Отворите главни мени

Кокаин

илегална дрога

Кокаин (кока) је главни алкалоид из лишћа биљке коке (Erythroxylon coca), која расте у Колумбији, Перуу и Боливији, мада га има и у другим биљкама.[5] Назив кокаин је изведен из имена биљке кока са додатком алкалоидног суфикса -ин. Урођеницима Јужне Америке је од давнина познато дејство ове биљке чије лишће жваћу и тиме ублажавају осећај глади и повећаваују издржљивост. Кокаин је први пут изолован из лишћа коке 1860. Кокаин је безбојни кристал, растворан је у алкохолу и етру. Лишће коке се прво кваси у посудама, а потом се додаје база кречњака и затим се лупа дрвеним маљевима да би се од 295 kg лишћа добило 2 kg сировог кокаина.

Кокаин
Kokain - Cocaine.svg
Cocaine-from-xtal-1983-3D-balls.png
IUPAC име
метил (1R,2R,3S,5S)-3- (бензоилокси)-8-метил-8-азабицикло[3.2.1] октан-2-карбоксилат
Клинички подаци
Категорија трудноће
  • C
Опојна дрогависока
Начин применеТопикално, орални, инсуфлација, IV, PO
Правни статус
Правни статус
Фармакокинетички подаци
БиорасположивостОрално: 33%[1]
Инсуфлација: 60[2]–80%[3]
Назални спреј: 25[4]–43%[1]
Метаболизамхепатички CYP3A4
Полувреме елиминације1 час
ИзлучивањеРенално
Идентификатори
CAS број50-36-2 ДаY
ATC кодN01BC01 (WHO) R02AD03, S01HA01, S02DA02
PubChemCID 5760
DrugBankDB00907
ChemSpider10194104 ДаY
UNIII5Y540LHVR ДаY
KEGGD00110 ДаY
ChEMBLCHEMBL120901 ДаY
Синонимиметилбензоилекгонин, бензоилметилекгонин
Хемијски подаци
ФормулаC17H21NO4
Моларна маса303,353 g/mol
Физички подаци
Тачка топљења98 °C (208 °F)
Тачка кључања187 °C (369 °F)
Растворљивост у води1800 mg/mL (20 °C)

Кокаин је стимуланс нервног система, блокира апетит и делује као локални анестетик, јер паралише нервне завршетке, а доводи до промена у понашању и подизању енергије налик учинку амфетамина. Наиме, он је инхибитор поновног преузимања допамина, серотонина и норепинефрина, који посредује у функционалности, као што је егзогени лиганд катехоламина. Због начина на који он утиче на мезолимбни пут, кокаин ствара зависност.[6] Ефекат кокаина даје кориснику осећај самопоуздања. Кокаин је дрога која ствара толеранцију као и све друге „дроге“, посебно ствара снажну психичку зависност. Кокаин се обично узима ушмркавањем или интравенозно инјекцијом. Некад искључиво богаташка дрога, кокаин је данас све доступнији и више је оних који посежу за њим. Најчешће се узима ушмркавањем, инјекцијама те пушењем (крек). Спољашњи знаци су проблеми са спавањем, цурење из носа, сексуалне сметње, црвенило коже, проширене зенице.

Готово у свим дијеловима свијета, посједовање и дистрибуција кокаина те узгајање биљке коке је строго забрањено у немедицинске сврхе. Иако је његова употреба у јавности нелегална и строго кажњива у готово свим земљама света, његово кориштење и даље је широко распрострањено.

ИсторијаУреди

Лишће кокеУреди

Хиљадама година, јужноамеричко домородачко становништво је жвакало лишће коке (Erythroxylon coca), биљке која садржи храњиве састојке као и бројне алкалоиде, укључујући и кокаин. Лишће се жвакало, и жваче се, готово универзално у неким домородачким племенима. У близини неких пронађених мумија из Перуа нађени су остаци лишћа коке, а керамика из тог периода је била осликана људима чија су уста била пуна нечега, као да жвачу.[7] Такође постоје докази да су ове културе користиле мешавину лишћа коке и пљувачке као анестетик при трепанацији (хируршком отварању лобање).[8]

Када су Шпанци колонизовали Јужну Америку, испрва су игнорисали тврдње домородаца да им лишће коке даје снагу и енергију, већ су праксу њеног жвакања прогласили ђавољим делом. Међутим, након што су се уверили да су те тврдње истините, легализовали су употребу коке и почели је опорезивати по стопи од 10%[9]. Године 1569, Николас Монардес је описао обичаје домородаца о жвакању мешавине дувана и лишћа коке чиме су постизали „велико задовољство”:

„[...када су желели] да се опијају и [...] буду ван разума [жвакали су мешавину дувана и лишћа коке ...] од чега су изгледали као да су без умова [...][10]

Године 1609, свештеник Блас Валера је написао: Кока штити тело од многих болести, па су је многи наши лекари користили у облику праха за смањивање натечених рана, јачање пребијених костију, лечење прехладе и слично. Користили су је и у лечењу загњојених рана. Па кад има толико позитивних ефеката при лечењу болести, како може имати бар један ефекат у телу оних који је једу?

