Жена на ивици времена

Žena na ivici vremena (engl. Woman on the Edge of Time) je roman Mardž Pirsi koji je ova američka pesnikinja, književnica i društvena aktivistkinja napisala sredinom sedamdesetih godina 20. veka. U njemu ona odražava deo optimizma ženskog pokreta tog doba. koji ju je značajno podstakao da preispita rodnu ulogu čak i u do tada prevashodno „muškom“ žanru kao što je naučna fantastika čuvenog Artura Klarka. Kao polazna tačka romana poslužili su odnosi moći između muškarca i žena, koje su feministkinje počele aktivno da preispituju. Kroz različite koncepte ukorenjene u patrijarhatu, nastale su nove teorije kao značajna polazišta romana naučne fantastike koje su pisale autorke poput Ursule K. Legvin (Ursula K. Le Guin), Džudit Meril (Judith Merril), Džoane Ras (Joanna Russ), Mardž Pirsi, itd. u drugoj polovini dvadesetog veka.

Žena na ivici vremena
Naslovna strana knjige Žena na ivici vremena
Nastanak
Orig. naslov	Woman on the Edge of Time
Autor	Mardž Pirsi
Zemlja	SAD
Jezik	engleski
Sadržaj
Tema	problemi žena, naučna fantastika, utopija
Izdavanje
Izdavač	Alfred A. Knopf
Broj stranica	369
Prevod
Datum izdavanja	1976.

Polazne osnove

Povezanost naučne fantastike i utopije/distopije je jasna u oovom književnom delu, ali takođe i složena. Preklapanjem ovih žanrova, dešava se u 20. veku, koji je postao naročito plodno tle za preklapanje ovih prilično fleksibilnih i invetivnih žanrova i njihovo sve veće mešanje. U tom razdoblju stvaraju se dodatne mogućnosti za ukazivanje na probleme i nejednakosti društva. Kako Ateberi tvrdi,...naučna fantastika je oblik pričanja priče koji nas poziva da preispitamo standardne ideje prirode i kulture...a svrha naučne fantastikeje da izazove...„osećaj čudnovatosti“, da „preuredi kategorije“...Prema Ateberiju...pisac naučne fantastike oseća poriv da istražuje aspekte društva, sopstva, percepcije, i fizičkog univerzuma...„koje je teško ili nemoguće predstaviti konvencionalnim realizmom.

U predgovoru izdanja iz 2016. godine, Pirsi naglašava da su sedamdesete godine dvadesetog veka bile... „vreme velikog političkog žara i optimizma“ među onima koji su žudeli za promenom i pravičnijim društvom. „Utopija se rađa iz gladi za nečim boljim, ali se oslanja na nadu da bude pokretač za zamišljanje takve budućnosti. Moja želja da uzmem najplodonosnije ideje raznih pokreta za društvenom promenom i da ih učinim živopisnim i konkretnim – to je pravo poreklo Žene na ivici vremena.

Rezime radnje

Sedamdesetih godina 20. veka , osiromašena i inteligentna tridesetsedmogodišnja meksičko-američka žena Konsuelo Koni Ramos (Consuelo (Connie) Ramos) stanovnica španskog Harlema, nepravedno je zatvorena u njujorškoj mentalnoj bolnici zbog svojih navodnih nasilnih kriminalnih sklonosti.

Koni je Amerikanka meksičkog porekla koju makro njene bratanice smešta u psihijatrijsku ustanovu nakon što mu je slomila nos. S obzirom na to da je već bila jednom primljena u jednu takvu ustanovu zbog povreda koje je nanela svojoj ćerki, odmah je primaju, verujući da ponovo ispoljava agresivno ponašanje. Dok je zatvorena, nju redovno posećuje Lusijente, za koju saznajemo da dolazi iz budućnosti. Lusijente živi u Matapoisetu, mestu koje ne zna za rod, u kome ne postoji hijerarhija, ne postoji opresija i u kome se zajednica aktivno trudi da napreduje. Uz pomoć telepatske veze, Lusijente vodi Koni kroz Matapoiset i pokazuje joj kako je organizovano njeno društvo. Koni se opire nekim idejama koje vidi u budućnosti, ali ipak prihvata da je takvo društvo u suštini bolje od onog u kom ona živi. Nakon eksperimentalne operacije kojoj je bila podvrgnuta, Koni pokušava telepatski ponovo da se poveže sa Lusijente, ali se slučajno povezuje sa ženom iz alternativne budućnosti. Uskoro otkriva da je ta budućnost u stvari distopija, u kojoj žene potpisuju ugovor za pružanje seksualnih usluga, u kojoj je društvo još više podeljeno, a okolina toliko zagađena da se ne vidi nebo.

