Zlakuska lončarija

Zlakuska lončarija je četiri veka stara tehnika ručne izrade posuđa od gline na sporom ručnom kolu (točku) i pečenog na otvorenoj vatri, što je redak slučaj na širem prostoru Balkanskog poluostrva. Ovu tradiciju, prenošenu sa kolena na koleno, do današnjih dana sačuvale su vredne ruke meštana sela Zlakusa, podno Potpećke pećine, u Zlatiborskom okrugu u Srbiji.

Zlakuska lončarija
Ćup na ulazu u selo kao simbol ovog tradicionalnog zanata
Nematerijalno kulturno nasleđe
Region	Zlakusa, okolina Užica, zapadna Srbija
Zajednica	Muškim članovima porodica, koji su nosioci ovog znanja
Predlagač	Muzej na otvorenom „Staro selo“, Udruženje lončara Zlakusa, Etno udruženje „Zavičaj”
Datum upisa	18.06.2012
Svetska baština Uneska
Lista upisa	UNESKO
Unesko oznaka	Reprezentativna lista nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečenstva
Datum upisa	16. 12. 2020.
Veb sajt	http://nkns.rs/cyr

Osnovni materijal za izradu za izradu Zlakuskih lonaca i druge grnčarije je prerađena glina „gnjila” koja se kopa u selu Vranjani kod Požege na dubini od 2 — 8 metara. Glina se meša sa kalcitom (koji se vadi u susednom selu Rupeljevu iz kopa starog preko 200 godina) u odnosu 1:1 (što omogućava izradu vrlo velikih oblika keramike, potom oblikuje na ručnom kolu i peče na otvorenoj vatri.

Danas se oko dvadeset domaćinstava u Zlakusi aktivno bavi izradom lončarije poštujući stari način izrade u kojem je jedina novima upotreba mašine za sitnjenje kamena. Sve ostalo je istovetno kao i pre 4 veka.

Zlakuska lončarija uvrštena je 2012. godine u nacionalni registar na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Područje zaštite obuhvata sela: Zlakusa, Rupljevo, Gorjani, Radovci, Zdravčići i Vranjani.

Geografija prostora na kome se proizvodi zlakuska grnčarija

Selo Zlakusa nalazi na nadmorskoj visini 400-931 m, u podnožju i na obroncima krečnjačke gradine Drežnik, uz desnu obalu reke Đetinje. u Zlatiborskom okrugu na teritoriji opštine Užice. Od Užica je udaljeno oko 14 km. Prostire se uz magistralni put E 761 između Požege i Sevojna. Omeđeno je selima Gorjani sa severa, Uzići sa severoistoka, Rupeljevom sa istočne, Rogama sa jugoistočne, Drežnikom sa južne i Potpećem sa zapadne strane.

Padine okolnih brada na nadmorskoj visini od 450 metara, sastoje se od peskovitih glina i šnjunka od kvarca i škriljaca.

Rupeljevo je lokacija sa koje se u Zlakusu doprema kalcit neophodan sastojak za izradu lonaca, a Roge i Potpeće imaju značajnu ulogu u razvoju lončarske proizvodnje Zlatiborskog okruga, mada se ona u njima nije održala. Kalcit (CaCO3) koji se dodaje glini iz Vranjana prilikom pripreme mase za modelovanje lonaca u Zlakusi, kopa se u majdanima vrste, na brdu Vrstine u okolini sela Rupeljevo. Stari majdan, danas napušten, nalazio se u zaseoku Drndari, na imanju porodice Drndarević. U literaturi se pominje da se sedamdesetih godina 20. veka znalo za pet majdana, od kojih su dva bila živa, a da su između dva svetska rata eksploatisana čak četiri majdana.

Zlakusa geografski prostor na kome se proizvodi Zlakuska lončarija

Glina za izradu posuda u Zlakusi se dobija iz sela Vranjani sa nadmorske visine oko 400 m, koje se nalazi na oko 18 km od Zlakuse, severozapadno od Požege na obodu Požeške kotline, koju, u geomorfološkom pogledu, karakterišu trijaski krečnjaci na njenom južnom i jugozapadnom obodu, dok su ostale strane tog oboda sastavljene od mlađih paleozojskih škriljaca, trijaskih i kretacijskih krečnjaka i serpentina.