ИзолацијаУреди

Иако је биљка кока била вековима позната по својим стимулативним и прехрамбеним особинама, до изолације алкалоида кокаина је дошло тек 1855. године. Бројни европски научници су покушали да изолују кокаин, али све до тада нису успели из два разлога: хемија није било довољно напредна, те кока није била доступна у Европи, јер тамо није расла, а кокаин се губио током транспорта преко океана.

Немачки хемичар Фридрих Гедке је први изоловао кокаин 1855. године. Гедке му је дао име алкалоид еритроксилин, а откриће објавио у журналу Archiv der Pharmazie.[11] Годину касније, 1856, Фридрих Вехлер је затражио да му се пошаље велика количина лишћа коке из Јужне Америке, које је три године касније и добио. Вехлер је коку проследио Алберту Ниману, професору на Универзитету у Гетингену, који је развио напредни процес издвајања кокаина[12]

Ниман је описао сваки корак који је учинио при изолацији кокаина у својој докторској дисертацији Über eine neue organische Base in den Cocablättern (О новој органској бази у лишћу коке) објављеној 1860. године. То му је донело титулу редовног професора, а данас се оригинални рад чува у Британској библиотеци. Писао је о провидним безбојним кристалима алкалоида, о његовим базним реакцијама у раствору, горком укусу, појачавању излучивања и да када се стави на језик даје осећај необичне апатије након чега следи осјећај хладноће. Ниман је алкалоиду дао име кокаин (попут осталих алкалоида има суфикс -ин, из латинског -ина).[12] Прва синтеза и објашњење структуре молекула кокаина је заслуга Рихарда Вилштетера из 1898. године.[13] Процес синтезе кокаина се одвија у пет фаза, а започиње тропиноном, сличним природним производом.

Употреба у медициниУреди

Узбрзо након открића новог алкалоида, европски лекари су открили и користили својства биљке кока.

Године 1879, Васили вон Анреп са Универзитета у Вирцбургу је извео експеримент како би демонстрирао аналгетске особине новооткривеног алкалоида. Припремио је две одвојене посуде, једну са раствором кокаина и соли, а другу са обичном сланом водом. Затим је у сваку посуду уронио жабље ноге, једне у раствор кокаина а другу у контролну посуду, те их наставио стимулирати на разне начине. Ноге које су биле уроњене у отопину кокаина су реаговале доста различито него оне које су биле у сланој води.[14]

Карл Колер (блиски сарадник Фројда, који је касније писао о кокаину) је експериментисао са кокаином у офталмолошке сврхе. У једном експерименту који је извео 1884. године, примењивао је раствор кокаина на себи, капајући га у очи. Његови налази су објављени Хејделбершком офталмолошком друштву. Исте године, Јелинек је објавио анестетичке ефекте кокаина на респираторни систем. Наредних година, настављена су испитивања особина кокаина као нервног и локалног анестетика.[15][16]

ПопуларизацијаУреди

Године 1859, италијански лекар Паоло Мантегаза, вратио се из Перуа где је био сведок употребе коке од стране домородаца. Наставио је да експериментише са коком на себи и након повратка у Милано, где је написао дело у којем је описао резултате свог истраживања. У том делу он је коку и кокаин (у то време су се та два појма поистовећивала) прогласио корисним у медицини, при третманима „појаве наслага на језику, надутости у стомаку и бељења зуба”.

 
Папа Лав XIII је са собом носио посуду са вином Маријани у којем је било додате коке, а Ангела Маријанија је наградио златном ватиканском медаљом

Хемичар Ангело Маријани, који је накнадно прочитао рад Мантегазе, брзо се заинтересовао за коку и њен привредни потенцијал. Године 1863, Маријани је започео да промовише вино звано Вино Маријани, у које је био додат екстракт лишћа коке, а касније је добило име кокавино. Етанол у вину је деловао као растварач и извлачио је кокаин из екстракта кока лишћа, мењајући ефекте пића. Пиће је садржавало око 6 mg кокаина по унци вина, мада је вино Маријани које је ишло за извоз имало 7,2 mg кокаина по унци због конкуренције са другим сличним пићима на тржишту САД. Оригинални рецепт Џона Пембертона за Кока-колу из 1886. године садржавао је и мало лишћа коке, мада је компанија почела користи декокаинизирано лишће након 1906. године, пошто је у САД усвојен Закон о чистоћи хране и лекова (Pure Food and Drug Act). Стварну количину кокаина коју је садржавала Коца-кола током првих 20 година њене производње је данас готово немогуће одредити.

