Википедија

Ijad ibn Ganm

Ijad ibn Gamn ibn Zuhajr el Fihri (arapski: عياض بن غنم بن زهير الفهري‎) (um. 641) je bio arapski zapovednik koji je igrao glavnu ulogu u muslimanskom osvajanju Al Džazire (Gornja Mesopotamija) i severne Sirije. Bio je među šačicaom ljudi iz plemena Kurejšija koji su prihvatili islam pre masovnog preobraćanja plemena 630. godine i bio je pratilac islamskog proroka Muhameda. Godine 634., pod kalifom Ebu Bekrom, on je upravljao severno-arapskim gradom oazom koji se zvao Dumat El Džandal. Kasnije, 637. godine, on je postao guverner Al Džazira (Gornja Mesopotamija), ali ga je kalif Omar (634–644) smenio zbog navodnih nepravilnosti. Potom je postao bliski vojni pomoćnik svog rođaka i nećaka, Abu Ubajde ibn el Džaraha, pod čijim je vodstvom Ijad pokorio veći deo vizantijske severne Sirije, uključujući Alep, Manbidž i Kir.

Ijad ibn Ganm ibn Zuhajr el Fihri
Ijad ibn Ganm
Lični podaci
Datum rođenjaNepoznato
Mesto rođenjaMeka, Arabija
Datum smrti641.
Mesto smrtiHoms, Sirija, Pravedni kalifat
Vojna karijera
Učešće u ratovimaBitka kod Dumat el Džandala (632)
Muslimansko osvajanje severne Sirije (638)
Muslimansko osvajanje Gornje Mesopotamije (avgust 639–640)

Kada je Abu Ubajda umro 639. godine, Ijad ga je nasledio kao guvernera Himsa, Kinasrina i Al Džazire. Na drugoj teritoriji, on je pokrenuo kampanju za potvrđivanje muslimanske vladavine, prvo je zauzeo Raku nakon što ju je opsedao i pljačkao njenu okolinu. Nakon toga usledila su osvajanja Edese, Harana i Samosata pod sličnim okolnostima. Sa izuzetkom teških borbi u Ras el Ajnu i Dari, Ijad je dobio predaju niza drugih mesopotamskih gradova sa relativno malo prolivene krvi. Sve u svemu, Ijadovo osvajanje Gornje Mesopotamije je mnoge gradove koji su osvojeni ostavilo netaknutim i njihovi stanovnici su bili nepovređeni da bi idalje mogli da plaćaju poreze u novo nastalom kalifatu. Prema istoričaru Leifu Ingeu Ri Petersenu, Ijad "je dobijao malo pažnje", ali je "očigledno imao velike sposobnosti".

Mladost uredi

Ijad je bio sin izvesnog 'Abd Ganm ibn Zuhair el Fihrija. Pripadao je ogranku El Harit ibn Fihr ibn Malika iz plemena Kurejšija.[1][2] Ovo drugo je bilo trgovačko arapsko pleme sa sedištem u Meki na zapadnom delu Arabijkog poluostrva.[3] Ijad je bio među malobrojnim članovima Kurejšija koji su prihvatili islam pre primirja kod Hudajbija između islamskog proroka Muhameda i glavnom paganskog Kurejšija 628. godine, i bio je prisutan uz Muhameda tokom mirovnih pregovora.[4] Nakon što je prihvatio islam, Ijad je promenio ime iz "ibn Abd Ganm " u "ibn Ganm "; "Abd Ganm", ime njegovog oca, prevodi se na arapski kao "Ganmov sluga", idol kojeg obožavaju paganski Arapi.[5] Ovo poslednje je bilo asocijacija koju je Ijad prezirao, prema istoričaru El Baladuriju iz 9. veka.[5] Ostatak Kurejšija je prešao u islam 630. godine.[6]

Pohod u Siriji uredi

Ijad je možda bio muslimanski zapovednik koji je ugušio arapsku plemensku pobunu u oazom Dumat el Džandal tokom ratova Rida 632-633.[7][8] Plemena uključena u pobunu su bila Banu Kalb, Banu Salih, Tanuk i Gasan.[8] Drugi srednjevekovni izvještaji ovu pobedu pripisuju Amr ibn el Asu.[7] U svakom slučaju, prema istoričaru iz 9. veka El Tabariju, Ijad je bio guverner Dumata El Džandala 634. godine, za vreme vladavine kalifa Ebu Bekra.[7] Tokom 637. godine Ijad je postao guverner Al Džazire (Gornja Mesopotamija) u službi kalifa Omara (v. 634–644),[9] ali je on smenjen zbog navoda da je koristio svoju kancelariju kako bi primao poklone ili mito.[10] Posle toga, postao je bliski saradnik i zapovednik svog rođaka po očevoj liniji i majčinog nećaka, Abu Ubajde ibn el Džaraha, koji je imao vojnu vlast nad Sirijom.[10][11]

