Ivon Kartije
Ivon Kartije (Okland, Novi Zeland, 27. februar 1928 — Pariz, Francuska, 11. maj 2014) baletska je plesačica, instruktor i pantomimičarka. Njena umetnička biografija poklapa se sa preporodom pozorišnog plesa u Engleskoj posle Drugog svetskog rata.
Ivon Kartije | |
|---|---|
| Datum rođenja | 27. februar 1928. |
| Mesto rođenja | Okland, Novi Zeland |
| Datum smrti | 11. maj 2014. (86 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
Baletska karijera uredi
Rođena je u predgrađu Oklanda Sankt-Heliers 27. februara 1928. godine.[1][2][3] Kartije je počela da pleše na sceni sa četiri godine. Kasnije, učeći balet sa Valeri Valeskom i Betinom Edvards, pod utiskom Borovanskog baleta. kojeg je gledala na njihovoj turneji, odlučila je da ples bude njeno zanimanje i karijera. Po uzoru na studenta Betine Edvards, Rovenu Džekson, 1946. godine, odselila ee u Englesku na studije u Rojal baletsku školu, radeći sa Vinifred Edvards, Džordžom Gončarovim, Verom Volkovom i Odri de Vos.
U Londonu se pridružila Sent Džejms Baletu, koji je vodio Alan Karter. Sa Mišel de Lutri (baletmaster projekta), njegovom suprugom Domini Kalahan, i Sonjom Hana, učestvovala je u jednom od najranijih televizijskih programa Bi-bi-sija Balet za početnike. Kada je trupa „Baleta za početnike” pošlo na turneju, njemu su se pridružio Ken Rasel (kasnije režiser), koji je plesao Kopeliusa u delu Ivon Kartije Swanhilda.
Ona se zatim prihvatila čudnih angažmana u revijalnom pozorištu u Londonu, kao što je bio „Tartar sos” sa Odri Hepbern. Dok je plesala u kabareu, upoznala je Larisu Arlen, baletsku ljubavnicu, suprugu generalnog direktora Sadlers Vels opere.
Larisa Arlen podstakla je Kartije na ponovnu audiciju za Sadler Vels pozorište baleta, kome se ona pridružila, i tamo kreirali balete za Džon Kranko, Andre Hauard, Valter Gor i Ninet de Valoa. Na zahtev Ninet de Valoa, onda se ona priključila glavnoj trupi u Kovent Gardenu. Tamo je, takođe, plesala sve klasike.
Instruktor plesa i mimike uredi
Posle ozbiljne povrede skočnog zgloba, neoperabilnom u to vreme, Kartije je napustila Englesku i otišla u Francusku 1957. i radila 20 godina kao pantomimičarka sa slavnim trupama Žaka Lekoka i Marsej Marso, kao koreograf i tehničar pokreta pozorišnih trupa. U školi Čarls Dulin, učila izraze lica i pokreta, a zatim je nastupala kao asistent Mihaila Kakojanisa u Le Trojen u Narodnom pozorištu, koju je ona producirala za Festival Avinjon. Takođe, pomogla Džordžu Vilsonu za njegove postavke Grander i Dekadens de la Vil de Mahagoni.
Nakon toga, vratila se na klasičan ples, predajući u nekoliko Pariskih Konzervatorijuma, posebno Nadija Bulanže konzervatorijumu. Kartije je obučavala nekoliko istaknutih umetnika na visokom nivou, uključujući i Mjurijel Valtat i Betinu Markolin. Bila je savetnik u Beril Morininom autoritativnom Pantomimičnom baletu (2000). Kartije je bila foto-model za Gordon Antonija u Felisiti Grej baletu za početnike (1952), s tim da je nastavila da podučava u Parizu sve do smrti, 11. maja 2014. godine.
Reference uredi
- ^ „RAD NZ overseas scholarship winners”. Royal Academy of Dance New Zealand. Arhivirano iz originala 09. 04. 2017. g. Pristupljeno 21. 1. 2017.
- ^ „Births”. Auckland Star. 29. 2. 1928. str. 1. Pristupljeno 29. 1. 2017.
- ^ „The life of Yvonne Cartier (1928–2014)”. In the name of Auguste Vestris. 10. 8. 2014. Arhivirano iz originala 11. 01. 2017. g. Pristupljeno 29. 1. 2017.