Од 1879. године, кокаин се почео користити у сврху одвикавања од морфина. Кокаин је уведен у клиничку употребу као локални анестетик 1884 године у Немачкој, отприлике у исто време када је Сигмунд Фројд објавио свој рад Über Coca[17] (О коки), у којем је писао да кокаин изазива узбуђење и дуготрајну еуфорију, која се не разликује о нормалне еуфорије код здраве особе... Код особе се појачава самоконтрола и добија више виталности и капацитета за рад... Другим речима, особа је наизглед готово нормална и веома је тешко поверовати да је под утицајем дрога... Дуги интензивни физички рад обавља без икаквог умора... Особа ужива у ефектима без било каквих негативних осећаја које би уследили након сличног узбуђења при кориштењу алкохола... Не јавља се никаква зависност за даљње кориштење кокаина након првог узимања, или чак након поновог узимања дроге...

Године 1885. амерички произвођач Парке-Давис је продавао кокаин у различитим облицима, укључујући цигарете, пудер, па чак и кокаин смесу која се могла убризгати директно у вене путем игле. Фирма је обећала да ће се њихови кокаински производи моћи „користити уместо хране, чинити кукавице храбрим, ћутљиве речитим... учинити болесне неосетљивим на бол”.

До краја викторијанске ере, кориштење кокаина се у књижевности сматрало пороком. На пример, у делима Артура Конана Дојла, Шерлок Холмс га је понекад себи убризгавао.

ЗабранаУреди

Почетком 20. века, особине кокаина као дроге су постаје очите те је јавност почела да буде свесна проблема злоупотребе кокаина у свету. Амерички фармацијски журнал (American Journal of Pharmacy) је објавио 1903. године да кокаин највише користе: коцкари, проститутке, пљачкаши, ноћни чувари, портири и генерално многи радници из нижих слојева друштва. Године 1914, др. Кристофер Кох из Фармацијског одбора државе Пенсилванија (Pennsylvania's State Pharmacy Board) изјавио је како употреба кокаина међу црнцима директно утиче на повећање броја напада на жене белаца на југу САД. Таква нагађања те бројна писања у медијима су потпомогла да се створе предрасуде о масовној употреби кокаина међу црнцима на југу САД, иако нема доказа да се кокаин заиста употребљавао у толикој мери. Исте године, донесен је закон којим се забрањује продаја и дистрибуција кокаина у САД. Тим законом (Harrison Narcotics Tax Act) се кокаин погрешно сврстао у наркотике а таква класификација се задржала и у данашњој култури. Међутим, данашње научно тумачење сврстава кокаин у стимулансе. Иако је у САД његово кориштење и производња технички незаконита, ипак је то допуштено регистрованим компанијама и појединцима. Због таквих нејединствених мишљења, још увек је актуелна морална дебата о легализацији кориштења кокаина у Сједињеним Америчким Државама.

Употреба данасУреди

У многим земљама, кокаин је данас популарна дрога. У САД, развојем тзв. крека, кокаин је уведен у општу употребу међу сиромашнијим градским становништвом. Његова употреба у виду праха је остала мање-више подеднака, са максимумом током касних 1990-их и почетком 21. века. Последњих неколико година, значајно је порасла његова употреба у Уједињеном Краљевству. Сматра се да данас не постоји никаква разлика међу корисницима кокаина у смислу демографије, пола, старости; економског, социјалног, политичког, расног или религијског положаја.

БиосинтезаУреди

Прву синтезу молекула кокаина је извршио Рихард Вилштетер 1898. године.[13] Његова синтеза је имала за основу тропинон, уз помоћ којег је деривирао кокаин. Након тога, научници Роберт Робинсон и Едвард Лит су дали значајан допринос у разумевању механизма синтезе кокаина.

Биосинтеза N-метил-пиролинијум катјонаУреди

Биосинтеза у биљци почиње са L-глутамином, од којег настаје L-орнитин. Значај у синтези тропанског прстена L-орнитина и L-аргинина доказао је Едвард Лит 1954 године[18]. Од орнитина, путем декарбоксилације зависне од пиридоксал фосфата, настаје путресцин. Међутим, код животиња путресцин се деривира из орнитина унутар циклуса урее. L-орнитин прелази у L-аргинин[19], а који се затим декарбоксилује преко ПЛП те формира агматин. Хидролиза имина даје N-карбамоилпутресцин те се даљњом хидролизом урее формира путресцин. На тај начин се може повући паралела у различитим стазама претварања орнитина у путресцин код биљака и животиња. N-метилација путресцина зависна од САМ даје као производ N-метилпутресцин, који се даље подвргава оксидативној деаминацији деловањем диамин оксидазе те се добија аминоалдехид. Формирање Шифовове базе доказује биосинтезу N-метил-Δ1-пиролинијум катјона.