U literaturi se pominju dva majdana gline u Vranjanima: bele gline i gline „vugare“, međutim po izjavama lončara ta podela nije dobra. Neime:

„ ...na osnovu njihovih iskaza može se pretpostaviti da su prethodni istraživači koji pominju dva odvojena majdana gline pogrešno protumačili kazivanja ispitanika u Zlakusi budući da glina u Vranjanima nije ujednačenog izgleda i hemijskog sastava. Proslojena je glinama različitih boja i nijansi od beličastožute, žute, svetlosive, sive, tamnosive – takozvane vinovače i sivoplave do crvene, „čokoladne“ i crne. ”

Istorija

Kada je reč o prostoru centralnog dela Balkanskog poluostrva, za sada je poznato da je ovaj zanat preuzet još od praistorijskih grnčara/grnčarki koji su dobro poznavali svoju širu okolinu, u kojoj su pažljivo birali majdane gline, čija svojstva su dobro poznavali i shodno tome je obogaćivali primesama organskog i neorganskog porekla koje su doprinosile kvalitetu posuda i njihovoj maksimalnoj upotrebljivosti u određene svrhe.

Dobar primer za to je zlakuska lončarija, za koju se ni u široj istorijskoj literaturi nije znalo, sve do druge polovine 19. veka. Zlakusu je tada opisao jedino Feliks Kanic, samo na jednom mestu u svojim putopisima i to usputno, uz pominjanje Potpećke pećine u vreme kada je 1860. godine boravio u Požegi. Gotovo pedeset godina kasnije Zlakusa ulazi u vidokrug istraživača kada se i pojavljuju prvi radovi u stručnoj literaturi, u kojima se iscrpno piše o Zlakusi, Potpeću i susednom selu Roge, specijalizovanom u to vreme za izradu crepulja. Tek devedesetih godina 20. veka, Zlakuskoj lončariji moderna etnoarheologija pristupa u širokom istorijskom kontekstu razmatrajući njenu ukupnu problematiku i iz ugla zaštite nematerijalnog kulturnog nasleđa i njenog potencijala u okviru kulturnog i kreativnog turizma.

Zlakusa nije jedino selo Zlatiborskog okruga u kojem su se ovakvi lonci izrađivali. Ipak, ona je jedina opstala pre svega zbog lokacija sa kojih se dobavljaju sirovine (Vranjane i Rupeljevo). Rad na ručnom vitlu pokazao se kao jedini mogući za ovakvu vrstu posuda, a pečenje na određenoj temperaturi, nižoj od 750 °C, pokazalo se kao optimalno i ne dovodi se u pitanje. Ono gde se razlike mogu uočiti su varijacije u obliku samog lonca i pripadajućeg poklopca i u ukrašavanju. Te razlike su uslovljene, sa jedne strane, funkcijom posude, a sa druge lokalnom kulturnom tradicijom koja, uz poštovanje zadatih obrazaca, ipak dozvoljavaju ugrađivanje ličnog pečata svakog majstora u svaku posudu.

Kolonija u Zlakusi

Sredine 1990-tih kada je u selo Zlakuse došla umetnica i keramičarka Sofija Bunardžić, ona je u ovom selu osnovala koloniju, pod nazivom Međunarodna kolonija umetničke keramike "Zlakusa" Užice, kao deo projekta, katedre Grnčara - umetničke keramike u Umetničkoj školi u Užicu. Za kratko vreme Sofija je u nju privukla umetnike iz sveta promovišući vekovni zanat. Time je spojila tradicionalne vrednosti s modernim tendencijama u umetnosti. Onda su se i majstori u selu ponovo prihvatili izrade zemljanih lonaca i drugih posuda za tržište,a za stari zanat opredeljivalo se sve više mladih. Lončarija je oživela uz umetničku koloniju koja traje 25 godine i sve je popularnija među stvaraocima iz sveta.

Za 25 godine u radu kolonije učestvovalo je oko 350 umetnika iz oko 40 država a nastali radovi predstavljani predstavljeni su publici na tradicionalnoj izložbi tokom jeseni u užičkoj gradskoj galeriji.

Proizvodni proces

Izrada lončarije u Zlakusi odvija se kroz nekoliko standardnih koraka: od pripreme, oblikovanja i ukrašavanja, do sušenja i pečenja posuda. Svaki od navedenih koraka jednako je važan, jer može presudno da utiče na kvalitet finalnog proizvoda i podređen je zahtevima materijala koji se obrađuje, sa jedne strane, i funkcije posuda koje se izrađuju, s druge.

