Ивкова слава (pripovetka)

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Ivkova slava (višeznačna odrednica).

Ivkova slava je pripovetka srpskog pisca Stevana Sremca, nastalo za vreme njegovog službovanja u Nišu u poslednjoj deceniji 19. veka. Prvi put je objavljena u posebnoj knjizi jula 1895. godine, a kao adaptirana pozorišna predstava prvi put je prikazana u niškom hotelu „Evropa”. 1896. godine.

Ivkova slava
Naslovna strana izdanja iz 1899.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Ivkova slava
Autor	Stevan Sremac
Zemlja	Kraljevina Srbija
Jezik	srpski
Žanr / vrsta dela	pripovetka
Izdavanje
Datum	jul 1895.

Nakon što su Dragomir Brzak i autor pripovetke Stevana Sremca 26. novembra 1900. godina Ivkovu slavu, koristeći muziku Stevana Mokranjca, adaptirali za prikazivanje u pozorištu pod nazivom „Ivkova slava — Slika iz niškoga života u pet činova s pevanjem”, predstava će bezbroj puta biti izvođena, a i danas se izvodi, na mnogim pozorišnim scenama širom Srbije i šire, a doživela je i nekoliko filmskih ekranizacija. Sremac, pišući ovu pripovetku pre više od 120 godina, nije ni slutio da će ova priča (svedena na anegdotu) o prijateljima i jednom nepoznatom gostu i predsedniku opštine, „slavnom drugu za društvo”, da nadživi decenije baš zbog te neobične radnje. Za života u prvom redu, Sremac je verovao da popularnosti njegove „Ivkove slave” doprinosi snažna glumačka ličnost Ilije Stanojevića Čiče, ali da to nije tako pokazalo je vreme kroz brojne kreacije drugih srpskih vrhunskih umetnika i pozorišnih kolektiva.

O autoru

Vidi još: Stevan Sremac

Stevan Sremac

Stevan Sremac, koji je rođen u Senti u Bačkoj, studirao je u Beogradu, gde je završio Istorijsko-filološki odsek na Velikoj školi.Vremenom je živeći u Beogradu, Nišu, Pirotu i drugim srpskim gradovima sazrevao kao profesor i književnik i tako postao jedan je od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca.

Sticajem okolnosti Sremac će svoj život i kreativne moći najviše posvetiti gradu koji je upoznao kao dobrovoljac u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. godine. Naime Sremčev prvi susret sa gradom Nišom bio je dramatičan i zamalo koban. Kada je u toku 1876. prekinuo studije uključio se kao učesnik dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1876–1877. godine, u čuvenoj „Đačkoj bateriji”, koju je predvodio pesnik Milan Kujundžić Aberdar. Prema zapisu Sretena Pašića,

Sremac se na Savindan 1877. godine zamalo nije smrznuo nadomak Niša, dok je njegova jedinica po snježnoj mećavi ulazila u ovaj grad iz aleksinačkog pravca. Iznemoglog Sremca spasio je vojnik Mihailo Cerović, tako što je prisilno zaustavio konjsku zapregu, koja je slučajno naišla drumom, poslije čega su ga drugovi smjestili u kola i time ga spasili od sigurne smrti.

Kao profesor niške gimnazije, osnivač prva čitaonica za građane i pozorišta, u novooslobođenom kraju stare Srbije Sremac je zavoleo patrijarhalni život u Nišu. U njemu i o njemu će kasnije napisati skoro sva svoja vrednija literarna dela. Ovaj grad će postati i ostati Sremčeva trajna književnička inspiracija. A u tom postosmanlijskom Nišu, tek izašlom iz kulturne i ekonomske bede, Stevan Sremac je pomno pratio i – beležio.

