja filozofije dodeljen mu je jedan od poslednjih pitagorejaca, Lisije Tarentinac. Po svemu sudeći, Epimanonda je bio odličan učenik.

Kada je stasao u mladića, kako navodi Nepot, „nije se toliko trudio, da postane snažan, koliko da postane hitar, jer mišljaše da snaga služi atletima, a brzina ratu“. Radi toga, najviše se bavio trčanjem i rvanjem, „i to dotle, dok nije postigao, da se može stojećki uhvatiti u koštac i Hrvati se“. U rukovanju oružjem ulagao je ništa manji trud.

Najverovatnije da je Epaminonda stupio u vojnu službu neposredno nakon što je izašao iz perioda adolescencije. Plutarh nam spominje jedan vrlo zanimljiv događaj u kojem Epimanonda uzeo učešće, i koji se po njemu za vreme bitke kod Mantineje. Iako nije eksplikativno navedeno o kojoj je bici tačno reč, biće da je to bio napad Spartanaca na Mantineju, do kojeg je došlo 385. p. n. e., kako saznajemo drugim putem od Ksenofonta. Plutarh nam saopštava da je Epaminonda tom prilikom bio uz tebanske snage, koje su pritekle u pomoć spartanskim. Bilo kako bilo, svakako da Epaminonda nije bio u mogućnosti da uzme učešće u Prvoj bici kod Mantineje, jer se ona odigrala onda kada je on bio isuviše mlad.

Bez obzira na to kada i gde se to tačno zbilo, jedno je sigurno, a to je da je to bio taj ključan momenat, koji je predodredio Epaminondin život. Spasivši život svoga prijatelja, Pelopide;

„ I Pelopida, primivši sprijeda sedam rana, srušio se na veliku hrpu izmiješanih mrtvih prijatelja i neprijatelja, a Epaminonda, premda je mislio za nj da više nije živ, stao je preda nj da brani njegovo tijelo i oružje i sam se odvažio na borbu protiv mnoštva neprijatelja, odlučan da radije pogine, nego da ostavi Pelopidu koji je ondje ležao. I kad je već sam bio u velikoj stisci ranjen kopljem u prsa, a mačem u ruku, stiže u pomoć s drugoga krila kralj Spartanaca Agesipol i spasi nenadno obojicu. ”

Plutarh zaključuje da je to učvrstilo njihovo prijateljstvo, i narednih dvadeset godina Pelopida je uvek bio uz njega:

„ Od mnogih lijepih osobina u obojice, koje su im davale pravo na slavu, razboriti ljudi smatraju da nijedna nije tako značajna kao besprijekorna odanost i prijateljstvo među njima koji su kroz tolike bojeve i zapovjedničke i državničke službe potrajali sve do konca. [...] Pravi razlog toj njihovoj prednosti bila je vrlina koja ih je vodila da u svom djelovanju ne streme slavi i bogatstvu, uz koje prirasta mučna i svadljiva zavist, nego, naprotiv, kako su obojica bili od početka nadahnuti božanskim čeznućem da domovinu u svoje dane vide na vrhuncu sjaja i veličine, imajući to u vidu, svaki je držao uspjehe onoga drugoga svojim vlastitima. ”

„... izabravši od početka samački život“, kako navodi Plutarh, Epaminonda se nikada nije ženio i, zbog toga, kako saznajemo od Nepota, bio izložen kritici svojih sugrađana. Tako ga je jedan njegov suparnik u državnoj upravi, neki Meneklid, dosta vešt govornik, jednom prilikom, iz nedostatka argumenata, napao, „što nema dece i što se nije ženio“, a pored toga „naročito prebacivaše mu oholost“. Epaminonda mu je na sve to odgovorio: „Prestani, Meneklide, prigovarati mi zbog ženidbe, jer svačijim bi se savetom u tome pre poslužio nego tvojim“. Osim njega, čak je i njegov prijatelj, Pelopida, istupio protiv njega o tom pitanju, „i govorio mu, da se on rđavo stara za otadžbinu, kada ne ostavlja dece“. Epaminonda je i za njega imao spreman odgovor, te mu je, poznajući mu sina koji je bio na lošem glasu, rekao na to:

„ Ti se gore od mene brineš za nju, kad ostavljaš takvog sina posle sebe. Pa ipak ne može se kazati da ja nemam poroda, jer ostavljam za sobom ćerku — bitku Lektrisku, koja ne samo što će me nadživeti, nego mora biti besmrtna. ”