Godine 638. Abu Ubajda je poslao Ijada da pokori Alepo (Beroea) u severnoj Siriji, tada deo Vizantijskog carstva.[5] Sam Abu Ubajda je stigao kasnije, ali čim je postavio kamp oko grada, građani su signalizirali svoju želju da pregovaraju o uslovima predaje.[5] Ijad, koga je Abu Ubajda sankcionisao da pregovara u njegovo ime, složio se sa predloženim uslovima koji garantuju bezbednost stanovnika Alepa i njihove imovine, ali pod uslovom da se obezbedi lokacija za izgradnju džamije.[5] Abu Ubajda je kasnije poslao Ijada na čelo vojske da zauzme Kir, čiji su stanovnici poslali monaha u susret Ijadu; nakon ovog sastanka, Ijad je morao da monaha odvede na sastanak sa Abu Ubajdom i organizuje predaju Kira.[12] Ijad je zatim nastavio dalje ka severu i istoku, nadgledajući predaju Manbidža (Hierapolisa), Rabana i Duluka.[13]

Osvajanje Gornje Mesopotamije uredi

 
Mapa regije Al Džazira (Gornja Mesopotamija) u 8. veku. Ijad je imao vodeću ulogu u muslimanskom osvajanju regiona.

Kada je Abu Ubajda umro 639. godine, kalif Omar je imenovao Ijada na njegovo mesto kao amala (guverner) Himsa, Kinasrina (Halkida) i Al Džazire sa uputstvima da osvoji drugu teritoriju od njenih vizantijskih zapovednika, jer su odbili da plate danak obećan Muslimanima 638. godine.[14][15][16] Do trenutka kada je Ijad dobio zadatak, muslimani su osvojili svu Siriju, ostavivši vizantijske garnizone u Al Džaziri izolovanoj od carstva.[17] U avgustu 639. godine, Ijad je poveo vojsku od 5.000 vojnika prema Raki (Kalinikos) u Al Džaziri i izvršio upad u okolinu grada.[14] Međutim, naišao je na otpor njenih branilaca,[14] što ga je podstaklo da se povuče i pošalje manje jedinice da vrše upade oko Rake, zapljenjujući zarobljenike i žetvu.[18] Nakon pet ili šest dana ovih racija, patricije grada Rake je pregovarao o predaji grada Ijadu.[18] Prema istoričaru Mihailu Minekeu, Ijad je osvojio grad 639. ili 640. godine.[19]

Nakon što je zauzeo Raku, Ijad je nastavio prema Haranu, gde je njegovo napredovanje bilo zaustavljeno. Međutim, on je preusmerio deo svoje vojske na Edesu koja je na kraju kapitulirala nakon pregovora.[20] Ijad je zatim primio Harnovu predaju i poslao Safvana ibn Muatal el Sulamija i njegovog rođaka Habiba ibn Maslama el Fihria da opsednu Samosatu, koja se takođe završila pregovorima i predajom nakon pljačke muslimana koje su sproveli po okolnim selima.[21][22] Do 640. godine, Ijad je postepeno osvojio Saruč, Džisr Manbidž i Tel Mavzin.[23] Pre nego što je zauzeo Tel Mavzina, Ijad je pokušao da zauzme Ras el Ajn, ali se povukao posle jakog otpora.[23][24] Kasnije je poslao Umajr ibn Sad el Ansaria da ga opsedne.[25][26] Umajr je prvo napao ruralno seljaštvo i zaplenio stoku u blizini grada.[25] Stanovnici su se zabarikadirali unutar utvrđenog grada i naneli velike gubitke muslimanskim snagama, pre nego što su konačno kapitulirali.[25] Otprilike u isto vreme, Ijad je opkolio Samosatu kao odgovor na pobunu, čija priroda nije navedena kod El Baladurija,[27] i smestio mali garnizon u Edesu nakon što su stanovnici grada očigledno prekršili svoje uslove predaje.[23]