Beležnica je često bila u njegovoj ruci, ne samo u školi i na časovima i posle njih već u veselom društvu kafana „Marger”, „Bosna”, „Esnaf” i drugih. Hteo je da sačuva od zaborava veselo „živuvanje” starih Nišlija, taj „primitivan ali srdačan i razdragan svet”. „Ivkovu slavu” će i završiti rečima „Moje je bilo da spomenem...

Koliku je popularnost Stevanu Sremcu kao piscu donelo to slikanje ljudi i života staroga Niša, u vreme kada su se pojavljivala njegova dela „Ivkova slava”, „Zona Zamfirova”, „Ibiš-aga” i druga, a i znatno potom, svedoči ovaj sud kritičara Jovana Skerlića:

„Kada bi široka književna publika naša imala u jednom plebiscitu da kaže koga smatra za najvećeg srpskog pripovedača i čije knjige su njeno najdraže štivo, nesumnjivo je da bi najveći broj glasova dobio Stevan Sremac.

Uslovi u kojima je nastala pripovetka

Niš u vreme nastanka pripovetke

Posle oslobođenja Niša od Osmanlija 1878. godine grad je ušao u sastav Kneževine Srbije i dosta brzo počeo da menja svoj lik. Počinje novi, bogatiji i intenzivniji život Niša. Stare srpske kuće sa doksatima, ćepenke i tesne sokake zamenjuju nova zdanja i široke ulice. Samo godinu dana posle oslobođenja grad dobija gimnaziju, prvu srednju i učiteljsku školu. Već sledeće školske godine, kada se u Gimnaziju upisuje i drugi razred, u Niš je sa novom generacijom srednjoškolaca stigao profesor Stevan Sremac (25. septembar 1879. godine) sa tek navršenih 24 godine života. Iako mlad za njim su ostale godine ratovanja i naporno učenje na Visokoj školi. Pošto je bilo malo predavača, Stevan Sremac je morao da predaje i geografiju, crtanje i krasnopis.

Uprkos svojim konzervativnim i reakcionarnim idejno-političkim shvatanjima, Stevan Sremac, koji je imao tanano osećanje života, našao se u sredini koja, na granici između dva vremena, nudi jedno slojevito bogatstvo tipova i odnosa, „široku socijalnu fresku čaršije i društva na prelomu od vekovnog turskog ropstva i feudalnih odnosa ka mladom kapitalizmu u oslobođenoj Srbiji, društva koje počinje da se probija kroz život opterećen ostacima minulih vremena, starovremenskom patrijarhalnošću i autoritetom.„

Stara zgrada gimnazije u Nišu u kojoj je Sremac radio kao profesor, dok je stvarao pripovetku Ivkova slava

Obrevši se u novom gradu Stevan Sremac je uspeo da sagleda jedan takav grad, na raskršću između dva vremena, onaj poseban „kolorit” sa mnogo lokalne boje, taj, kako Jovan Skerlić kaže „komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde su se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi” – koji je Sremcu kao budućem piscu pruži izuzetne doživljaje, posebno kada se zna Sremčeva romantičarska priroda. Ono što je započeo u ratu kao dobrovoljac, mogao je da nastavi u novim uslovima u ovom gradu. „Najzad je to bio i akt iskrenog rodoljublja, a istovremeno i zadovoljavao duboke intimne razloge Sremčeve prirode.”

Kako je vreme prolazilo svoju pažnju i kreativne moći, boraveći u Nišu Sremac će posvetiti „bogatom” životu grada, ljudima i običajima u njemu. I upravo ono što je Beograd izgubio kada je prestao da bude „kapija starog, čarobnog Istoka”, Stevan Sremac je nalazio u Nišu. Brzo je on zavoleo one Nišlije za koje je „život zabava”, koji su više od svega želeli slave i teferiče, taj stari grad u kojem su kuće svetle i čiste, a u njima se „bele zidovi, žuti se lipovina na dolapima kao limun, a šarene se ćilimovi po minderlucima i po podu”.