Pripremanje glinene mase

Glina, sirovina za izradu crepulja

Priprema gline obavljala se gaženjem

U zlakuske radionicu glina se dovozi, u krupnim komadima koji se, potom, usitnjavana drvenim maljem ili sekirom i čiste od korenja, kamenja i ostalih krupnih nečistoća.

Usitnjena, glina se prvo „kiseli“ u buretu (raniji ili čabru), natopljena vodom, 24 sata. Makon što se iz nje otstrani suvišna voda, tako oceđena, glina se vadi na prostirku velikih dimenzija i gazi da bi se očistila od zaostalih krupnih nečistoća.

Priprema kalcita koji se dodaje glini vršila se pečenjem tako, što bi se na četiri kamena stave dve cepanice koje služe kao oslonac cepanicama koje će se preko njih poređati i formirati „krevet“ na koji će se spustiti komadi kalcita. „Krevet“ se potpali i kad potpuno izgori, kalcit je pečen. Potom se pečeni kalcit usitnjava („tuče”) velikim drvenim maljem (mlatcom) s metalnim vrhom koji se pokreće nogom.

Tucanje se nekada obavljalo u stupi, na zemlji ili širem kamenu ukopanom u zemlji, a danas, pečenje kalcita pre usitnjavanja nije potrebno pošto ga melju mašine.

Nakon toga vrši se prosejavanje kalcita, koji se tako usitnjen i prosejan u razmeri 50% : 50% ili 40% :60% u korist kalcita, u zavisnosti od vrste posuda koje će se praviti, meša sa glinom.

Sledi ponovno gaženje gline kako bi se kalcit sjedinio sa njom u homogenu masu koja je, tako, spremna za obradu.

Sa tako umešene gomile gline i kalcita, uzima se jedan komad, koji se mesi rukama i potom pristupa građenju posude na ručnom kolu.

Oblikovanje posuda

Izrada posude počinje sa komadom gline u obliku diska, koji je prethodno posut m samlevenim kalcitom, da se ne bi zalepilo za podlogu. Od ovog komada lončar prvo formira dnao posude i njen zida. Zatim, spiralnim dodavanjem novih komada u obliku namotaja zvanih sudžuk, nastavlja da gradi posudu. Pri svakom uzimanju gline lončar, pre nego što formira namotaj, rukom dobro izmesi komad gline, što je takođe prilika da se zaostale nečistoće izbace iz gline. Potom se posebnim alatom i okretanjem vitla jednom rukom posuda dorađuje.

Posle ukrašavanja, na lonce manjih dimenzija, namenjene kuvanju na šporetu, dodaju se drške. A kada se posuda prosuši i stekne čvrstinu kože, pristupa se obradi koja podrazumeva doterivanje ivica dna, tako što se posuda okrene na obod, postavi na vitlo, pričvrsti s tri komada gline da se ne pomera, kolo blago zavrti i skida višak gline nožem. Nekada se ta obrada vrši ručno, bez upotrebe kola.

Faze u obradi gline na lončarskom kolu

Sušenje posuda

Sušenje je jedan od najvažnijih koraka u tehnološkom procesu izrade keramičke posude. Tokom sušenja dolazi do skupljanja posude zbog gubljenja vode. Da bi ono bilo ravnomerno, u glinenu masu se dodaju opošćivači i topitelji. Sušenje zlakuska lončarija obavlja se u dve faze:

Prva faza — sušenja na suncu

Ova faza traje nekoliko dana, je lagano sušenje, direktnom izlaganju suncu ili ne, u zavisnosti od doba godine, doba dana i jačine sunca. Ponekad, ako su vremenske prilike nestabilne u toku dana, posude će biti premeštane na mesto koje više odgovara toku sušenja.

Druga faza — sušenja u peći

Obavlja se u sušarama, danas namenski pravljeni objektima ili napuštenim objekti u okviru domaćinstva koji se kao pomoćne prostorije grade u blizini radionice i mesta na kome će se lončarija peći. Dok su kuće imale prostorije sa ognjištem, posude su se sušile na krevetu u blizini ognjišta. Sušenje u sušari je, zapravo, neka vrsta predpečenja i njegova uloga je izvlačenje iz posuda poslednjih atoma hemijski vezane vode, što je neophodno da ne bi došlo do pucanja prilikom pečenja.

