Ilija M. Petrović

Ilija M. Petrović je rođen 13. jula 1895. godine u Beogradu, kao najstarije od petoro dece Danice (rođene Janković iz Svilajnca) i Mihajla Petrovića, carinskog revizora i osnivača beogradskog Udruženja trgovačke omladine. Kao petnaestogodišnjak, 1910. godine, napisao je prvu satiričnu pesmu kojom je ismejao čuvenog profesora matematike Petra Tipa i u listu „Tribuna“ objavio je prvu priču „Mačka čika Stevina“. Posle mature, zaposlio se kao manipulativni činovnik u Prvostepenom sudu u Beogradu. Kao učitelj je počeo da radi 1915. godine u selu Gornja Belica (Makedonija).

Zbog prepiske sa kumom Jevremom Žujovićem iz Ženeve u kojoj je ocrnio neprijatelja, završio je u mađarskom koncentracionom logoru Boldogasonj, odakle je nekoliko puta (bezuspešno) pokušavao da pobegne, ali ga je tek ujak Dragutin kao fabričkog radnika premestio u Budimpeštu.

Po njemu je nazvana Narodna biblioteka „Ilija M. Petrović” Požarevac.

Časopis Dan uredi

Pokrenuo je časopis „Dan“ – prvi posleratni novosadsko-beogradski književni časopis za „literaturu i kulturne probleme“ (1. juna 1919. godine) koji je na tlu Srbije i Vojvodine, prvi dao nove smernice savremenoj srpskoj književnosti. Prvi saradnici časopisa bili su istaknuti pisci međuratne generacije: Ivo Andrić, Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Žarko Vasiljević, Anica Savić i mnogi drugi. Posle nekoliko objavljenih brojeva, uredništvo je predao svom nerazdvojnom prijatelju Milošu Crnjanskom. Te iste godine je kao stipendista Ministarstva prosvete, iz Trsta otplovio za Njujork parobrodom „Predsednik Vilson“.

Amerika uredi

U Ameriku je otišao pun nade u obećanu zemlju, da bi ga već pred „Kipom slobode“ dočekalo razočaranje, jer naši studenti nisu prihvaćeni onako kako su se nadali. Zaveden lažnim obećanjima izvesne doktorke Morton, doživeo je u Americi raznorazna ponižavanja. Pored teškog rada, počeo je da studira engleski jezik i literaturu na Univerzitetu (Kolumbija) gde su se prema njemu svi ponašali kao prema strancu, bez imalo prisnosti i poverenja. U svojoj knjizi „ Oni koji ne ostaše ovde“ opisao je težak položaj i status naših ljudi u Americi. Svojoj sestri Jelici je u pismu (30. novembra 1922. godine) između ostalog razočaran napisao: „ O, kad pomislim samo kako smo bezgranične naivčine svi mi, kako mi metanišemo svakoj moralnoj i umnoj propalici koja se iz ma kakvog razloga dovuče sa Zapada do nas! Ako se živ vratim, ceo ću svoj život posvetiti tome da naučim nas same kako da poštujemo sami sebe i da usavršavamo sami sebe, ne tražeći i ne očekujući ništa, a najmanje kakvu milost odavde...“

Posle jednogodišnjeg slušanja predavanja na Triniti koledžu u Hatfordu (1919-1920) godine prešao je na filozofski fakultet u Vašingtonu gde je u junu 1923. godine postao pomoćnik bibliotekara Parlamenta (College Study, Columbia Universitety). Pored ovog posla, Ilija je radio i kao korespodent za engleski i srpski jezik kod Darltona Kostika, bio je sekretar Roberta Debrisa u Narodnom pozorištu i mesec dana je sarađivao sa „Union Social Centre".

U to vreme, počeo je da piše pisma u formi eseja i da ih objavljuje u časopisu „Nova Evropa“, gde je opisivao pojedinosti teškoće života naših studenata, socijalizam i sve zablude o Americi koje su naši ljudi imali. Pored raznih prevoda čuvenih engleskih pesnika, objavio je više svojih pesama u stranim (The Trinity Chapbook) i u našim časopisima.