Sremcu je taj istrgnuti delić gradskog pejzaža, koji je prikazao u svojim pripovetkama pomagao da se domogne ljudskih srca i da ih što vernije prikaže, od njihovog jezika do onoga šta se zbiva u njihovom srcu. Tako je nastala i „Ivkova slava”, a kasnije i Zona Zamfirova, kao istrgnuti delić, o običajima i životu građana u posleratnom Nišu. O tom Sremčevom prelivanju, slika iz svakodnevnog života Niša u književno delo, zapisuje Dušan Popović,

Sremac svojim realističkim postupkom kristalno čisto oslikava socijalne grupacije, jasno karakteriše njihove predstavnike i jarko osvetljava odnose, težnje i otvorene ili prikrivene simpatije. Nema tu nikakve sumnje ko se – istorijski ‘kači’ o merdevine, a ko ‘slazi’...

’

Kako je nastala pripovetka?

Spomen obeležje Stevanu Sremcu i njegovom glavnom junaku iz „Ivkove slave”, legendarnom „Kalči” delo vajara Felkera na ulazu u Kopitarevu ulicu

Stevan Sremac se nije ženio. Život je provodio u malim prizemnim kućama starog Niša gde je pronalazio sobu koja bi mu najviše odgovarala. Ostalo je zapisano da je najduže stanovao u jednoj maloj kući pored parka na keju kraj Nišave, u stanu neke Nikolete. U tom stanu pripovetka je najverovatnije nastala tako što je Stevan Sremac, sa doksata Nikoletine kuće, prvo pratio tok slave jednog niškog viđenijeg zanatlije i domaćina Živka. Potom je Sremac u ovu „literarnu potku” udahnuo novi život, posebno „veselo živuvanje” i trodnevno svetkovanje gostiju jorgandžije Živka, koji je u popularnom delu ostao bez onog slova „Ž” i zauvek postao Ivko, izazivalo je veliku pažnju.

Sremac je osnovu za ovu pripovetku, pronašao u izvornom životu Niša onog vremena, i priču je gradio na osnovu autentičnih događaja. I brojni likovi koji su opisani u ovom delu jesu ličnosti koji su zaista postojale. O tome je posvedočila i Ivkova, odnosno Živkova žena, po Sremcu Keva, a u stvarnom životu Dika, 1932. godine novinaru Politike Stojanu Stojiljkoviću, „pa tako sa velikom sigurnošću možemo tvrditi da su i ostali likovi u Ivkovoj slavi, zaista i živeli u Nišu”.

Ova priča (svedena na anegdotu) govori o prijateljima i jednom nepoznatom gostu, koji na slavi zaboravljaju na građanski red i nastavljaju da slave i u tome prelaze svaku meru, tako da domaćin odlazi da ih tuži i samom predsedniku opštine. Međutim i sam predsednik, „slavan drug za društvo”, iskoristio je priliku da im se priključi, i slavlju nikad kraja...

Pišući „Ivkovu slavu”, Sremac je, iz razumljivih razloga, priličan broj imena promenio, jer je:

...želeo da iz pravog ugla života prikaže jednu sliku kojom će biti dočaran društveni život, a posebno ona tipična atmosfera u kojoj će plastično moći da se izdvoje likovi, tako da zadrže draž i nijanse jednog vremena.

Kako je Sremac promenio imena glavnim protagonistima Ivkove slave, tako je izmenio i slavu domaćina, pa je umesto zimskog Svetog Jovana, koju je slavio Živko Mijalković, svoju priču vezao za prolećnu slavu Đurđevdan. Pišući pripovetku u likovima Ivka, Kurjaka, Smuka, Kalče i više drugih, Sremac je uspevao da otkrije specifične osobine, poneku pritajenu crtu koja analitičkom Sremčevom oku nije mogla da izmakne. Poznati kao „đuvečkardaši”, ovi Sremčevi junaci, i u samom svom imenu, krili su poneku od svojih osobina.