Sušenje na otvorenom se, po kazivanju lončara, meri danima u zavisnosti od godišnjeg doba i vremenskih prilika, a u sušari, u kojoj se razvijaju temperature od 100 °C do 200 °C, meri se satima i određuje iskustveno. Temperatura od 100 °C smatra se neophodnom za izvlačenje hemijski vezane vode, a ono no što ne pukne na sušenju sigurno će celo izaći iz peći.

„ Na kom mestu i koliko dugo će se posuda sušiti zavisi od više faktora. Prvi faktor su karakteristike gline korišćene za njenu izradu, drugi su klimatski uslovi, a treći atmosferske prilike. Od ovih faktora zavisi da li će se posude sušiti na suncu ili u senci, na otvorenom ili u zatvorenom prostoru, samo nekoliko dana ili više meseci, da li će pre pečenja provesti neko vreme u sušari ili će direktno ići ili na vatru ili u peć, da li će se temperatura pečenja postepeno podizati ili će posude odmah biti izložene visokoj temperaturi i da li će plamenu biti direktno izložene ili će posredno primati njegovu toplotu. ”

Pečenje posuda

Pečenje je poslednja faza u izradi keramičke posude. Ovo je i trenutak provere uspešnosti prethodnih faza rada, jer ukoliko je u bilo kojoj od prethodnih faza posao loše urađen, pečenje će to neminovno otkriti.

U Zlakusi se sve do 2000. godine, kada su lončari sukcesivno počeli s gradnjom peći, peklo na otvorenoj vatri, odnosno žižanici. Za pečenje lončarije na žižanici morali su biti dobri vremenski uslovi. Dan nije smeo biti vetrovit, a iznenadna kiša mogla je da uništi sav do tada uložen trud.

Pečenje na žižanici

Pre pečenja sudovi su polagani na ravno tlo, ili u plitko udubljenje na podlogu od drvenih oblica. Dimenzije tog udubljenja, odnosno same žižanice određivane su na osnovu najduže pržulje (1,10 – 1,20 cm), što znači da su iznosile približno 3 h 2 m. Oblice na koje je lončarija slagana najbolje su bile od mladog bukovog drveta kojim se, zbog velike kalorijske vrednosti, postiže veliki plamen. Prostor između sudova popunjavan je drvima koja su omogućavala cirkulaciju vazduha. Po zatrpavanju ove konstrukcije drvima počinje proces pečenja koji traje dok sudovi ne pobele, što je znak da su pečeni.

Pečenje traje, u zavisnosti od količine posuda, vremenskih prilika i kaloričnosti drveta koje je za tu priliku korišćeno kao gorivo, od 40 minuta do dva i po sata.

Pečenje u pećima

Danas (od oko 2000. godine) svi zlakuski lončari peku svoje proizvode u pećima koje još uvek, ni posle 10 do 17 godina upotrebe nisu stekle svoj konačni izgled, jer se stalno dorađuju, prerađuju i prilagođavaju karakteristikama posuda koje se u njima peku.

Većina lončara, posebno onih starijih, smatra da je kvalitet posuda bio bolji kada su pečene na žižanicama, i kada je glini dodavan kalcit koji je pre usitnjavanja pečen.

Aktivna grnčarska domaćinstva i njihovo udruženje

Ćup kao simbol grnčarstva na ulasku u selo Zlakusa

Većina zlakuskih domaćinastva, koja se aktivno bave lončarstvom ima štandove za prodaju Zlakuske lončarije duž Ibarske magistrale

Danas, u Zlakusi aktivno radi 18 grnčarskih domaćinstava i nekoliko njih s vremena na vreme, sezonski, tako da se broj stanovnika koji se bavi ovim starim zanatom kreće oko 40 jer je slučaj da se u jednoj porodici izradom zemljanog posuđa bavi po 2 — 3 osobe.