Jedna od glavnih Koninih sposobnosti je njena pronicljivost i empatija. Kao rezultat toga, pre nego što je počinjena, Koni je neko vreme počela da komunicira sa („prima“) likom iz budućnosti: androgenom mladom ženom Lusijentee. Koni zadržava svoje vizije i svoju vezu, koja postaje sve stvarnija, čak i dok je teško drogirana u mentalnoj bolnici u Njujorku, a oslanja se na Belvi i druge mentalne ustanove tog perioda. Lusijente putuje kroz budućnost i iz budućnosti (datum je 2137) u kojoj su ispunjeni brojni ciljevi političke i društvene agende kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih iz vremena radikalnih pokreta. Zagađenje životne sredine, patrijarhat, beskućništvo, homofobija, rasizam, etnocentrizam, falogocentrizam, seksizam, klasna podređenost, nepravda u hrani, konzumerizam, imperijalizam i totalitarizam efikasno su rešeni u ovom svetu, kome je na vlasti decentralizovan u labavoj verziji anarhizma.

Za razliku od savremenog okruženja iz 1970-ih u nasilnoj mentalnoj ustanovi pacijenti su označeni kao „nasilni“, „nesposobni“, „iracionalni“ itd. Na osnovu njihovog odgovora na nepravednu i grubo raslojenu klasu, rasu i pol. vođenu društvom, budući stanovnici doživljavaju ogromnu ličnu slobodu i međusobno se obučavaju u samokontroli i načinima postizanja dobitnih rezultata u svim socijalnim situacijama.

Subjekti volje i slobodne volje, mentalne institucionalizacije i mešanja u tuđe voljne postupke ključni su za viziju utopijske budućnosti. Luciente je Koni upoznala sa agrarnom komunalnom zajednicom Matapoiset, gde deca odrastaju u kulturi u kojoj se podstiču da temeljno upoznaju sebe i svoje umove i osećanja kroz vežbanje jedne vrste meditacije od malih nogu („neznanje“), u službi društvene harmonije i sposobnosti komunikacije sa drugima bez dominacije ili podaništvanja.

Ovo besklasno, rodno neutralno (koriste se nepolne zamenice, posebno „po“ ili „osoba“ za „on / ona / njega / nju“), društvo koje afirmiše rasne razlike detaljno je opisano, uključujući strukture za sastanke i diskusiju koji eliminišu razlike u moći što je više moguće, široku upotrebu tehnologije samo za društvena dobra, zamenu poslovnih i korporativnih agendi opštim planiranjem socijalne pravde i poštovanjem individualnosti svih ljudskih bića.

Sporovi između gradova i regiona rešavaju se mirno putem diskusije i nadmetanja ideja zasnovanih na zaslugama, pri čemu su pobedničke stranke dužne da „prirede veliku stranku“ ili na neki drugi način pomire gubitnike u svakom slučaju, kako bi održale prijateljske odnose.

Povremeno se može videti naglasak na slobodi pojedinca iz 1970-tih: svaka osoba živi u privatnom šatoru ili jednosobnom domu, a deca se razvijaju van maternice pojedinca i usvajaju ih tri „majke“ (bilo kog pola) koje čuvaju i uče ih samo do puberteta; svaka osoba bira svoje ime, a takođe može da odabere svoje polje studija i rada, kao i kada da se odvoji od svoje zajednice ili da se pridruži novom; potpuna sloboda se odnosi i na nečije mentalne i emocionalne izbore. U ovom budućem svetu čovek može po svojoj volji da se prijavi i izađe iz ekvivalenta sanitorijuma, da uđe u ili izađe iz različitih vrsta terapije ili da mentalno napravi pauzu na neki drugi način , i nijedna druga osoba nema pravo da bira ovo u svoje ime.

Nečije polje rada je samoizabrano, a diktat važi i za nečiji životni put i za nečije mentalne ili emocionalne želje, potrebe i sposobnosti: „Čovek ne sme da radi ono što čovek ne može da čini“ i „Čovek mora da radi ono što treba“. primenjuju se kako na lični / emocionalni tako i na profesionalni životni izbor u meri u kojoj je to moguće. Postoje ograničenja za ovu utopiju, koja prete uvek na margini: povremeno se izriče smrtna kazna, a rat je u drugom planu, ali i jedno i drugo smatraju se ekstremnim i neobičnim merama.