Posle završenog diplomskog rada 1923. godine, dobio je titulu „Master of Arts“ i počeo je da piše disertaciju „Uticaj engleske književnosti na američku“, da bi tek kasnije saznao da je takva tema već opisana. Nije imao sreće ni sa sledećom temom „ O Lordu Bajronu u svetu“ jer se ispostavilo da je studija i o tome već napisana... Kada se vratio kući 1925. godine, počeo je da priprema doktorsku disertaciju „ Lord Bajron kod Jugoslovena“.

Ilija se po povratku iz Amerike, u aprilu 1925. godine, oženio sa Vidosavom Stojanović iz Beograda, sa kojom je dobio 3 ćerke (Ivanka, Mica i Dana). Dobio je zaposlenje kao pripravnik u Narodnoj biblioteci Srbije, odakle je 1927. godine prešao na rad u Ministarstvo prosvete, gde je prvo bio pisar a kasnije sekretar.

Ponovo odlazi u Ameriku 1928. godine kao sekretar Ministarstva prosvete da bi proučavao tadašnje školstvo. Započeo je saradnju sa „Srpskim književnim glasnikom“ gde je objavio nekoliko eseja i prikaza o američkim piscima. Više od svega, Ilija je bio reporter, putopisac, oštro novinarsko pero, čije oko je moglo kritički da sagleda najdublja društvena zla. Pisao je o savremenoj američkoj poeziji, o pozorištu, muzici i slikarstvu u Americi. Želeo je da predstavi našim čitaocima niz poznatih i manje poznatih engleskih i američkih književnika: Bajrona, Poa, Mark Tvena, Džek Londona, O’Henrija, Drajzera, Vulfa, O’Nila, Frosta... Pored raznoraznih poetskih prevoda, preveo je i O’Henrijeve „ Njujorške priče“ i Drajzerovog „Genija“.

Povratak kući uredi

Po povratku iz Amerike, počinje da pokazuje svoj opozicioni stav prema tadašnjem režimu, zbog čega mu je bio onemogućen dalji rad u Ministarstvu prosvete i na Beogradskom Univerzitetu. Postavili su ga na radno mesto suplenta Druge muške gimnazije (1929. godine), a 1930. godine je iznenada premešten u Veliku Kikindu, gde se izrevoltiran, nije ni javio na dužnost. Na svoj zahtev, a da bi se sklonio od svojih neprijatelja, 1930. godine počeo je da radi kao profesor u požarevačkoj gimnaziji. Istakao se sa radom u literarnoj družini „Razvitak“ i radničkoj umetničkoj grupi „Čiča Ilija“ gde je režirao nekoliko pozorišnih komada. Zbog tih zalaganja, zapostavljao je profesorske dužnosti i zbog toga su ga iz Ministarstva prosvete kažnjavali. Dok je radio kao profesor u Požarevcu, doprineo je da srednjoškolci bolje shvate ne samo književnost, već i političke događaje u svetu i zemlji. Pošto nije bio preterano obazriv, požarevačka policija je ubrzo saznala za njegov rad, obavestila direktora Gimnazije i školska i policijska vlast je zabranila Iliji kontakt sa starijim razredima i uskratili pravo da rukovodi literalnom družinom „Razvitak“. Međutim, on je uprkos tome, nastavio da održava nelegalne sastanke sa svojim đacima.

Kada je početkom leta 1935. godine obrazovana ćelija KPJ u Požarevcu, Ilija je postao sekretar i odvažno se prihvatio posla i aktivirao. Organizovanje i pojavljivanje na zboru u Požarevcu, policija mu nikad nije oprostila. Večito u sukobu sa državnim sistemom, oteran je rano u penziju, samo da bi ga držali što dalje od mladih generacija koje su ga poštovale. Želja da bude pedagog, da vaspitava mlade generacije u duhu samopoštovanja, da ih upućuje u život, večito ga je vodila. Voleo je ljude i poštovao, iako su ga često razočaravali. Njegova potreba da svetu uvek treba reći istinu, da treba podstaći progres, ugušiti konzervatizam, baciti stare okove, ga je često uvaljivala u nevolje i nerazumevanje. Zbog toga se sukobljavao sa svojim kolegama, direktorom požarevačke gimnazije, saradnicima, drugovima... Za one koji ga nisu voleli, imao je običaj da kaže: „Šta mogu i oni su teški meni!“ Ilijin rad u Požarevcu je najplodniji u njegovom stvaranju. Objavljuje svoje životno delo koje je trebalo da mu bude doktorska disertacija „Lord Bajron kod Jugoslovena“ za koje je Isidora Sekulić rekla da je jedna od najboljih studija o velikom pesniku romantizma. Na žalost, ova studija nije prihvaćena kao doktorska disertacija i tek je u potpunosti publikovana 1989. godine u izdanju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu i Centra za kulturu u Požarevcu. Zbog kritike studije dr Bogdana Popovića, došao je u sukob sa braćom Popović (koji su tada držali Katedru za predratnu književnost) i njegova doktorska disertacija je odbijena bez nekog adekvatnog obrazloženja. Bio je bojkotovan i kao naučni radnik i kao književnik.

