Википедија

Istorija neuraksijalne anestezije

Istorija neuraksijalne anestezije datira još od kasnih 1800-ih[1] i usko je povezana sa razvojem anestezije uopšte.[2]

Neuroaksijalna anestezija 1929. godine

Neuraksijalna anestezija, koja se kao poseban oblik regionalne anastezije primenjuje u ili oko centralnog nervnog sistema, namenjena je za lečenje bolova i/ili za anesteziju tokom izvođenja određenih operacija i procedura.[3] Neuraksijalna anestezija se koristi kao samostalna anestezija ili u kombinaciji sa opštom anestezijom za većinu procedura ispod vrata, a uobičajena je za hirurške procedure koje uključuju donji deo trbuha, karlicu, perineum i donje udove.

Razvoj regionalne anestezije započeo je izolacijom lokalnih anestetika, od kojih je prvi bio kokain, jedini prirodni lokalni anestetik. Prva urađena regionalna anestezija bila je spinalna anestezija, a prva operacija pod spinalnom anestezijom urađena je 1898. godine u Nemačkoj. Pre toga, jedine tehnike lokalne anestezije bile su lokalna anestezija oka i infiltraciona anestezija.

Epiduralni i intratekalni opioidi su danas deo rutinskog režima za intra- i postoperativnu analgeziju. Tokom poslednjih 30 godina, upotreba epiduralnih opioida postala je standard za analgeziju u porođaju, kao i za lečenje hroničnog bola. Konačno, pokazalo se da epiduralni opioidi imaju preventivni efekat, kada se koriste pre velike operacije.

Kako se etarska anestezija (1846) smatra prvim modernim anestetikom od kada ju je Morton koristio pre više od 150 godina, tako je Bir ušao u istoriju koristeći kokain za intratekalnu anesteziju 1898. godine. Nakon što je prvi objavljeni izveštaj o opioidima za intratekalnu anesteziju potekao od rumunskog hirurga Racoviceanu-Pitesti, koji je svoje iskustvo predstavio u Parizu 1901. godine, prošlo je skoro vek pre nego što su opioidi korišćeni za epiduralnu analgeziju zahvaljujući Behar-u i njegovim kolegama koji su objavili prvi izveštaj o epiduralnoj upotrebi morfijuma za lečenje bola u 1979. godine, kada su epiduralni i intratekalni opioidi postali deo rutinskog režima za intra i postoperativnu analgeziju.

U nastavku ove stranici predstavljena je evolucija neuraksijalne anestezije i istorija intratekalne i epiduralne primene opioida koji su danas deo rutinskog režima za unutaroperativnu i postoperativnu analgeziju.

19. vek uredi

 
Austrijski oftalmolog Karl Koller (1857–1944)
 
James Leonard Corning (1855–1923), Američki neurolog i pionir neuraksijalne blokade

Friedrich Gaedcke

Friedrich Gaedcke (1828–1890) postao je 1855. godine prvi lekar koji je hemijski izolovao kokain, najmoćniji alkaloid biljke koka. On je ovo jedinjenje nazvao eritroksilin.[4][5][6]

Karl Koller

 
Heinrich Irenaeus Quincke (1842–1922)

Tri decenije kasnije (1884. godine) austrijski oftalmolog Karl Koller (1857–1944) ukapavao je 2% rastvor kokaina u sopstveno oko a potom je testirao njegovu efikasnost kao lokalnog anestetika, ubodom sopstvenog oka iglom. Njegovi nalazi su potom predstavljeni na godišnjoj konferenciji Hajdelberškog oftalmološkog društva.[7]

William Halsted

 
William Stewart Halsted (1852 –1922), postao je žrtva sopstvenih istraživanja u anesteziji

Sledeće 1885. godine, William Halsted (1852–1922) izveo je prvu blokadu brahijalnog pleksusa.[8] Nakon što je 1884. godine, pročitao članak austrijskog oftalmologa Karl-a Koller-a, koji opisuje anestetički kapacitet kokaina koji se aplicira na površinu očne konjuktive , posvetio se istraživanju primene ove supstance kao sredstva za neuralnu blokadu injekcijom oko korena nerva kokainom . Kao rezultat ovih istraživanja, u kojima je eksperimentisao na sebi, Halsted se navikao na konzumaciju ovog leka. Godine 1886. podvrgnut je lečenju detoksikacije u sanatorijumu u Providensu, Roud Ajlend , u bolnici Batler, koristeći morfijum , supstancu od koje je kasnije postao zavisan od droge.