• Smuk je tako „slavna ispičutura”, ali koju niko nikada nije video pijana da se klati po sokacima Niša,
• Kurjak je Sremcu ostao u sećanju po tome što je umeo da napravi đuveč, ćevap, alasku čorbu i janiju na svoj način, ali tako da je čovek i nezvan sa apetitom mogao jesti.
• Ivko je, sve „kao u šali”, umeo da ocrni čoveka i da izloži podsmehu
• Kalča, čuveni „lovdžija”, kroz svoje priče, za koje su svi znali da su „l’žovne”, ali su ih pažljivo slušali, izrastao je u svojevrsnog junaka, njegova snažna i živa mašta davala je pričama posebnu čar.
• Niže se galerija čorbadžija i ’adžija, i – žena, onih što se „vrću iz Banju… u šamiju do oči”, devojke koje znaju za devojačko „sramuvanje” i za kojima svi moraju da se okrenu.

Prema mišljenju Vidosave Nikolić - Stojančević, Sremac je u ovom i drugim svojim delima ukazao na osnovne elemente transformacije mentaliteta ne samo varoške (u ovom slučaju niške) nego i seoske sredine na srpskom etničkom prostoru i u njegovo vreme... I zato se može smatrati da je ovo Sremčeva delo dragoceno i za etnolingvistička proučavanja i za sociolingvistička ispitivanja.

O rušenju „Ivkove” kuće je izvešteno u avgustu 1938.

Radnja pripovetke

U Ivkovoj slavi narativni zaplet je izgrađen na šaljivoj epizodi iz života starog Niša, o tome kako su „đuveč-kardaši“, inače prijatelji domaćina, Kalča, Kurjak i Smuk tri dana slavili Đurđevdan u kući njihovog pobratima Ivka jorgandžije.

Oni su u Ivkovoj kući i dvorištu proslavljali slavu onako kako se slava u Nišu nikad nije do tada slavila, znatno duže nego što je običaj. I znatno bučnije i bahatije, nego što je slavski red. U prisustvu nezvanog gosta, ciganske muzike, i uz pogleda radoznalih komšija.

A u tih nekoliko dana slavlja izrodile su se i dve ljubavne priče Svetislava i Marijole, te Sike i Kurjaka, praćene raznovrsnom digresijom proisteklom iz prikaza brojnih događaja: najviše Kalčinih lovdžijskih ispovesti, ali i pripovedanja o tome kako su se brinuli međusobno pobratimi o zdravlju, kako su se lečili, zatim o njihovom „akcionarskom društvu za eksploataciju blaga“ i slično.

Tek na intervenciju vlasti (predsednika niške opštine, kome se za pomoć obradio Ivko), napokon su napustili kuću raspamećenog i uvređenog domaćina Ivka.

Prvo objavljivanje pripovetke i prateće reakcije

Za dramatizovanu verziju pripovetka „Ivkova slava”, Sremac je angažovao Stevana Mokranjca da napiše muziku

Prvi put pripovetka Ivkova slava je objavljena u posebnoj knjizi jula 1895. godine. Od toga dana ona je jedna od naših najčitanijih knjiga. Slobodan Jovanović o tome svedoči:

Sem Ivkove slave ja ne znam da li je još koja knjiga koja je u poslednje vreme bila kod nas očigledno čitana ...

Knjiga je od kritike do čitalaca dočekana sa pažnjom i Stevan Sremac je skoro preko noći u Kraljevini Srbiji našao u žiži interesovanja. Slavu pripovetke „Ivkova slava” umanjiće tek pojava „Koštane” Bore Stankovića.

Nakon što je pripovetka doživela uspeh kod publike, nakon prvih „improvizovanih” dramatizacija drugih autora, Stevan Sremac je sa jednim dramskim piscem (Dragomirom Brzakom) napisao svoju verziju dramatizacije pripovetka „Ivkova slava”, angažujući Stevana Mokranjca da napiše muziku.

