Etrurska mitologija
Etrurska mitologija (rasenska mitologija) je bila zastupljena na tlu koje su nekad nastanjivali Etrurci (Raseni; severni deo današnje Italije), narod nepoznatog porekla, koji se nakon ekspanzije rimske države našao pod njenim okvirom. Pod uticajem niza istorijskih zbivanja ona je i te kako imala uticala na ideološki razvoj plemena i naroda nastanjenih na Apeninskom poluostrvu, između ostalog i na Latine okupljene oko Rima.[1]
Iz Etrurije su bili pozajmljeni kultovi mnogih rimskih božanstava, sakralni kalendar, sveštenička organizcija, sistem proricanja itd. Stoga nimalo ne začuđuje činjenica da su mnoga božanstva „rimskog panteona“ u stvari preuzeta od ovog, u svakom pogledu, daleko naprednijeg naroda.[1]
Do danas je, nažalost, preostalo vrlo malo tekstova ispisanih na etrurskom jeziku. Sve u svemu, to su dva kraća, nedovršena zapisa, a jedino je nešto obimnija kolekcija zavetnih natpisa. Sam po sebi, etrurski jezik je vrlo teško za razumeti. Radovi ranijih latinskih pisaca, koji su se bavili ostacima etrurske religije, zasigurno bi olakšali posao lingvista pri popunjavanju mnogih praznina, ali pošto ni oni nisu sačuvani, to ceo zadatak u razotkrivanju pitanja: ko su bili Etrurci? čini još komplikovanijim.
Ono što na neki način čini etrursku religiju posebnijom u odnosu na religije ostalih naprednijih naroda, jeste prisustvo najrazličitijih demona, čija je uloga najverovatnije bila da prate smrtnika na putu ka podzemlju. Dva ovakva demona — Karun (Charu) i Vant (Vanth) — često se mogu videti (mada ne i uvek) u paru, kako stoje sa obe strane pokojnika ili osobe kojoj je se život bliži kraju. Primera radi, navešćemo scenu u kojoj je prikazan danajski junak Ahil kako žrtvuje zarobljenog Trojanca.