 
Биосинтеза N-метил-пиролинијум катјона

Биосинтеза кокаинаУреди

Додатни атоми угљеника који су неопходни за синтезу кокаина се добијају из ацетил-КоА, путем додавања две ацетил-КоА јединице на N}--метил-Δ1-пиролинијум катјон[20]. Прво додавање је реакција слична Маниховој реакцији са енолатним анјоном из ацетил-КоА која делује као нуклеофил према пиролинијум катјону. Друго додавање се дешава путем Клејсенове кондензације. Овим се формира рацемска мешавина двоструко супституираног пиролидина, са задржвањем тиоестера из Клејсенове кондензације. При формирању тропинона из рацемског етил-[2,3-13C2]4(Nметил-2-пиролидинил)-3-оксобутаноата, не постоји преферирање ни једног стереоизомера[21]. У току биосинтезе кокаина, само (S)-енантиомер се може циклично спојити у систем тропанског прстена кокаина. Стереоселективност ове реакције је даље истраживана путем студије дискриминације прохиралног метиленског водоника[22]. Сматра се да се ово дешава због додатног хиралног центра на другом атому угљеника[23]. Овај процес се одвија путем оксидације, којом се регенерише пиролинијум катјон и формира енолатни анјон, те унутармолекулска Манихова реакција. Систем тропанског прстена се хидролизује, затим метилише, те редукује путем NADPH у сврху формирања метилекгонина. Бензоилска функционална група неопходна за формирање кокаин диестера се синтетише из фенилаланина преко цинамичке киселине[24]. На крају, комбинацијом две јединице бензоил-КоА добија се кокаин.

 
Биосинтеза кокаина

Редукција тропинонаУреди

Као међупроизвод при редукцији тропинона појављују се ензими редуктазе зависни од NADPH, који су карактеристични за многе биљне врсте.[25] Све ове биљне врсте имају два типа ензима редуктазе, тропинон редуктазу I (TR I) и тропинон редуктазу II (TR II). TR I даје тропин, а TR II даје псеудотропин. Због различитих кинетичких карактеристика и pH активности ензима, те 25 пута веће активности TR I у односу на TR II, при реакцији редукције тропинона се углавном производи тропин[26].

 
Редукција тропинона

ФармакологијаУреди

ИзгледУреди

 
Кокаин хидрохлорид
 
Комадић компресованог праха кокаина

Кокаине у свом најчистијем облику је бели, кристални производ. Кокаин који се појављује у облику праха је со, обично хидрохлорид.[27] Кокаин на црном тржишту се најчешће измењен разним праховима и додацима како би се повећала његова тежина; најчешће му се додају сода, шећери попут лактозе, декстрозе, инозитола, манитола и други; локални анестетици као што су лидокаин или бензокаин и други. Кокаин се може мешати и са другим стимулансима попут метамфетамина.[28] Онечишћени кокаин није потпуно бео, него донекле крем или незнатно ружичаст. Боја кокаина зависи од неколико фактора укључујући и порекло коке, начин производње (са амонијаком или содом) те присуство нечистоћа, а може бити од потпуно беле до жућкасте, крем све до светло смеђе. У зависности од додатака, поред боје, разликује се и текстура, почев од ситног праха, понекад доста уљастог до чврсте, кристалне структуре.

Облици кокаинаУреди

СолиУреди

Кокаин, као и многи алкалоиди, може да гради разне соли, као нпр. хидрохлорид (HCl) и сулфат (-SO4). Различите соли имају и различиту растворљивост у растварачима. Кокаин хидрохлорид као и многи слични хидрохлориди алкалоида је поларан и растворљив у води.

БазеУреди

Као што и име говори, слободна база (freebase) је базна форма кокаина, поред форме кокаинске соли. Готово је нерастворљива у води, док је његов хидрохлорид растворљив.

Пушење кокаина у облику базе има додатни ефект испуштања метилекгонидина у организам корисника због пиролизе супстанци, што представља пратећи ефект који се не јавља при кориштењу кокаина путем ушмркавања праха или интравенозног убрзгавања. Одређене студије су показале да пушење базног кокаина може бити много отровније од других начина употребе кокаина[29], због ефекта метилекгонидина на ткиво плућа[30]и јетре[31].

Чисти кокаин се добија неутрализацијом соли његових реактаната са базним раствором чиме настаје неполарни базни кокаин. Он се даље прочишћава путем издвајања течности из раствора.

КрекУреди

Крек је базни облик кокаина значајно слабије чистоће, а као примесу садржи натријум бикарбонат. Крек се најчешће конзумира пушењем[32]. Назив crack је настао по узору на ономатопеју крцања (crack = кврц, крак), звук који настаје када се заграва кокаин који садржи нечистоће и примесе[33].