James Leonard Corning

 
August Karl Gustav Bier (1861–1949) prvi je lekar koji je izveo spinalnu anesteziju u Nemačkoj 1889.

Sledila su istraživanja James-a Leonard-a Corning-a (1855–1923). Ovaj lekar koji je rođen u Konektikatu a diplomirao u Nemačkoj na Univerzitet u Hajdelbergu i Univerzitet u Vircburgu, u kojima je započeo da proučavao efekte kokaina na periferni nervni sistem i pokazao vazokonstriktivnu i anestetičku funkciju kokaina koji je ubrizgavao između spinoznih nastavaka donjih lumbalnih pršljenova, prvo psu, a zatim i zdravom čoveku.[9][10] Njegovi eksperimenti se smtraju prvim objavljenim opisi principa neuraksijalne blokade.[11][12]

Heinrich Irenaeus Quincke

Veliki napredak u medicini dogodio se 14 godina nakon eksperimenata James Leonard Corning sa spinalnom anestezijom, kada je u Kilu u Nemačkoj, počevši od 1872, Heinrich Irenaeus Quincke (1842–1922) započeo eksperimente na životinjama dizajnirane tako da testiraju njegovu teoriju o smanjenju povišenog intrakranijalnog pritiska lumbalnom punkcijom. Quincke je1891. godine objavio studiju o 10 pacijenata koji su bili podvrgnuti lumbalnim punkcijama 22 puta radi ublažavanja povišenog intrakranijalnog pritiska povezanog sa tuberkuloznim meningitisom.[13] Tokom ovih istraživanja Quincke je dizajnirao kičmenu iglu za lumbalnu punkciju.

August Karl Gustav Bier

Slede istraživanja nemačkog hirurg August Karl Gustav Bier (1861–1949) izvršio je prvu operaciju pod spinalnom anestezijom u Kilu.[14] Njegov prvi rad o spinalnoj anesteziji objavljen je u aprilu 1899. godine[15] u kome je prijavio šest pacijenata koji su podvrgnuti spinalnoj anesteziji radi hirurških zahvata. U prvom obavljenom postupku 16. avgusta 1898. godine Bier je koristio između 5 i 15 mg kokaina (0,5% ili 1,0%).

Nakon objavljivanja Bier-ovih eksperimenata 1899. godine, razvila se kontroverza oko toga da li su Bier ili Corning izveli prvu uspešnu spinalnu anesteziju.[16][10] Nema sumnje da su Corning-ovi eksperimenti prethodili Bier-ovim. Međutim, dugi niz godina vodila se rasprava oko toga da li je Corning-ova injekcija bila je spinalni ili epiduralni blok. Doza kokaina koju je koristio Corning bila je osam puta veća od one koju su koristili Bier i Théodore Tuffier (1857 – 1929). Uprkos ovoj mnogo višoj dozi, početak analgezije kod Corning-ovog ljudskog subjekta bio je sporiji, a dermatomski nivo ablacije senzacije bio je niži. Takođe, Corning nije opisao da je video protok cerebrospinalne tečnosti u svojim izveštajima, dok su Bier i Tuffier dali ova zapažanja. Na osnovu Corning-ovog opisa njegovih eksperimenata, očigledno je da su njegove injekcije ubriztgavane u epiduralni prostor, a ne u subarahnoidalni prostor.[17] Međutim, Corning je bio netačan u svojoj teoriji o mehanizmu delovanja kokaina na kičmene nerve i kičmenu moždinu, jer je naveo pogrešno da se kokain apsorbuje u vensku cirkulaciju i potom transportuje do kičmene moždine.[17]