Spisak zlakuskih domaćinstava koja se aktivno bave lončarstvom

• Domaćinstvo Tešić Dragana
• Domaćinstvo Tešić Žarka i Darka
• Domaćinstvo Nikitović Milića
• Domaćinstvo Nikitović Milojka
• Domaćinstvo Tešić Jovice
• Domaćinstvo Lazić Milete
• Domaćinstvo Šunjevarić Vasa
• Domaćinstvo Šunjevarić Svetozara
• Domaćinstvo Šunjevarić Veselina
• Domaćinstvo Šunjevarić Velimira
• Domaćinstvo Savić Milana
• Domaćinstvo Šunjevarić Pavla
• Domaćinstvo Šunjevarić Petra
• Domaćinstvo Nikitović Dragoslava – Bibile
• Domaćinstvo Sarvan Borka
• Domaćinstvo Nikitović Zorana
• Domaćinstvo Šunjevarić Dragice
• Domaćinstvo Klopanović Darka

Grnčari Zlakuse, ili lončari, kako sami sebe nazivaju okupljeni su i oko svojih udruženja – Udruženje lončara Zlakusa i novije Udruženje zlakuška grnčarija.

Zlakuska lončarija — zaštićeni brend

Prodavnice lončarije na Ibarskoj magistrali, na ulazu u selo

Polica sa tradicionalnim zemljanim sačevima

Most preko reke Đetinje, na ulazu u selo, ukrašen zemljanim saksijama

Članovi Udruženja lončara zaštitili su svoje proizvode zaštitnim znakom „Z“ koji ukazuje da je zemljana posuda urađena po tehnologiji staroj preko tri veka – od tačno predviđenog odnosa dve pomenute sirovine i na ručnom kolu, što je garant kvaliteta zlakušog posuđa.

Godine 2012. godine Zlakuska lončarija uvrštena je u nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Zlakuska lončarija na Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

Nakon što je 2019. godine Ministarstvo za kulturu Republike Srbije pokrenulo postupak da se zlakusko lončarstvo nađe na Uneskovoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa, u skladu sa odlukom Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, godinu dana kasnije, Zlakusko lončarstvo upisano je 16. decembra 2020. godine na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, i tako postala četvrti element, na ovoj Uneskovoj listi iz Srbije.

Odluku o upisu Zlakuskog lončarstva doneo je Uneskov Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, na 15. zasedanju koje je održano onlajn 15/16. decembar 2020. godine. U obrazloženju odluke ovog komiteta se navodi:

... da se izrada zlakuske lončarije odnosi na znanja i veštine u vezi sa izradom keramičkih posuda na ručnom kolu tehnikom zidanja, namenjene za termičku obradu hrane, koje se koriste u domaćinstvima i restoranima širom Srbije.

Izrađene su od gline i kalcita, čija su nalazišta u neposrednoj blizini sela Zlakusa, u zapadnoj Srbiji, kod Užica.

Znanja i veštine izrade se uglavnom prenose unutar zajednice, najčešće u okviru samih porodica, učešćem i radom sa iskusnim zanatlijama i predstavljaju važan izraz identiteta njegovih nosilaca.

Upis Zlakuskog lončarstva na listu Uneska značajan je za međunarodnu promociju kulturnog nasleđa Srbije, ali je istovremeno i podsticaj očuvanju tradicionalnih zanata.

Ministarstvo kulture finansira troškove postupka upisa zlakuskog lončarstva na listu Uneska, pomoglo je i proces zaštite geografskog porekla, s tim što deo tih troškova snose i sami lončari, članovi udruženja.

Vidi još

• Grnčarstvo
• Spisak elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije
• Nematerijalno kulturno nasleđe
• Zlakusa

Literatura

• Popović, Cvetko. Tehnika primitivnog lončarstva u Jugoslaviji. Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, n. s., sv. XIV (1959): 25–59.
• Popović, Cvetko. Neki zadaci i problemi u proučavanju narodnog lončarstva. Etnološki pregled 2 (1960): 34–37.
• Tasić, Nenad. Neolitska kvadratura kruga. Beograd: Zavod za udžbenike, 2009.
• Tomić, Persida. Današnja aranđelovačka grnčarija. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu XVI (1953): 83–107.
• Tomić, Persida. Narodna keramika u Jugoslaviji, Etnološki pregled 6-7 (1965): 39–48.
• Tomić, Persida. Grnčarstvo u Srbiji. U: Grnčarstvo u Srbiji (S. Ćelićur). Beograd: Galerija SANU, 1982: 10–2

Spoljašnje veze

• Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji
• Zlakusa pred vratima Uneska („Politika”, 13. januar 2019)
• Narodni muzej u Beogradu
• Zlakusko lončarstvo upisano na listu Uneska („Politika”, 16. decembar 2020)
• LONCI IZ ZLAKUSE BLAGO ČOVEČANSTVA: Zanat iz okoline Užica upisan na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska („Večernje novosti”, 17. decembar 2020)