Инфузије из лишћа кокеУреди

Инфузија из лишћа коке (такође позната и као кока чај) се користи у земљама у којима се узгаја кока као уобичајени биљни лек. Слободна и легална комерцијализација осушеног лишћа коке у облику филтер кесица „чаја” се већ дуги низ година активно промовише од стране влада Перуа и Боливије у виду пића са медицинским особинама. Посетиоцима древних градова Куско у Перуу и Ла Паз у Боливији се као добродошлица нуди екстракт лишћа коке (сервиран као чај са целим листовима), у сврху да се помогне придошлицама да превазиђу симптоми висинске болести. Као последица тог чаја јавља се блага стимулација и побољшавање расположења. Овај чај не производи приметне ефекте утрнућа уста нити даје ефекте дрогираности као при ушмркавању кокаина. У сврху промоције и декриминализације овог начина употребе лишћа коке, његови заговорници објављују непроверене студије и концепте да се конзумирањем лишћа или чаја коке, у организам уносе различити алкалоиди који су значајно различити од стандардног чистог кокаина.

Чак се ишло дотле да су промовисали чај као начин за одвикавање од зависности од кокаина. У једној контроверзној објављеној студији, инфузије од лишћа коке су даване групи од 23 кокаинска зависника у Лими у Перуу. Као резултат кориштења чаја, узимање дроге је смањено са 4 пута месечно пре третмана на једном месечно после третмана. Дужина апстиненције се продужила са просечно 32 дана пре третмана на 217 дана после третмана. Ова студија је наводно сугерисала да кориштење чаја од лишћа коке може бити успешан начин одвикавања од кокаина[34]. Међутим, важан резултат ове студије је налаз да је примарна фармаколошки активна супстанца из чаја у ствари кокаин, а не неки други алкалоиди.

Метаболит кокаина бензоилекгонин може бити откривен и доказан у урину особе неколико сати након пијења једне шољице кока чаја.

Физиолошки механизамУреди

Фармакодинамика кокаина укључује сложене везе неуротрансмитера (инхибирање упијања моноамина код пацова са односом серотонина наспрам допамина од 2:3, те серотонина наспрам норепинефрина 2:5[35]). Највише испитивани ефекат кокаина на централни нервни систем је блокирање протеина траспортера допамина. Трансмитер допамин се ослобађа током неуросигнализације, и нормално се рециклира преко транспортера; односно транспортер веже трансмитер и испумпава га из синаптичке везе назад у пресинаптички неурон, где се складишти у весикулама. Кокаин се чврсто веже на транспортер допамина формирајући комплекс који блокира функције транспортера. Тако транспортер допамина не може више да врши своју функцију те се допамин накупља на синаптичкој вези. Овим настаје јачи и продужени постсинаптички ефекат допаминског сигнала на рецепторима допамина неурона који прима сигнал. Продужено излагање утицају кокаина, које се дешава дуготрајним и честим конзумирањем дроге, води до хомеостатичке дерегулације нормалне допаминске сигнализације тако што се дерегулишу рецептори допамина а појачава провођење сигнала. Смањивање допаминске сигнализације након хроничног кориштења кокаина може довести до јаких депресија и повећања осетљивости овог важног можданог циклуса награђивања што води поновљеном узимању кокаина да би се вратили његови ефекти (само узимање кокаина се осети као награда својим замрлим чулима). Ова преосетљивост на крају води до стварања зависности.

Подручја мозга која су богата допамином су најчешћа места истраживања зависности од кокаина. Од нарочитог научног занимања је путања која се састоји од допаминергичких неурона које се налазе у вентралном тегменталном подручју које завршава у акумбенсу језгра. Ова пројекција можда има функцију као центар за награђивање у смислу активирања при одговору на злоупотребу дроге попут кокаина слично као и природне реакције при узимању хране или сексу[36]. Док је тачна улога допамина при субјективном осећању награђивања доста контроверзна према мишљењима већине неуроистраживача, испуштање допамина у акумбенс језгра се готово недвомислено сматра барем делимично одговорним за кокаинске ефекте награђивања. Ова хипотеза се највећим делом заснива на истраживачким подацима и експериментима на пацовима који су навикнути да сами узимају кокаин. Ако се допамински антагонисти убризгају директно у акумбенс језгре, пацови који су се навикнули на кокаин ће престати да одговарају на стимуланс што индицира да кокаин не показује више усиљену реакцију награђивања.

Кокаин утиче на сигма рецепторе, јер он има функцију као антагонист сигма лиганда[37]. Такође, доказано је да делује и на друге специфичне рецепторе као што су НМДА и рецептор допамина Д1[38]. Кокаин блокира јонске канале, те тако, као и лигнокаин и новокаин, делује као локални анестетик. Он узрокује и вазоконстрикцију, односно сужава крвне судове, те може смањити крварење при мањим оперативним захватима. Пошто и никотин повећава нивое допамина у мозгу, многи корисници кокаина су приметили да кориштењем дуванских производа заједно са кокаином још више појачава еуфорију. Међутим, ово може имати и неочекиване негативне последице као што је неконтролисана зависност од пушењу током употребе кокаина (чак и код корисника који обично не пуше цигарете), поред познатих негативних утицаја на здравље које изазивају дувански производи. Кокаин често може да узрокује смањење узимања хране, те може код корисника да доведе до губитка апетита, па чак и тешких облика потхрањености и значајног губитка телесне тежине. Ефекти кокаина се могу појачати и када је корисник окружен новим, другачијим окружењем или када је изложен новим начинима стимулације[39].