Iako je Bier s pravom zaslužan za uvođenje spinalne anestezije u kliničku praksu, Corning je bio taj koji je stvorio eksperimentalne uslove koji su na kraju doveli do razvoja i spinalne i epiduralne anestezije.[17]

20. vek uredi

Oskar Kreis je bio prvi lekar koji je koristio kičmenu anesteziju za porodilje 1900. godine; pre toga, korišćena je samo inhalaciona anestezija etrom ili hloroforma (uprkos zabrinutosti zbog mogućih neželjenih efekata i na majku i na fetus).[18] Kreis je izvršio spinalizaciju sa 10 mg kokaina kod šest žena u drugoj fazi porođaja, što je rezultovalo senzornom parestezijom i odsustvom bola, ali je očuvalo motoričku funkciju nogu. Žene su počele da osećaju bol tek nekoliko sati nakon porođaja, zajedno sa očekivanim neželjenim efektima etra i hloroforma kao što su glavobolja, mučnina i povraćanje. Kreis-ovo zapažanje da su kontrakcije materice bile nepromenjene pomoglo je da se odbaci ranije verovanje da su kontrakcije i bol neodvojivi, i pomoglo je da se nastave dalja istraživanja neuroanatomije porođaja i sinteza novih lekova za spinalnu anesteziju.[18] Nema sumnje da njegovi napori predstavljaju jednu od glavnih prekretnica u istoriji akušerske anestezije. Međutim, nedostatak znanja o komplikacijama spinalne anestezije i mogućim efektima na porođaj uticalo je na to da su mnogi akušeri ostali neubeđeni da počnu sa primenom ove metode nekoliko godina nakon ovog otkrića.[19]

Do ovog trenutka jedini lokalni anestetik u širokoj upotrebi bio je kokain, iako je sve više dokaza o sistemskim rizicima povezanim sa njegovom upotrebom uključujući perifernu vazokonstrikciju, ekscitabilnost srca i centralnog nervnog sistema, kao i zavisnost od upotrebe kokaina.[20] Iako je nekoliko istraživača tokom 1890-ih promovisalo upotrebu bezbednijih tehnika infiltracije i nižih doza, ostala je potreba da se razviju alternative koje su manje toksične i izazivaju zavisnost. Jedan od najranijih takvih lekova bio je novokain, koji je 1905. izumeo Alfred Ajnhorn, a prvi upotrebio u medicini Hajnrih Braun. Uprkos tome što je bezbedniji i manje izaziva zavisnost, anestetička moć novokaina je bila slabija. Takođe je bio povezan sa većim rizikom od reakcija preosetljivosti zbog njegovog metabolita para-aminobenzojeve kiseline.[21] Novokain je kasnije dobio generički naziv prokain i danas je u upotrebi pod tim imenom u svim delovima sveta.[22]

Amilokain (brend Stovain ) je bio još jedan lek uveden početkom 1900-ih i korišćen za spinalnu anesteziju. Sintetizovao ga je Ernest Furnije, a prvi klinički upotrebio francuski hirurg Paul Reclus,[23] a kasnije i Artur Barker. Barker je bio poznat po tome što je koncept baričnosti uključio u svoju tehniku kičmene anestezije. Mešanjem 5% amilokaina sa 5% glukoze u normalnom fiziološkom rastvoru, stvorio je hiperbarični rastvor koji mu je omogućio da utiče na širenje anestetika unutar cerebrospinalne tečnosti.[24] Barker je, između ostalih, takođe doprineo poboljšanju dizajna i bezbednosti igala. Njegova igla je imala oštar, izdubljeni vrh kako bi se smanjio rizik od prodiranja igle predaleko, a da je dužina kosine bila kratka. Takođe je dizajnirao tupu kanilu koja bi mogla da stane unutar igle sa širokim otvorom i da isporuči ceo anestetički rastvor u kičmeni prostor, pomažući da se minimizira curenje u epiduralni prostor.[25]