Nakon Samosate, El Baladuri, koji daje detaljan ali trijumfalni izveštaj o Mesopotamijskoj kampanji, tvrdi da je Ijad pokorio niz sela "pod istim uslovima" kao što se Edesa predala.[24] Između kraja 639. i 640. godine, Ijad i njegovi poručnici su u nizu potčinili gradove kao što su Kirkesium (el-Karkisija), Amid, Majafarikin, Nisibin, Tur Abdin, Mardin, Dara, Karda i Bazabda.[28] Prema El Baladuriju, sa izuzetkom Nisibina, koji je pružao otpor, svi ovi gradovi i tvrđave pali su u ruke muslimanima nakon pregovora o predaji.[28] Za razliku od El Baladurijevog pasivnog objašnjenja Ijadovog zauzimanja Dare, istoričar iz 10. veka Agapije iz Hierapolisa je napisao da su mnogi bili ubijeni na obe strane, posebno među muslimanima, ali da je grad na kraju pao nakon pregovora.[24] Ijad je nastavio prema Arzanenu, zatim prema Bitlisu i na kraju do Kilata; sva tri grada su se predala nakon pregovora svojih patricija sa muslimanima.[28] Ubrzo nakon toga, Ijad je vođi Bitlisa poverio prikupljanje poreza na zemlju od Kilata i otišao u Raku.[28] Na putu ka Raki, jedan srednjovjekovni muslimanski izvještaj tvrdi da je Ijad poslao snage da zauzmu Sidžar, nakon čega ga je naselio Arapima.[29]

Ijad je umro u Himsu 641. godine.[28] Prema El Tabariju, Ijada je nasledio kao guvernera Himsa i Kinasrina izvjesni Said ibn Hidhjam el Džumahija, ali on je ubrzo umro, a Umajr ibn Sad, jedan od Ijadovih poručnika, imenovan je na njegovo mesto od strane kalifa Omara.[30]

Procena uredi

Prema biografu Ibn Sadu iz 9. veka, "nijedna stopa Mesopotamije nije ostala nepokorena od Ijada ibn Ganma", a Ijad "je izvršio osvajanje Mesopotamije i njenih gradova kapitulacijom, ali i silom".[31] Petersen opisuje Ijada kao "zapovednika koji je dobio malo pažnje, ali koji je očigledno imao velike sposobnosti".[16] Taktika koju je Ijad koristio u svojoj mesopotamskoj kampanji bila je slična onoj koju su koristili muslimani u Palestini, iako u današnje vreme izvori o Ijadu otkrivaju njegov specifični modus operandi, posebno u Raki.[27] Operacija zauzimanja tog grada podrazumevala je pozicioniranje konjičkih snaga u blizini njenih ulaza, sprečavajući njene branioce i stanovnike da odu iz grada ili da izbeglice sa sela uđu u njega.[27] Istovremeno, ostatak Ijadovih snaga je raščistio okolna sela i odveo zarobljenike.[27] Ove dualne taktike bile su primenjene u nekoliko drugih gradova u Al Džaziri.[27] One su se pokazali kao efikasne u iznuđivanju predaje ciljanih gradova koji su slabo snabdevani i čija su sela bila zarobljena od strane neprijateljskih trupa.[27] Ijadov sveobuhvatni cilj bio je da osvoji Al Džaziru uz minimalna razaranja kako bi osigurao priliv prihoda kalifatu.[27] U sporazumima koje je postigao sa patricijima Rake, Edese, Harana i Samosata, isplate su dolazile u raznim oblicima, uključujući gotovinu, pšenicu, naftu, sirće, med, usluge rada za održavanje puteva i mostova, i vodiče i obavještajne podatke za muslimanske pridošlice.[27]

Na kraju, Ijadova naselja sa gradovima Mesopotamije "u velikoj meri ostavila su većinu lokalnog društva netaknutim".[32] Prema Petersenovom mišljenju, Ijadova kampanja delimično je odvratila pažnju Vizantinaca od centralne ofanzive muslimana na lučke gradove Sirije i egipatsku pokrajinu, dok je, takođe, "pokazala jermenskom plemstvu da je kalifat postao održiva alternativa Persijskom carstvu".[33]