U Beogradu, 13. januara 1937. Godine, Ilija je uhapšen sa grupom drugova (dr Voja Dulić, Milan Bogdanović, Bata Lazarević...) i odveden u zloglasnu beogradsku „Glavnjaču“ zbog svog revolucionarnog rada, gde je danima tučen i zlostavljan. Posle skoro pola godine isleđivanja, suđenje je počelo 13. juna 1937. godine i zbog nedostatka dokaza, pušten je zajedno sa ostalima iz zatvora, ali ga je kod kuće dočekalo rešenje Beogradskog upravnog suda o otkazu sa mesta profesora Gimnazije zbog komunističke propagande.

Drug Trinaesti uredi

Zviškom partizanskom pokretu komandanta Veljka Dugoševića, priključio se 13. septembra 1941. godine. U partizanima je pokazao maksimalnu savesnost i energičnost i svoje zadatke je savesno izvršavao, uprkos svom slabom vidu. U njegovoj biografiji ima dosta nerasvetljenih mesta. Želeo je da ga drugovi zovu „Drug TRINAESTI“, ali niko nije zasigurno znao zašto. Simbolika broja trinaest bila mu je bliska, jer ga život nije mazio. Njegov vod je, zbog izdaje četnika, uhapšen i predat Nemcima, a on je kao „retka komunistička zverka“ odveden na „Banjicu“, mučen i ispitivan, nije odao nijednu tajnu i time sebi izrekao smrtnu kaznu. U „Banjici” je proveo poslednja 64 dana svog života. Ilija M. Petrović, taj večiti borac za pravdu i istinu, intelektualac avanturističkog duha, streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, u grupi od 200 banjičkih logoraša iz sobe smrti. Za vreme svog relativno kratkog života, koji nije trajao ni pedeset godina, ostavio nam je vredno i obimno nasleđe, koje još uvek nije u potpunosti sređeno ni prikupljeno, a još manje kritički ocenjeno i vrednovano.

Često omalovažavan od svojih kolega, taj čovek buntovnog duha, uvek spreman na borbu, oštar ali pravedan, pošten i dosledan svojim principima, pre svega pesnik (verovao je da su stihovi delotvorniji od proze jer se čoveku urezuju u dušu), ipak je uspeo da ostavi trag iza sebe. Razni, po obimu manji književni radovi Ilije M. Petrovića, objavljivani su po raznim časopisima i listovima: „Nova Evropa“, „Obzorje“, zagrebački „Savremenik“, „Život i rad“, „Misao“, „Volja“, „Kritika“, „Naša stvarnost“... U saradnji sa D. Težakom 1928. godine, Ilija je priredio i leksikon ličnosti „Ko je ko u Jugoslaviji, čiji su izdavači bili „Jugoslovenski godišnjak“ (Beograd) i „Nova Evropa“ (Zagreb). Težnja ka pisanju i literaturi uopšte, ostala je njegova nepotpuno ostvarena želja – od prve priče iz školskih dana „Mačka čika Stevina“ do drame „Gospodarev zet“ koja nikad nije bila izvedena, od prvih stihova u gimnazijskoj klupi do jedine zbirke pesama „ Borci i begunci“, objavljenoj u tuđini.

Literatura uredi

Minić Renata. Ilija M. Petrović -. U: Narodna biblioteka "Ilija M. Petrović" Požarevac . Požarevac: Narodna biblioteka "Ilija M. Petrović", (2007). str. 141-144.