Dizajn igle je napredovao tokom prve polovine 20. veka. Tokom 1920-ih, francuski kliničar Gaston Labat dizajnirao je tvrdu iglu od nikla koja je bila mnogo izdržljivija od prethodnika, od kojih su mnoge bile niklovane čelične igle sklone koroziji. Njegova istraživanja o uticaju kičmene anestezije na krvni pritisak takođe su bila ključna za razumevanje i poboljšanje bezbednosti, kao i za poboljšanje njene popularnosti širom Evrope i SAD.[26][27] Takođe tokom 1920-ih, Herbert Merton Grin razvio je prvi „atraumatski“ vrh igle. On je pretpostavio da bi korišćenje vrha igle koji je prolazio između duralnih vlakana, umesto da seče kroz njih, smanjilo curenje cerebrospinalne tečnosti, i zauzvrat smanjilo rizik od glavobolje nakon duralne punkcije. Ovaj dizajn igle ostao je popularan sve do razvoja Whitacre igle 1950-ih.[26]

Godine 1928. Ulman je prvi put u kliničkoj praksi upotrebio novi lokalni anestetik dužeg dejstva poznat kao dibukain, a zatim četiri godine kasnije slično jedinjenje, tetrakain. Oba leka su bila snažnija od kokaina i manje sklona reakcijama preosetljivosti od prokaina. Međutim, korist od povećane potencije je nadoknađena povećanim rizikom od sistemske toksičnosti, posebno ako se koristi za blokade perifernih nerava, i ograničila je njihovu upotrebu skoro isključivo na spinalnu anesteziju.[28] Predviđanje kako će se ovi anestetici širiti unutar kičmenog prostora takođe je bilo teško, posebno ako su predstavljeni kao izobarična rešenja.

 
Originalni crtež Fidel-a Pagés.a koji objašnjava tehniku epiduralne anestezije

Godine 1935. Linkoln Sise, koji je crpeo inspiraciju iz Barkerovih napora, stvorio je pouzdaniji hiperbarični rastvor tetrakaina pomešan sa 10% glukozom i ubrizgavao ga pacijentu sa položenom glavom nadole. Ugao stola je zatim podešavan prema željenom nivou anestezije.[24]

 
Fidel Pagés u poseti povređenom čoveku u bolnici Doker u Melilji u Španiji tokom Druge melilanske kampanje 1909.

Godine 1921. španski vojni hirurg Fidel Pagés (1886–1923) razvio je modernu tehniku lumbalne epiduralne anestezije,[29] koju je potom popularizovao 1930-ih italijanski profesor hirurgije Achille Mario Dogliotti (1897–1966),[30] koji je poznat po tome što opisuje tehniku „gubljenja otpora“, koja uključuje stalnu primenu pritiska na klip šprica da bi se identifikovao epiduralni prostor dok se napreduje iglom (ova tehnika se ponekad naziva Dogliotti-ev princip.[31]

Eugen Bogdan Aburel (1899–1975) rumunski hirurg i akušer prvi je 1931. godine opisao blokadu lumbalnog pleksusa tokom ranog porođaja, nakon čega je usledila kaudalna epiduralna injekcija za fazu izbacivanja.[32]

Sredina 20. veka uredi

Nils Lofgren i Bengt Lundquist 1943. godine sintetizovali su prvi amid-vezan anestetik, lidokain, koji se pokazao kao odličan spinalni anestetik za operacije kratke do umerene dužine trajanja, sa malim rizikom od reakcija preosetljivosti i sposobnosti da se odupre degradaciji na visokim temperaturama. Ova termička stabilnost značila je da je lidokain mogao da izdrži ponovnu sterilizaciju mnogo bolje od svojih prethodnika.[24] Om je i danas jedan od najpopularnijih lekova za lokalnu anesteziju, iako je njegova upotreba kao spinalnog anestetika dovedena u pitanje nedavnim studijama koje izveštavaju o većoj incidenci postoperativnih prolaznih neuroloških simptoma u poređenju sa drugim agensima.[33]

Pored farmakološkog napretka, tokom 1940-ih došlo je i do razvoja metod kontinuirane kičmene anestezije William Lemmon’s-a korišćenjem savitljivih igala povezanih sa gumenim cevima.