Po mišljenju kritike dramaturgija pripovetka je pretrpela značajne izmene, koje se pre svega odnose na lik (Ž)Ivka koji je potisnut u pozadinu, osiromašivanjem njegove uloge, i svođenjem na statičnu figuru. Tako je jedan dobro iznijansiran lik iz pripovetke, u potpunosti bio izgubljen u dramatizaciji. Sremac je nakon ovih kritika donekle ispravio i ublažio svoju dramatizaciju ali i te popravke predstavu nisu učinile popularnijom.

U pored mišljenja kritike, za 120 godina scenskog izvođenja, ovo delo i dalje ima scensku svežinu, jer je izvođeno u raznim dramatizacijama, glumačkim podelama i scenskim pristupima, i uvek nailazilo na jednodušan odziv publike. „Slike iz veselih i bezbrižnih dana starog Niša”, sa trodnevnog slavlja u Ivkovoj kući, živo ocrtani likovi gostiju, divno preplitanje komike i zbilje, posebno je zračilo sa scene, i uvek imalo snagu da vežu pažnju publike.

Dramatizacija pripovetke

Premijerno izvođenje u Nišu

Hotel Evropa u kome je prvi put 1896. prikazana dramatizovana pripovetka „Ivkova slava”

Drugo premijerno izvođenje dramatizovane Ivkove slave bilo je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1898.

Ilija Stanojević igrao je Kalču u po prvi put dramatizovanaoj, „Ivkovoj slavi” koja je prikaza u hotelu „Evropa” 1896. godine.

Po prvi put dramatizovana, „Ivkova slava” je prikaza u hotelu „Evropa” 1896. godine, u varošici u kojoj je i nastala. Prikazivanje „Ivkove slave” pretvorilo se tako u događaj o kome se potom pričalo i prepričavalo. Mada su i godinu dana ranije imali prilike da se upoznaju sa sadržajem „Ivkove slave”, ona nije mogla sa toliko snage da deluje na Nišlije, „jer jedno je knjiga, a drugo pozornica”. Kao što se moglo pretpostaviti, toga dana kafana hotela „Evropa” bila je krcata, mada ulaznice nisu bile ni malo jeftine: za ono vreme – dvanaest i po groša, za te pare moralo je da se radi puna tri dana.

Zabeleženo je da je predstavu, u kafani „Evropa”, pratio i sam Kalča (glavni junak predstave). Za ovu predstavu on je dobio specijalni poziv i tog dana obreo se u prvom redu. Naravno, nisu smeli da mu kažu da je predstava, u stvari, dramatizovana Sremčeva pripovetka, jer su se organizatori bojali da se u tom slučaju neće pojaviti na premijeri, što bi zasigurno umanjilo draž ovog izvođenja „Ivkove slave”, samo godinu dana pošto je pripovetka objavljena 1895. godine.

Nakon predstave izuzetno interesovanje izazvao je Kalčin dijalog sa glumcima, posebno Ilijom Stanojevićem Čičom koji je tumačio njegov lik. Ovaj popularni Sremčev junak pričao je kasnije za „Ivkovu slavu” i svoju „ulogu” u njoj ovo:

„Ama, znaja sam ga ja to kuče da će napra’i nekočudo, zašto sve k’da će da dođe pri men’, on će izvadijednu ’artišku, pa što mu god ja reknem, on ga zapiše.Ako je zapisuvaja, ništa se ne arči, moš da mu trebaše ̕za čkolju, k’ko na prifisura u Zelenu gimnaziju. Amazašto posle da izvrća, izvrnuja se naopački, zašto neturi u knjigu ono što sam mu ja kazuvaja, nego l’gaja,l’gaja – dori do Stambol! A znam ga, kaleša, k’d dođe uNiš: obukaja jedno kapuče t’nacko, jedne kratkepantalonke – ličeše na ribu vretenarku. Prvi put izčkolju isprati ga g’sn ministar pa u Niš. U dženem da jeskršija šiju po ubavo bi bilo. Parku nije imaja, pa sveideše s’s Mitu Božića ćatib bašiju u niški sud. Onga ’raneše, pa mu davaše za tutun, on sve. Taj Mitabeše mnogo dobar čovek. Trepkaše s oči k’ko svraka najugovinu i uz svaku reč će napra’i: hm., hm., toj što muvikamo: povrća glas k’ko pet’l. A na koga se izmetnaja Sremac – ne mogu da ufaćam.ˮ