Koni uči alate za emocionalno i fizičko preživljavanje od Luciente i budućeg stanovništva Mattapoisetta i oseća da živi u važnom trenutku istorije i da je i sama u ključnom položaju; njene akcije i odluke odrediće tok istorije. Naročito se polako otkriva da je Lucientina utopija samo jedna moguća budućnost; moguća je alternativna budućnost, a roman nam pokazuje jedan primer - buduće potrošačko, hiperkapitalističko, ekološki bolesno i strogo klasističko, rasističko i rodno raslojeno društvo u kojem bogata elita živi na svemirskim platformama, održavajući se dominacijom i iskorišćavanje većine stanovništva kroz potpunu kontrolu znanja i tehnologije, ličnu kontrolu koja se proteže na fizičko „uzgajanje“ tela (redovno vađenje organa) i hiruršku kontrolu raspoloženja upotrebom psihotropnih lekova. Žene u ovom intenzivno nasilnom, mizoginom i homofobnom svetu cene se i "uzgajaju" samo zbog izgleda i seksualnosti, a plastična hirurgija koja ženama daje groteskno preterane seksualne odlike je uobičajena.

Roman opširno kritikuje mentalne ustanove i hospitalizaciju svog vremena, a problem slobodne volje stavlja u prvi plan, i predlaže alternativne puteve mentalnom zdravlju i socijalnoj reformi. Za čitaoca ne odlučuje da li su Konine vizije nusprodukti njene mentalne nestabilnosti ili su doslovno putovanje kroz vreme, ali na kraju, Lucientino suočavanje sa budućnošću nadahnuće na nasilni revolt protiv njenih institucionalnih otmičara. U tome ona koristi svoja ograničena sredstva, uprkos svojoj vrlo ograničenoj situaciji, na očajan i očigledno herojski način da spreči širenje tehnologije za kontrolu uma koja omogućava buduću distopiju, stavljajući kraj eksperimentima za kontrolu uma i sprečavajući operaciju lobotomije to je bilo planirano za nju i stotine drugih zatvorenih pacijenata.

Koni deluje u tradiciji pobune potlačenih ili podređenih klasa da bi stavila ključ u sistem ugnjetavanja unutar kojeg je uhvaćena. Iako joj revolucionarna akcija osigurava trajno zatvaranje i moguću smrtnu kaznu, a možda i ne osigurava postojanje budućnosti u Matapoiset, Koni ipak svoj čin doživljava kao pobjedu, a možda se i čitatelj ohrabruje da se složi:

„Ja sam mrtva žena sada takođe. ... Ali ja sam se borila protiv njih... Pokušala sam. "

Glavne teme

Društvena transformacija

Suština utopijske vizije Mardž Pirsi je društvena transformacija postignuta nakon što je postojeća civilizacija uništena degradacijom životne sredine i ratom.

„Transformacija postojećeg društva u utopiju nesigurno je preduzeće ostvarivo samo kroz proces donošenja izbora i prelaska granica.“

Opisi Mattapoisett-a, potencijalnog budućeg društva u romanu, naglašavaju da je kolektivna borba dovela do njihovog egalitarnog načina života i kolektivne akcije i da se zato dobro slažu.

Ono što je najvažnije u Pirsijevoj brizi za aktivizam je osnovna veza između ličnog delovanja i same istorijske promene. Revolucija nije neizbežna. To je proces promene koji može zahtevati odgovarajuće uslove i lakše se dogoditi u određenim istorijskim trenucima, ali uopšte se neće dogoditi bez ličnog zalaganja i borbe.

Čitaocu je ostavljeno da odluči da li je Mattapoisett, i samoopredeljenje njegovih stanovnika stvarni ili nastalo kao plod Konijeve mašte.

Uključujući stvarnost Konijevih vizija u dvosmislenosti, tekst dovodi u pitanje idealizam utopijskog mišljenja, pokazujući pritom da društvene promene ipak počinju u carstvu ideja.