Prvi opis kontinuirane spinalne anestezije dao je 1907. godine britanski hirurg Henry Dean, iako je njegov izveštaj u to vreme privukao relativno malo interesovanja. Lemonova metoda je dobila veći publicitet na terenu, iako je bilo teško držati iglu u pravilnom položaju unutar kičmenog prostora.[34]

Nekoliko godina kasnije, Edward Tuohy je uveo koncept katetera, umesto igle i cevi, za isporuku ponovljenih bolusa anestetika, što više podseća na uređaje koji se danas koriste[26][35]

Još jedan značajan razvoj tokom ovog perioda desio se 1946. godine kada su Roman-Vega i Adrijani opisali pojednostavljenu tehniku koristeći hiperbarična anestezijska rešenja za obezbeđivanje kičmene anestezije samo u sedalnom predelu. Ključne prednosti su bile smanjena incidencija hipotenzije u poređenju sa konvencionalnom spinalnom anestezijom. Sedalni blokovi su u početku korišćeni za rektalne i genitalne zahvate, a kasnije su primenjeni i u akušerstvu.[35]

21. vek uredi

Dobar primer kako je napredak u prethodnim decenijama doprineo savremenoj praksi je upotreba neuroaksijalne anestezije u dnevnoj hirurgija. Ovo je postalo moguće delimično zahvaljujući poboljšanjima u gore pomenutom dizajnu igle sa vrhom poput olovke, koja su smanjila učestalost glavobolje nakon duralne punkcije.[36]

Pored toga, značajno se pokazalo nedavno uvođenje hiperbaričnog preparata prilokaina i 2013. godine licenciranje preparata bez konzervansa od 1% 2-hloroprokaina. Oba leka su kratkog dejstva u poređenju sa bupivakainom i levobupivakainom, i zato su pogodnija za dnevnu hirurgiju. Takođe imaju bolji profil neželjenih efekata u poređenju sa ranijim preparatima, koji su uključivali veće koncentracije i dodavanje konzervansa kao što je natrijum bisulfit. Oba leka mogu pomoći u smanjenju potrebe za adjuvansnim spinalnim opioidom i povezana su sa manje teškom mučninom i postoperativnim bolom.[37]

Konačno, akušerstvo je još jedna oblast koja i dalje ima koristi od napretka u spinalnoj anesteziji. Godine 2010. objavljena je serija slučajeva od 25 spinalnih anestetika brze sekvence u kategoriji I carskim rezom. Opšta anestezija je povezana sa povećanim komplikacijama kod majke tokom carskih reza kategorije I, ali se brže primenjuje. Pristup kičmenog stuba brze sekvence, zasnovan na nekoliko principa, uključujući tehniku „bez dodira“ i pojednostavljenu kombinaciju anestetičkih lekova, štedi značajno vreme u poređenju sa standardnim pristupom. Važno je da su autori i dalje preporučili rano prelazak na opštu anesteziju ako pokušaji kičme nisu bili uspešni.[38] U kontekstu trenutne pandemije koronavirusa, spinalna anestezija brze sekvence pokazala se kao vredna alternativa opštoj anesteziji, posebno u hitnim slučajevima.[39]