Метаболизам и излучивањеУреди

Кокаин се изразито много метаболише, највећим делом у јетри, док се само 1% излучује непромењено путем урина. У процесу метаболизма доминира хидролитичка естерификација, тако да се кокаински метаболити састоје угавном од бензоилекгонина (БЕ), као основног метаболита и других значајних метаболита у мањим количинама, као што су екгонин метил естер (ЕМЕ) и екгонин. Остали мање значајни метаболити кокаина су норкокаин, p-хидроксикокаин, m-хидроксикокаин, p-хидроксибензоилекгонин (pOHBE) и m-хидроксибензоилекгонин[40]. Ово не укључује метаболите који настају поред стандардног процеса метаболизма унутар људског организма, као нпр. путем пиролизе.

Утицај на здрављеУреди

Сматра се да су здравствени проблеми који се јављају при кориштењу легално дозвољених дрога, попут алкохола и дувана релативно већи од оних који настају при употреби кокаина, док повремено кориштење кокаина не води тешким, па чак ни мањим, психичким или социјалним проблемима[41]. У зависности од количине узетог кокаина, његове чистоће и начина узимања, ефекти могу трајати од 20 минута до неколико сати. Почетни знаци стимулације су хиперактивност, повећање крвног притиска, убрзање рада срца те еуфорија. Након почетне еуфорије може се јавити осећај неугоде, апатије, депресије, параноје, те поновна жеља за узимањем кокаина. Такође, може се јавити и појачана сексуална жеља.

При дуготрајној и прекомерној употреби, кокаин доводи до сврбежа, тахикардије, халуцинација и параноје. Прекомерне дозе доводе и до срчане аритмије и значајног раста крвног притиска. Ово може довести и до смрти уколико корисник има срчане проблеме и болести. Смртоносна доза код мишева (ЛД50) износи 95,1 mg/kg[42].

Званично, медицина не познаје одређени противотров за прекомерну дозу кокаина, мада су одређена испитивања на животињама показала да лекови попут дексмедетомидина и римказола могу помоћи у тим случајевима.

Законска регулативаУреди

Производња, транспорт и продаја кокаина и производа кокаина је органичена и забрањена у већини земаља света, као и Конвенцијом УН против нелегалне трговине дрогама и психотропних супстанци. У САД, производња, увоз, поседовање и продаја кокаина је додатно забрањена 1970 године Законом о контролисаним супстанцама (Controlled Substances Act)[43]. Међутим, у свакој америчкој савезној држави је посебно санкционисано поседовање и трговина кокаином, тако да се казне крећу од 1000 до 500 хиљада долара и 4 месеца до 10 година затвора за поседовање кокаина[44]. Казне за трговину кокаином се крећу од 2500 до милион долара и једну годину затвора до казне доживотног затвора.[44] У периоду од 1. јануара 2005 до 31. децембра 2007 године, на подручју САД је ухапшено и осуђено преко 10 хиљада особа због поседовања и трговином кокаином. Преко 90% од њих је оптужено за трговину и дистрибуцију кокаина.[44]

У неким земљама, као што су Перу и Боливија, законски је дозвољен узгој биљке кока у сврху традиционалне употребе домородачког становништва, али се забрањује производња, продаја и употреба кокаина. У неким деловима Европе и Аустралије, дозвољена је употреба кокаина само у медицинске сврхе.

По подацима УН-а, у току 2004 године у свету је заплењено и одузето 589 тона кокаина. Од тога, највише у Колумбији 188 тона, САД 166 тона, Европи 79 тона, Перуу 14 тона, Боливији 9 тона, те 133 тоне у осталим државама[45].