Reference uredi

  1. ^ Ibn Abd Rabbih, ed. Boullata, p. 233.
  2. ^ Theophilus of Edessa, ed. Hoyland 2011, p. 118, n. 271.
  3. ^ Donner 1981, str. 51.
  4. ^ Muhammad ibn Sa'd, ed. Bewley 1997, p. 247.
  5. ^ a b v g d Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, p. 226.
  6. ^ Donner 1981, str. 77
  7. ^ a b v Vaglieri 1965, str. 625
  8. ^ a b Shahid 1989, str. 304
  9. ^ Al-Tabari, ed. Juynboll 1989, pp. 59–60.
  10. ^ a b Al-Tabari, ed. Humphreys 1990, p. 72
  11. ^ Al-Tabari, ed. Juynboll 1989, p. 80.
  12. ^ Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, p. 230.
  13. ^ Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, p. 231.
  14. ^ a b v Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, p. 270.
  15. ^ Al-Tabari, ed. Friedmann 1992, p. 134, n. 452.
  16. ^ a b Petersen 2013, str. 434
  17. ^ Canard 1965, str. 573.
  18. ^ a b Al-Baladhuri, ed. Hitti, p. 271.
  19. ^ Meinecke 1995, str. 410.
  20. ^ Al-Baladhuri, ed. Hitti, p. 272.
  21. ^ Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, p. 273.
  22. ^ Haase 1997, str. 871.
  23. ^ a b v Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, p. 274–275.
  24. ^ a b v Petersen 2013, str. 436
  25. ^ a b v Al-Baladhuri, ed. Hitti, 1916, p. 276.
  26. ^ Honigmann 1995, str. 433
  27. ^ a b v g d đ e ž Petersen 2013, str. 435
  28. ^ a b v g d Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, p. 275
  29. ^ Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, p. 277.
  30. ^ Al-Tabari, ed. Humphreys 1990, pp. 72–73.
  31. ^ Al-Baladhuri, ed. Hitti 1916, pp. 273–274.
  32. ^ Petersen 2013, str. 437–438.
  33. ^ Petersen 2013, str. 439.

Literatura uredi

  • Al-Baladhuri (1916). Hitti, Philip Khuri, ed. The Origins of the Islamic State, Volume 1. London: Columbia University, Longmans, Green & Co. OCLC 622246259.
  • Canard, M. (1965). "Al-Djazīra". In Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. pp. 523–524.OCLC 192262392
  • Ibn 'Abd Rabbih Boullata, Emeritus Issa J., ed. The Unique Necklace, Volume III. . Reading: Garnet Publishing Limited & Southern Court. 2011. ISBN 978-1-85964-240-5. .
  • Donner, Fred M. (1981). The Early Islamic Conquests. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-4787-7. .
  • Haase, C. P. "Sumaysāṭ". In Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IX: San–Sze. . Leiden: E. J. Brill. 1997. pp. 871–872. ISBN 978-90-04-10422-8. .
  • Honigmann, M. "Raʾs al-ʿAyn". In Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VIII: Ned–Sam. . Leiden: E. J. Brill. 1995. pp. 433–435. ISBN 978-90-04-09834-3. .
  • Meinecke, M. "Al-Rakka". In Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VIII: Ned–Sam. . Leiden: E. J. Brill. 1995. pp. 410–414. ISBN 978-90-04-09834-3. .
  • Muhammad ibn Sa'd Bewley, Aisha, ed. The Men of Madina, Volume 1. . London: Ta-Ha Publishers. 1997. ISBN 978-1-897940-68-6. .
  • Petersen, Leif Inge Ree Siege Warfare and Military Organization in the Successor States (400-800 AD): Byzantium, the West and Islam. . Leiden: Brill. 2013. ISBN 978-90-04-25199-1. .
  • Shahid, Irfan Byzantium and the Arabs in the Fifth Century. . Washington, D.C: Dumbarton Oaks Trustees for Harvard University. 1989. ISBN 978-0-88402-152-0. .
  • Al-Tabari Juynboll, Gautier H. A., ed. History of al-Tabari, Vol. 13: The Conquest of Iraq, Southwestern Persia, and Egypt, the Middle Years of 'Umar's Caliphate. . Albany: State University of New York Press. 1989. ISBN 978-0-88706-876-8. .
  • Al-Tabari Humphreys, R. Stephen, ed. History of al-Tabari, Vol. 15: The Crisis of the Early Caliphate, the Reign of 'Uthman. . Albany: State University of New York Press. 1990. ISBN 978-0-7914-0154-5. .
  • Al-Tabari Friedmann, Yohanan, ed. The History of al-Tabari, Vol. 12: The Battle of al-Qadisiyyah and the Conquest of Syria and Palestine. . Albany: State University of New York. 1992. ISBN 978-0-7914-0733-2. .
  • Theophilus of Edessa Hoyland, Robert G., ed. Theophilus of Edessa's Chronicle and the Circulation of Historical Knowledge in Late Antiquity and Early Islam. . Liverpool: Liverpool University Press. 2011. ISBN 978-1-84631-697-5. .
  • Vaglieri, L. Veccia. [1965]. "Dūmat al-Djandal". In Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. . Leiden and New York: BRILL. 1991. pp. 624–626. ISBN 978-90-04-07026-4. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ијад_ибн_Ганм&oldid=26892846”