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ Mandabach, Mark G (2002-12-01). „The early history of spinal anesthesia”. International Congress Series. The history of anesthesia. 1242: 163—168. ISSN 0531-5131. doi:10.1016/S0531-5131(02)00783-5. 
  2. ^ Brill, S.; Gurman, G. M.; Fisher, A. (septembar 2003). „A history of neuraxial administration of local analgesics and opioids”. European Journal of Anaesthesiology. 20 (9): 682—689. ISSN 0265-0215. PMID 12974588. S2CID 46735940. doi:10.1017/s026502150300111x. 
  3. ^ Olawin, Abdulquadri M.; M Das, Joe (2023), „Spinal Anesthesia”, StatPearls, Treasure Island (FL): StatPearls Publishing, PMID 30725984, Pristupljeno 2023-08-17 
  4. ^ Gaedcke, F (1855). „Ueber das Erythroxylin, dargestellt aus den Blättern des in Südamerika cultivirten Strauches Erythroxylon Coca Lam”. Archiv der Pharmazie. 132 (2): 141—50. S2CID 86030231. doi:10.1002/ardp.18551320208. 
  5. ^ Zaunick, R (1956). „Early history of cocaine isolation: Domitzer pharmacist Friedrich Gaedcke (1828–1890); contribution to Mecklenburg pharmaceutical history”. Beitr Gesch Pharm Ihrer Nachbargeb. 7 (2): 5—15. PMID 13395966. 
  6. ^ Zaunick R. (1956). "Early history of cocaine isolation: Domitzer pharmacist Friedrich Gaedcke (1828–1890); contribution to Mecklenburg pharmaceutical history". Beitr Gesch Pharm Ihrer Nachbargeb. 7 (2): 5–15. PMID 13395966.
  7. ^ Koller, K (1884). „Über die verwendung des kokains zur anästhesierung am auge” [On the use of cocaine for anesthesia on the eye]. Wiener Medizinische Wochenschrift (na jeziku: nemački). 34: 1276—1309. 
  8. ^ Karch, SB (2006). „Genies and furies”. A brief history of cocaine from Inca monarchs to Cali cartels : 500 years of cocaine dealing (2nd izd.). Boca Raton, Florida: Taylor & Francis Group. str. 51—68. ISBN 978-0849397752. 
  9. ^ Halsted, WS (1885-09-12). „Practical comments on the use and abuse of cocaine; suggested by its invariably successful employment in more than a thousand minor surgical operations”. New York Medical Journal. 42: 294—5. 
  10. ^ a b Corning, JL (1888). „A further contribution on local medication of the spinal cord, with cases”. New York Medical Record: 291—3. 
  11. ^ Gorelick, Philip B.; Zych, Donna (1987). „James Leonard Corning and the early history of spinal puncture”. Neurology (na jeziku: engleski). 37 (4): 672—672. ISSN 0028-3878. doi:10.1212/WNL.37.4.672. 
  12. ^ Adams, CN (2003). „Spinal Anaesthesia and the Contributions of Corning and Bier”. Anaesthesia & Intensive Care Medicine. 4 (10): i. ISSN 1472-0299. doi:10.1383/anes.4.10.0.27309. 
  13. ^ H.I. Quincke, Die Lumbalpunction des Hydrocephalus, Berl. Klin. Wochenschr., 28 (1891) 929–931
  14. ^ Bier, August (1899). „Versuche über Cocainisirung des Rückenmarkes”. Deutsche Zeitschrift für Chirurgie (na jeziku: nemački). 51 (3-4): 361—369. ISSN 0367-0023. doi:10.1007/BF02792160. 
  15. ^ Bier, August (1899). „Versuche über Cocainisirung des Rückenmarkes”. Deutsche Zeitschrift für Chirurgie. 51 (3-4): 361—369. ISSN 0367-0023. doi:10.1007/bf02792160. 
  16. ^ Corning, JL (1885). „Spinal anaesthesia and local medication of the cord”. New York Medical Journal. 42: 483—5. 
  17. ^ a b v Marx, GF (1994). „The first spinal anesthesia. Who deserves the laurels?”. Regional Anesthesia. 19 (6): 429—30. PMID 7848956. 
  18. ^ a b Caton D. Spinal anesthesia and obstetric practice. International Congress Series 2002; 1242: 173-6.
  19. ^ Berges PU. Regional anaesthesia for obstetrics. Clinical Anesthesia 1969; 2: 141-66.