Feminizam

Po Pirsijinom sopstvenom mišljenju, Matapoiset, nije utopija...

zato što je dostupan. Tamo nema gotovo ništa osim plodišta koji sada nije dostupan. Dakle, to teško da je utopija; vrlo namerno nije utopija jer nije zapanjujuće nova. Ideje su u osnovi ideje ženskog pokreta.

Svaki lik u Matapoisetu ima pandana u Konijinom sadašnjem svetu, suprotstavljajući tako razlike u ličnoj moći, mogućnosti za samoaktualizaciju. Na primer, Konijev prijatelj Skip, kojeg je njegov otac posvetio mentalnoj ustanovi zbog homoseksualnosti, podseća je na, biseksualnu osobu koja je ne samo prihvaćena, već i veoma popularna u Matapoisetu.

Za razliku od mentalne bolnice u kojoj su lekari svi muškarci, u Matapoisetu žene imaju posebnu tradiciju i ulogu u lečenju, a položaji moći se manjaju i među muškarcima i među ženama. Čak je i tradicionalna roditeljska moć je ukinuta, a majčinstvo se deli između žena i muškaraca, jer je razvijena tehnologija za dojenje beba u mehaničkom broderu, a i muškarcima je omogućeno dojenje.

Majčinstvo se u Matapoisetu doživljava kao dužnost koju moraju ravnopravno da dele svi roditelji, bez obzira na pol.

„Pored toga, kritičari su roman tretirali kao alegoriju na sukob u akademskim krugovima između dogmatskog feminizma i posvećenosti majčinstvu.“ „Dekonstrukcija struktura moći nastavlja se na jezičkom nivou, gde Pirsi briše dimorfizam objektivne i prisvojne zamenice „njegovo“ i „njeno“, koje su zamenjene uniseksom „po“, a odnose se na ličnu zamenicu „osoba“.

Značaj i recepcija književnog dela

U ranim prikazima roman Mardž Pirsi neki su nazvali apsorbujućim i uzbudljivim i lepo napisanim, ali i polemičkim i didaktičkim. Pirsijina utopija zabeležena je po tome što je „bukvalno otelotvorila svaki ideal kontrakulture / pokreta: ekološku mudrost, zajednicu, androginost, ritual, poštovanje ludila, nemaštine, itd.

U tom istoorijskom razdoblju, ostavljajući 1960-te iza sebe, američki su romani uglavnom delili postapokaliptični osećaj, pitajući se: šta će biti novi društveni i duhovni aranžmani sada kada su stari potpuno srušeni?

U tom kontekstu, Roger Sale u New York Times-u nije pronašao ništa novo u romanu Žena na ivici vremena, nazvavši knjigu imitativnom i izvedenom, i ukazujući da su „glavni instrumenti ... strašno poznati delovi aparata, mentalna bolnica i utopijska zajednica budućnosti.“

Akademske kritike su, međutim, postavile roman među važnim inovativnim fikcijama sredinom 1970-ih, kada su nastajala karakteristična dela socrealizma, koja na neki način opisuju „novu svest“, iako se ne koriste uvek tehnikama veresije, uprkos mitskom, spominjanju njihovih reprezentativnih likova.“

Kombinujući feminističke ideale sa utopijskim vizijama budućeg društva zasnovanog na principima zajednice i jednakosti, Mardž Pirsi je zamislila postapokaliptični svet koji ženu na ivicu vremena uspostavio kao ranu feminističku inovaciju u tradicionalno muškom žanru distopijske fikcije.

Prikazi seksualnosti i odnosa među polovima već su prepoznati kao korisni elementi u prikazivanju sukoba između individualnih i društvenih zahteva. Na primer, vlade distopijskih društava poput onih opisanih u Mi, hrabri novi svet i 1984. godine, usredsređuju se na seksualnost kao ključnu stvar za njihove napore u društvenoj kontroli. Takođe je jasno da ovaj fokus dolazi uglavnom zbog percepcija ovih vlada da je seksualnost potencijalno mesto moćnih subverzivnih energija. Prema tome Žena na ivici vremena fino kontrapunktira utopizam sa distopijskim realizmom kojim je predstavljen Konijev stvarni svet “.

Roman je analiziran kao distopija, kao spekulativna fikcija i kao realistična fantastika sa fantastičnim epizodama. Svojim živopisnim i koherentnim opisima novih društvenih institucija, Pitsi je odgovorila na čuvene hladnoratovske distopije poput 1984. i Hrabri novi svet koje žale da ne postoji mogućnost zamišljanja antitotalitarnog društva.