Раширеност и трговинаУреди

Процењује се да је вредност кокаина који се годишње прода на црном тржишту у САД у току 2005. године износи преко 70 милијарди УС долара[46][47]. Постоји изузетно велика потражња за кокаином, нарочито међу корисницима са натпросечним примањима. Популарност кокаина је нарочито изражена међу младима, где кокаин ужива статус дроге за забаве и дроге за дискотеке.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Fattinger K, Benowitz NL, Jones RT, Verotta D (2000). „Nasal mucosal versus gastrointestinal absorption of nasally administered cocaine”. Eur. J. Clin. Pharmacol. 56 (4): 305—10. PMID 10954344. doi:10.1007/s002280000147. 
  2. ^ Barnett G, Hawks R, Resnick R (1981). „Cocaine pharmacokinetics in humans”. J Ethnopharmacol. 3 (2-3): 353—66. PMID 7242115. doi:10.1016/0378-8741(81)90063-5. 
  3. ^ Jeffcoat AR, Perez-Reyes M, Hill JM, Sadler BM, Cook CE (1989). „Cocaine disposition in humans after intravenous injection, nasal insufflation (snorting), or smoking”. Drug Metab. Dispos. 17 (2): 153—9. PMID 2565204. 
  4. ^ Wilkinson P, Van Dyke C, Jatlow P, Barash P, Byck R (1980). „Intranasal and oral cocaine kinetics”. Clin. Pharmacol. Ther. 27 (3): 386—94. PMID 7357795. doi:10.1038/clpt.1980.52. 
  5. ^ Aggrawal, Anil, (1995): Narcotic Drugs. National Book Trust, India. ISBN 978-81-237-1383-0. стр. 52-3.
  6. ^ Fattore L, Piras G, Corda MG, Giorgi O (2009). „The Roman high- and low-avoidance rat lines differ in the acquisition, maintenance, extinction, and reinstatement of intravenous cocaine self-administration”. Neuropsychopharmacology. 34 (5): 1091—101. 
  7. ^ Altman AJ, Albert DM, Fournier GA (1985). „Cocaine's use in ophthalmology: our 100-year heritage”. Surv Ophthalmol. 29 (4): 300—6. 
  8. ^ Gay GR, Inaba DS, Sheppard CW, Newmeyer JA (1975). „Cocaine: history, epidemiology, human pharmacology, and treatment. a perspective on a new debut for an old girl”. Clin. Toxicol. 8 (2): 149—78. 
  9. ^ „Drug that spans the ages: The history of cocaine”. The Independent (UK). 2006. 
  10. ^ Monardes, Nicholas (1925). Joyfull Newes out of the Newe Founde Worlde. prevod J. Frampton. New York, NY: Alfred Knopf. 
  11. ^ F. Gaedcke (1855). „Ueber das Erythroxylin, dargestellt aus den Blättern des in Südamerika cultivirten Strauches Erythroxylon Coca”. Archiv der Pharmazie. 132 (2): 141—150. 
  12. 12,0 12,1 Niemann, Albert (1860). „Ueber eine neue organische Base in den Cocablättern”. Archiv der Pharmazie. 153 (2): 129—256. 
  13. 13,0 13,1 Humphrey AJ, O'Hagan D (2001). „Tropane alkaloid biosynthesis. A century old problem unresolved”. Nat Prod Rep. 18 (5): 494—502. 
  14. ^ Yentis SM, Vlassakov KV (1999). „Vassily von Anrep, forgotten pioneer of regional anesthesia”. Anesthesiology. 90 (3): 890—5. 
  15. ^ Halsted, W. (1885). „Practical comments on the use and abuse of cocaine”. New York Medical Journal. 42: 294—295. 
  16. ^ Corning, J. L. (1885). „An experimental study”. New York Medical Journal. 42: 483. 
  17. ^ Freud, Sigmund. (1884): Ueber Coca, Centralblatt für die gesammte Therapie 2: 289-314
  18. ^ Leete E, Marion L, Sspenser ID (1954). „Biogenesis of hyoscyamine”. Nature. 174 (4431): 650—1. 
  19. ^ Robins RJ, Waltons NJ, Hamill JD, Parr AJ, Rhodes MJ (1991). „Strategies for the genetic manipulation of alkaloid-producing pathways in plants”. Planta Med. 57 (7 Suppl): S27—35. 
  20. ^ Dewick, P. M. (2009). Medicinal Natural Products. Chicester: Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-470-74276-1. 
  21. ^ R. J. Robins, N. J.; T. W. Abraham; A. J. Parr; J. Eagles; Walton (1997). „The Biosynthesis of Tropane Alkaloids in Datura stramonium: The Identity of the Intermediates between N-Methylpyrrolinium Salt and Tropinone”. J. Am. Chem. Soc. 119: 10929. 
  22. ^ Hoye TR, Bjorklund JA, Koltun DO, Renner MK (2000). „N-methylputrescine oxidation during cocaine biosynthesis: study of prochiral methylene hydrogen discrimination using the remote isotope method”. Org. Lett. 2 (1): 3—5. 
  23. ^ E. Leete; J. A. Bjorklund; M. M. Couladis; S. H. Kim (1991). „Late intermediates in the biosynthesis of cocaine: 4-(1-methyl-2-pyrrolidinyl)-3-oxobutanoate and methyl ecgonine”. J. Am. Chem. Soc. 113: 9286. 
  24. ^ E. Leete, J. A. Bjorklund; S. H. Kim (1988). „The biosynthesis of the benzoyl moiety of cocaine”. Phytochemistry. 27: 2553. 