  20. ^ Semantic Scholar. The historical perspectives of local anesthetics, 2018. https://www.semanticscholar.org/paper/The-Historical-Perspective-of-Local-Anesthetics-Bhimana-Bhimana/e7039adfbc94d6e39b77aaba43c94b4b84b442dd (accessed 10/3/2021).
  21. ^ PediaPress. Pharmacology for anesthetists, 2011. https://pediapress.com/books/show/pharmacology-for-anesthetists-anesthetics/ (accessed 18/3/2021).
  22. ^ Calatayud J, Gonzalez A. History of the development and evolution of local anesthesia since the coca leaf. Anesthesiology 2003; 98: 1503-8.
  23. ^ Wood Library - Museum of Anesthesiology. Stovaine, 2020. https://www.woodlibrarymuseum.org/museum/item/504/stovaine (accessed 10/3/2021).
  24. ^ a b v Brown DL, Fink BR. The history of regional anesthesia. In: Cousins MJ, Carr DB, Horlocker TT, Bridenbaugh PO, eds. Cousins and Bridenbaugh’s neural blockade in clinical anesthesia and pain medicine. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins; 2009: 9-18.
  25. ^ Lee JA. Arthur Edward James Barker 1850-1916. Anaesthesia 1979; 34: 885-91.
  26. ^ a b v Calthorpe N. The history of spinal needles: getting to the point. Anaesthesia. 2004; 59: 1231-41.
  27. ^ Labat GL. Latest achievements of the art of local, regional and spinal anaesthesia. Annals of Surgery 1921; 74: 673-83.
  28. ^ American Society of Anesthesiologists. Dibucaine: the nearly forgotten local anaesthetic, 2009. http://www.asaabstracts.com/strands/asaabstracts/abstract.htm?year=2009&index=12&absnum=1160 (accessed 10/3/2021).
  29. ^ Pagés, F (1921). "Anestesia metamérica". Revista de Sanidad Militar (in Spanish). 11: 351–4.
  30. ^ International symposium on the history of anesthesia, ur. (2002). The history of anesthesia: proceedings of the 5th international symposium on the history of anesthesia, Santiago, Spain, 19-23 september 2001. International congress series. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-0-444-51003-7. 
  31. ^ Dogliotti, A. Mario (1933). „Research and Clinical Observations on Spinal Anesthesia: With Special Reference to the Peridural Technique.*”. Anesthesia & Analgesia (na jeziku: engleski). 12 (1): 59???65. ISSN 0003-2999. doi:10.1213/00000539-193301000-00014. 
  32. ^ Aburel, E (1931). "L'Anesthésie locale continue prolongée en obstétrique". Bull Soc Obst et Gyn de Paris (in French) (20): 35–37.
  33. ^ Neustein SM. The use of lidocaine for spinal anesthesia. Anesthesia and Analgesia 2008; 106: 1586-7.
  34. ^ Lemmon WT. A method for continuous spinal anesthesia – a preliminary report. Annals of Surgery 1940; 111: 141-4.
  35. ^ a b Burnell S, Byrne AJ. Continuous spinal anaesthesia. British Journal of Anaesthesia CEPD Reviews 2001; 1: 134-7.
  36. ^ Bailey CR, Ahuja M, Bartholomew K, et al. Guidelines for day-case surgery 2019. Guidelines from the Association of Anaesthetists and the British Association of Day Surgery. Anaesthesia 2019; 74: 778-92.
  37. ^ Rattenberry W, Hertling A, Erskine R. Spinal anaesthesia for ambulatory surgery. BJA Education 2019; 19: 321-8.
  38. ^ Kinsella SM, Girgirah K, Scrutton MJL. Rapid sequence spinal anaesthesia for category-1 urgency caesarean section: a case series. Anaesthesia 2010; 65: 664-9.
  39. ^ Varandas, Joana Santos; Dias, Raquel; Mendes, Angela Barbosa; Lages, Neusa; Machado, Humberto (2021). „New indication for an old anesthetic technique: could we consider now rapid sequence spinal anesthesia in a COVID-19 time?”. Regional Anesthesia & Pain Medicine (na jeziku: engleski). 46 (2): 191.1—191. ISSN 1098-7339. doi:10.1136/rapm-2020-101572. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_неураксијалне_анестезије&oldid=27442945”