Rana vojna i politička karijera

Helada uoči Epaminondinog stupanja na scenu

Glavni članak: Korintski rat

Neosporno je da je Epimanonda bio svedok velikih promena, koje su zadesile Heladu nakon okončanja Peloponeskog rata 404. p. n. e. Gotovo preko noći Spartanci su zavladali svom Heladom, zamenivši pritom poražene Atinjane, koji više nikada neće obnoviti tu moć kakvu su imali pre rata. Međutim, iscrpljeni ratom, Spartanci nisu raspolagali sa dovoljno ljudstva da bi kontrolisali sve polise, a uz to nisu imali ni idejno opravdanje kojim bi opravdali potčinjavanje tolikog broja polisa. Nezadovoljstvo se prvo osetilo kod njenih najmoćnijih saveznica — Tebe i Korinta. To će ih nagnati da prilikom izbijanja spartansko-persijskog rata 404. p. n. e. odbiju spartanski poziv da udare na Persiju. Nedugo potom doći će do tzv. Korintskog rata. Pozivu Tebanaca da se „učini kraj spartanskoj uobraženosti“, priključuće se čak i nedavno poraženi Atinjani. Na početku rata, Spartanci su pomoću svojih saveznika (s izuzetkom Korinćana) hteli da iz Fokide napadnu iz dva pravca, ne bi li tako uhvatili Tebance u koštac, što se naposletku završilo vrlo loše po njih. Ubrzo posle toga tebansko-atinskom savezu priključili su se Arg, Korint, Eubeja, Akarnanija, Lokrida, gradovi Halkidika i deo Epira. Uvidevši da ne mogu da vode borbu na dve strane, Spartanci će naposletku poslati svog naorha Antalkidu u Sard persijskom satrapu Tiribazu, koji će pristati na to da svi maloazijski grčki gradovi potpadnu pod vlast Persijanaca, pod uslovom da im bude zagarantovana autonomija.

„ Lakedemonjani ne osporavaju pravo cara na grčke gradove u Aziji — za njih će biti dosta da ostali gradovi i ostrva budu proglašeni autonomnim; pošto se mi slažemo s ovakvim uslovima zašto bi car vojevao s nama i trošio novac? ”

Tim potezom, Sparta se odrekla svojih nekadašnjih težnji na oslobođenje maloazijskih Grka, žrtvujući ih varvarima. Pod tzv. parolom autonomija krio se zahtev o raspuštanju svih grčkih saveza osim Peloponeskog. Na taj način istaknut je zahtev za potpunim obnavljanjem spartanske hegemonije nad razdeljenom Grčkom. Međutim, takav predlog izazvao je po svoj prilici negodovanje Atinjana, Beoćana i Argivljana, kojima se pridružio i persijski car kome prekomerno jačanje Sparte, s kojom je donedavno bio u sukobu, svakako nije bilo u interesu. Iako do nekog sporazuma među okupljenim predstavnicima zaraćenih strana nije došlo, Spartanci su uspeli da izdejstvuju Tiribazovu naklonost.

Ni drugi mirovni kongres sazvan godinu dana docnije nije prošao ništa uspešnije, te je rat nastavljen, ali bez naročitog žara, i s jedne i s druge strane. Borbe su se svodile na to da se protivnik iznuri. U isto vreme Antalkida je vodio upornu agitaciju na persijskom dvoru, pokušavajući da navede Persijance na potpun raskid sa saveznicima i njeno pristupanje Sparti, što mu je na kraju i uspelo, jer je atinska prevlast na moru bila očigledna. Vrativši se iz carske rezidencije u Suzi, zajedno sa satrapom Tiribazom, Antalkida je pripremio odlučan udarac koji je imao da natera neprijatelje na veću poslušnost, što se i zbilo kada je pomoću velike flote blokirao atinske brodove u lukama Bosfora i Propontide. Iskoristivši zbunjenost i zamor koji je zavladao među ostalim saveznicima — Beoćanima, Argivljanima, Korinćanima, Tiribaz je u proleće 386. p. n. e. ponovo sazvao kongres delegata u Sard. Pred njima je pročitan carski dekret kojim se kategorički naređivalo svim zaraćenim stranama da zaključe mir pod Antalkidinim uslovima sa prvog kongresa održanog u Sardu 392. p. n. e.

„ Car Artakserks smatra za pravedno da njemu pripadnu svi gradovi Azije, a od ostrva — Klazomena i Kipar. Svim ostalim helenskim gradovima, velikim i malim, mora da se da autonomija, izuzimajući Lemnos, Imbros i Skiros koji kao i dosad ostaju pod vlašću Atinjana. Onoj od zaraćenih strana koja ne bude pristala na ove uslove ja ću, zajedno sa onima koji pristanu na mir, objaviti rat na kopnu i na moru i onima koji su s njima u ratu pružiću pomoć u brodovima i novcu. ”

Bez ikakve diskusije, ovaj mir je prihvaćen među svim grčkim delegatima bez izuzetka, koji su morali da daju časnu reč da će se držati pomenutih uslova mira. Njegovo izvršenje imali su da sprovedu niko drugi no Spartanci, tvorci ovog diktata.