Posle ove predstave Sremac je, međutim, verovao da popularnosti njegovog dela, u prvom redu, doprinosi poznati glumac Ilija Stanojević Čiča. „Čim umre Čiča, umreće i Kalča”, imao je običaj da govori popularni pisac savetujući da se u tom slučaju delo odmah skine sa repertoara, jer ovaj lik niko tako snažno ne ume da tumači.

Premijerno izvođenje u Beogradu

„Ivkova slava” u dramatizaciji Velja Miljković

Za ovu pripovetku, posle izvođenja u Nišu, i sve veće popularnosti kod čitalaca, za dramatizaciju „Ivkove slave” zainteresovalo se i Narodno pozorište u Beogradu. Predstavu je dramatizovao Velja Miljković i premijera je održana 8. januara 1898. godine. Predstava je prikazana do 21. aprila 1901. godine 18 puta, i jednom u letnjikovcu kralja Aleksandra i kraljice Drage (9. septembra 1900).

Ova dramatizacija Veljka Mikovića od publike je primljena sa simpatijama, iako joj je pozorišna kritika odrekla svaku vrednost. Veljkovićev dramaturški postupak bio je jednostavan. On je prepisao Sremčeve dijaloge, rasporedio u četiri čina, dodao muziku Davorina Jenka i došao do drame sa pevanjem.

Dragomir Brzak i autor pripovetke Stevan Sremac 26. novembra 1900. objavili su adaptiranu verziju Ivkove slave, za prikazivanje u pozorištu

Ova dramatizacija je potom prihvaćena od putujućih porodica i pozorišta u unutrašnjosti Srbije i ubrzo postala jedna od najpopularnijih. Pored Miljkovićeve dramatizacije putujuća pozorišta su se povremeno pojavljivala i sa drugim adaptacijama.

„Ivkova slava” u dramatizaciji Dragomira Brzaka i Stevana Sremca

Nakon što su izrečene brojne kritike stručne javnosti na dramatizaciju Velje Miljkovića, Dragomir Brzak i autor pripovetke Stevan Sremac 26. novembra 1900. godina objavili su adaptiranu verziju pripovetke, za prikazivanje u pozorištu pod nazivom „Ivkova slava — Slika iz niškoga života u pet činova s pevanjem”, koristeći muziku Stevana Mokranjca, sa kojim je Stevan Sremac zajedno radio u Prvoj niškoj gimnaziji, koja danas nosi Sremčevo ime.

Predstava će bezbroj puta biti izvođena, a i danas se izvodi, na mnogim pozorišnim scenama širom Srbije i šire.

Literatura

• Stevan Sremac, Ivkova slava. izdavač: Srpske književna zadruga, Beograd, štampano u: Srpska štamparija Zagreb. knj.55 (1899);204.Digitizing sponsor University of Toronto
• Dragomir Brzak, Stevan Sremac, „Ivkova slava — Slika iz niškoga života u pet činova s pevanjem” Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 2011.
• Goran Maksimović, Svijet, priča i komični stil u niškoj prozi Stevana Sremca, Niš, Stil, 14.10.2004, Maksimovic.indd 304-305

Spoljašnje veze

• „Ivkova slava” — digitalno izdanje knjige iz 1899. — Digitizing sponsor University of Toronto