Knjiga se često upoređuje. sa drugim feminističkim utopijskim ili distopijskim fantazijama poput dela:

• Le Guin's The Dispossessed i The Left Hand of Darkness,
• Joanna Russ's The Female Man,
• Angela Carter's The Passion of New Eve,
• Margaret Atwood's The Handmaid's Tale.

Zaključak o knjizi Radojke Jevtić, doktorantkinja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na modulu Književnost:
Sama činjenica da je autorka uronila u nekoliko različitih žanrova da bi predstavila kritiku zvanične ideologije govori o raznolikosti i bogatstvu ovog romana. Realizam života Konsuelo Ramos potreban je kao osnova, kao poligon za kasniju predstavu sveta bez kategorija koje su iznova i iznova vraćale Koni na dno. Utopija i distopija koje nam autorka zatim predstavlja služe da učvrste ideju da Konino društvo samo po sebi nije „zdravo“, jer proizvodi prakse koje tlače umesto da neguju razvoj.

Hronologija objavljivanja romana

• Piercy, Marge (1976). Woman on the Edge of Time. New York: Alfred A. Knopf. Piercy, Marge (1976). Woman on the Edge of Time. Knopf. ISBN 0-394-49986-7. 
• Piercy, Marge (1977). Woman on the Edge of Time. New York: Fawcett Crest. Piercy, Marge (1976). Woman on the Edge of Time. Fawcett Crest. ISBN 0-449-23208-5. 
• Piercy, Marge (1980). Woman on the Edge of Time. London: The Women's Press. Piercy, Marge (1979). Woman on the Edge of Time. Women's Press. ISBN 0-7043-3837-8. 
• Piercy, Marge (1985). Woman on the Edge of Time. New York: Fawcett. Piercy, Marge (1983). Woman on the Edge of Time. Fawcett Crest. ISBN 0-449-21082-0. 
• Piercy, Marge (1987). Woman on the Edge of Time. London: The Women's Press. Piercy, Marge (1979). Woman on the Edge of Time. Women's Press. ISBN 0-7043-3837-8. 
• Piercy, Marge (1987). Woman on the Edge of Time. New York: Fawcett. Piercy, Marge (1983). Woman on the Edge of Time. Fawcett Crest. ISBN 0-449-21082-0. 
• Piercy, Marge (1997). Woman on the Edge of Time. New York: Ballantine Books. Piercy, Marge (23. 6. 1997). Woman on the Edge of Time: A Novel. Random House Publishing. ISBN 0-449-00094-X. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Piercy, Marge (2000). Woman on the Edge of Time. London: The Women's Press. Piercy, Marge (2000). Woman on the Edge of Time. Women's Press. ISBN 0-7043-4656-7. 

Liteartura

• Cucinella, Catherine, ed. Contemporary American women poets: an A-to-Z guide. Greenwood Publishing Group, 2002.
• Anderson, Gary L., and Kathryn Herr G., eds. Encyclopedia of activism and social justice. Sage Publications, 2007.
• Attebery, Brian. Decoding Gender in Science Fiction. New York: Routledge, 2002.
• Atwood, Margaret. In Other Worlds. St. Ives: Virago, 2012.
• Bugarski, Ranko. Uvod u opštu lingvistiku. Beograd: Čigoja, 2003.
• Carroll, John B. Language Thought and Reality: Selected Writings of Benjamin Lee Whorf. Cambridge: MIT Press, 1956.
• De Bovoar, Simon. Drugi pol. Beograd: Beogradsko izdavačko-grafički zavod, 1982.
• Piercy, Marge. My Life, My Body. Oakland: PM Press, 2015.
• Piercy, Marge. Woman on the Edge of Time. New York: Ballantine Books, 2016.
• Reid, Robin Anne. Women in Science Fiction and Fantasy. Westport: Greenwood Press, 2009.
• Roberts, Adam. The History of Science Fiction. New York: Palgrave Macmillan, 2006.
• Firestone, Shulamith. The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution. New York: William Morrow & Co, 1970.
• Wagner-Lawlor, Jennifer A. Postmodern Utopias and Feminist Fictions. Cambridge: Cambridge University Press, 2013.
• Williams, Raymond. “Utopia and Science Fiction”, Science Fiction Studies. Vol. 5. November 1978.

Spoljašnje veze

• Društvo jednakih u romanu Žena na ivici vremena Mardž Pirsi