„ Lakedemonjani su postali čuvari uslova mira koje je postavio car... i zahvaljujući tome došli su do znatnih preimućstava. ”

Tebanski ustanak iz 379. p. n. e.

Nakon što je sklopljen carski mir, Sparta je krenula da guši svaki vid otpora, u težnji da pošto-poto potčini sebi Grčku. Između ostalog, zasmetala joj je i nepokorna Teba, koju je još za vreme pregovora prinudila da raskine Beotski savez i da prizna „autonomiju“ svim gradovima u Beotiji. Kada ni to nije bilo dovoljno, onda je u leto 382. p. n. e., prema tajnom nalogu iz Sparte, jedan od drugorazrednih spartanskih vojskovođa, neki Febida, koji je na putu za Halkidičko poluostrvo prolazio pored Tebe, neočekivano udario na taj grad, savladao otpor građana i zaposeo akropolj Kadmeju, gde je smestio spartanski garnizon. Tom prilikom 300 Tebanaca (Pelopida, Ferenik, Androklid i dr.) izbeglo je u Atinu. Febida je ubrzo posle ovoga bio opozvan, ali ne i njegovi ljudi koji su ostali da gospodare Kadmejom.

Narednih tri godina pomenuti izgnanici pripremaće se za ustanak pod vođstvom Pelopide, uticajnog tebanskog aristokrate. Za sve to vreme, Epaminonda, koji je slučajem okolnosti ostao u Tebi, podstrekavao je omladinu da istupa agresivnije prema Spartancima.

„ Epaminonda je odavno ispunio srca mladih ljudi uzvišenim mislima; poticao ih je, naime, u vježbalištima da se okušavaju u rvanju s Lakedemonjanima, a zatim, videći kako se ohole što ih pobjeđuju i nadjačavaju, korio ih je da bi prije trebalo da se stide što iz kukavičluka robuju onima koje tako nadmašuju tjelesnom snagom. ”

U zimu 379/78. p. n. e. u Tebi se odigrao prevrat koji je uzdrmao čitavu Heladu. Tebanski emigranti koji su se tri godine ranije sklonili u Atinu, tada su uz atinsku pomoć uspeli da zbace oligarhijski režim u svom rodnom gradu i primorali su spartanski garnizon (oko 1.500 ljudi), uz uslov slobodnog prolaza, da preda Kadmeju. Pristalice oligarhije koje su se krile među njima bespoštedno su smaknute. Potom je održana narodna skupština na kojoj je, po predlogu Epaminonde, koji je takođe uzeo učešće u prevratu, tiranoubice proglašene za spasioce i dobrotvore, obnovljen je demokratski poredak, a Pelopida, Melon i Haron su imenovani za beotarhe.

Reakcija spartanskih zvaničnika bila je žestoka. Oficiri koji su zapovedali garnizonom osuđeni su na smrt ili na visoke novčane kazne. Iako je tebanska nova demokratska vlada htela da izbegne sukob, Lakedemonjani su sa namerom da vrate stvari u pređašnje stanje odmah uputili kaznenu ekspediciju pod Kleombrotom.

Vidi još

• Bitka kod Leuktre
• Bitka kod Mantineje (362. p. n. e.)
• Pelopida

Literatura

• Ksenofont (1988). Helenska istorija (na jeziku: srpskom jeziku — prevod dr Milena Dušanić) (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. COBISS.SR 2592002. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Struve, Vasilij V.; Kalistov, Dmitrij P. (1962) [1959]. Stara Grčka (на језику: srpskohrvatskom — prevod Nine Kožemjakin) (2. изд.). Sarajevo: Izdavačko preduzeće »Veselin Masleša«. стр. 428—44. COBISS.SR 514369429. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)* Nepot, Kornelije (1897). „Epaminonda”. Život slavnih vojskovođa (na jeziku: srpskom jeziku — prevod prof. Spire Kalika). Beograd: Štamparija Dragoljuba Mirosavljevića. str. 83—92. COBISS.SR 55435271. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Plutarh (1988). „Pelopida”. Usporedni životopisi. Knj. 1 (na jeziku: srpskohrvatskom jeziku — prevod dr Zdeslava Dukata). Zagreb: »August Cesarec«. str. 407—28. COBISS.SR 5683714. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Đurić, Miloš (2003). Istorija helenske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 727—29. COBISS.SR 105790988. 
• Magill, Frank N., ur. (1998). „Epaminondas”. Dictionary of world biography. Vol. 1, The ancient world ([1st printing] izd.). Chicago & London: Taylor & Francis. str. 384—90. COBISS.SR 165840647.