  25. ^ A. Portsteffen; B. Draeger; A. Nahrstedt (1992). „Two tropinone reducing enzymes from Datura stramonium transformed root cultures”. Phytochemistry. 31: 1135. 
  26. ^ Boswell HD, Dräger B, McLauchlan WR, et al. (1999). „Specificities of the enzymes of N-alkyltropane biosynthesis in Brugmansia and Datura”. Phytochemistry. 52 (5): 871—8. 
  27. ^ CAS registarski broj: 53-21-4
  28. ^ „Psychedelic Chemistry: Cocaine”. Приступљено 10. 7. 2007. 
  29. ^ Farmakokinetika i farmakodinamika metilekgonidina, pirolizata kokaina - Scheidweiler et al. 307 (3): 1179 Figure IG6 - Journal of Pharmacology And Experimental...
  30. ^ Yang Y, Ke Q, Cai J, Xiao YF, Morgan JP (2001). „Evidence for cocaine and methylecgonidine stimulation of M(2) muscarinic receptors in cultured human embryonic lung cells”. Br. J. Pharmacol. 132 (2): 451—60. 
  31. ^ Fandino AS, Toennes SW, Kauert GF (2002). „Studies on hydrolytic and oxidative metabolic pathways of anhydroecgonine methyl ester (methylecgonidine) using microsomal preparations from rat organs”. Chem. Res. Toxicol. 15 (12): 1543—8. 
  32. ^ "Substances - Cocaine" The Steinhardt School of Culture, Education, and Human Development Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 2, 2009) (на језику: енглески) pristupljeno august 2009
  33. ^ George, Nelson: "Hip Hop America", 1998, Viking Penguin.(str. 40)
  34. ^ Teobaldo, Llosa (1994). „The Standard Low Dose of Oral Cocaine: Used for Treatment of Cocaine Dependence”. Substance Abuse. 15 (4): 215—220. 
  35. ^ Rothman, et al. "Amphetamine-Type Central Nervous System Stimulants Release Norepinepehrine more Potently than they Release Dopamine and Serotonin." (2001): Synapse 39, 32-41 (Tabela V. na str. 37)
  36. ^ Spanagel R, Weiss F (1999). „The dopamine hypothesis of reward: past and current status”. Trends Neurosci. 22 (11): 521—7. 
  37. ^ Sigma Receptors Play Role In Cocaine-induced Suppression Of Immune System
  38. ^ Lluch J, Rodríguez-Arias M, Aguilar MA, Minarro J (2005). „Role of dopamine and glutamate receptors in cocaine-induced social effects in isolated and grouped male OF1 mice”. Pharmacol. Biochem. Behav. 82 (3): 478—87. 
  39. ^ Carey RJ, Damianopoulos EN, Shanahan AB (2008). „Cocaine effects on behavioral responding to a novel object placed in a familiar environment”. Pharmacol. Biochem. Behav. 88 (3): 265—71. 
  40. ^ Kolbrich EA, Barnes AJ, Gorelick DA, Boyd SJ, Cone EJ, Huestis MA (2006). „Major and minor metabolites of cocaine in human plasma following controlled subcutaneous cocaine administration”. J Anal Toxicol. 30 (8): 501—10. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2012. Приступљено 5. 6. 2019. 
  41. ^ Goldacre, Ben (juni 2008). „Cocaine study that got up the nose of the US”. Bad Science. The Guardian.  - International study on cocaine executed by the World Health Organization Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 19, 2013) (на језику: енглески)
  42. ^ Bedford JA, Turner CE, Elsohly HN (1982). „Comparative lethality of coca and cocaine”. Pharmacol. Biochem. Behav. 17 (5): 1087—8. 
  43. ^ Controlled Substances Act
  44. 44,0 44,1 44,2 „Arrested For Crack Cocaine – Differences In Penalties”. Архивирано из оригинала на датум 28. 01. 2013. Приступљено 20. 06. 2019. 
  45. ^ „Cocaine: Seizures, 1998-2003”, World Drug Report 2006 (PDF), 2, New York: United Nations, 2006 
  46. ^ „Apple Sanity - Fetish - Blow: War on Drugs VS. Cocaine”. Архивирано из оригинала на датум 17. 6. 2008. Приступљено 5. 6. 2019. 
  47. ^ Cocaine Market

ЛитератураУреди

  • Dewick, P. M. (2009). Medicinal Natural Products. Chicester: Wiley-Blackwell. . ISBN 978-0-470-74276-1.
  • Monardes, Nicholas (1925). Joyfull Newes out of the Newe Founde Worlde. prevod J. Frampton. New York, NY: Alfred Knopf. 
  • Gootenberg P, ур. (1999). Cocaine: Global Histories. London: Routledge. ISBN 978-0-203-02646-5. 
  • Madge T (2001). White Mischief: A Cultural History of Cocaine. Edinburgh: Mainstream Publishing Company. ISBN 978-1-84018-405-1. 
  • Spillane JF (2000). Cocaine: From Medical Marvel to Modern Menace in the United States, 1884–1920. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-6230-4. 
  • Feiling T (2009). The Candy Machine: How Cocaine Took Over the World. London: Penguin. ISBN 978-0-14-103446-1. 

Спољашње везеУреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).