Idžma
Idžma (arap. إجماع) je arapski termin koji se odnosi na konsenzus (dogovor) islamskih naučnika o pravu u šerijatu[1]. Različita mišljenja u okviru islamske pravne nauke mogu definisati ovaj konsenzus kao onaj prve generacije muslimana - ashabi ; konsenzus prve tri generacije muslimana ; konsenzus pravnika i učenjaka (ulema) ili konsenzus čitavog muslimanskog sveta, kako učenjaka tako i laika.
Vremenom su Kuran i suna protumačeni kroz idžmu u tolikoj meri da neki pisci tvrde da je idžma danas jedini dogmatski izvor šerijatskog prava, zato što sudije umesto Kurana i sune koriste knjige odobrene idžmom.[2]
Gledišta uredi
Gledište sunita - Muhamedov hadis kaže „ Moj se narod nikad neće složiti u grešci ", ova i slične pouke često se navode kao dokaz za validnost idžme. Opravdanje za ovu doktrinu predstavlja izazov, jer su se ti hadisi prenosili putem isnada (prenosioci hadisa) i nisu kvalifikovani za pružanje određenog znanja u okviru klasične nauke o hadiskoj kritici. Sunitski učenjaci su tvrdili da je priroda islamskog društva takva da se oni ne mogu u zajednici složiti oko stvari koje su pogrešne, zato što Alah to ne bi dozvolio[3].Sunitski muslimani smatraju idžmu trećim temeljnim izvorom šerijatskog prava, neposredno nakon Kurana i sune.
Postoje različita gledišta oko toga ko učestvuje u ovom konsenzusu, bilo da je " konsenzus potreban samo učenicima određene škole, pravnicima, pravnicima ranog doba, sledbenicima, učenjacima uopšte ili čitavoj muslimanskoj zajednici ".[4]
Malik Ibn Anas je smatrao da je versko obavezujući konsenzus samo konsenzus Muhamedovih sledbenika i direktnih naslednika tih saputnika u gradu Medina.[5]
Prema Iračkom naučniku Madžidu Haduriju, Al Šafija je smatrao da versko obavezujući konsenzus mora da obuhvati svu muslimansku zajednicu, u svim delovima sveta, kako učene ljude tako i laike. Dakle, ako bi čak i jedan pojedinac imao drugačije gledište, tad ne bi bio postignut konsenzus. On je smatrao da ukoliko se ne postigne saglasnost svih muslimana ne može se postići ni konsenzus - dogovor.
S druge strane Abu Hanifa, Ahmad ibn Hanbal i Davud al Zahiri smatrali su da ovaj konsenzus uključuje samo sledbenike Muhameda, isključujući sve generacije nakon toga.[5]
Pogledi unutar sunitskog islama su se još više razgranali u kasnijim generacijama, sa Abu Bakrom Al Jasasom, hanafijskim učenjakom, koji je i većinsko gledište definisao kao konsenzus, a Ibn Taimiah ograničavao je konsenzus samo na stavove ulema - religiozno učenih. Stav Muhameda ibn Jarir Al Tabarija nije bio u potpunosti jasan, neki su tvrdili da je on smatrao da konsenzus obuhvata prostu većinu, dok postoje i mišljenja da je po njemu konsenzus obuhvatao samo saputnike Muhameda.
Prema Ahmedu Hasanu, stanovište većine podeljeno je na dve mogućnosti, da je versko obavezujući konsenzus, konsenzus čitave muslimanske zajednice ili da je versko obavezujući konsenzus samo konsenzus religiozno učenih. Nazivi dve vrste konsenzusa su:
- idžma al umah - konsenzus čitave zajednice - idžma al aimah - konsenzus religiozno učenih ljudi[6]
Gledište šiita - U početku, za šiite autoritet imama je činio konsenzus nebitnim. Sa razvojem sektaških zajednica islama - dvanaestnici, pitanje vođenja i tumačenja između različitih ulama postalo je problem, ipak značaj idžme kod šiita nikad nije dostigao onaj nivo koji je imao kod sunita. Kasnije od Safavida i uspostavljanja škole - usuli, na početku 19. veka prihvata se vlast mudžtehida. Za šiite je status idžme dvosmislen.[7]
Gledište mutazilita - Mutaziliti ne smatraju konsenzus važećim izvorom prava, pre svega zbog kritike prve generacije muslimana, za koje mutaziliti smatraju da poseduju manjkavost ličnosti i intelekta.
U knjizi mutazilitskog teologa Nazama, je njegov učenik Al Jahiz negirao valjanost konsenzusa i to čvrsto verujući u svoje ubeđenje.
Reference uredi
- ^ Taqi al Modaressi, Mohammad (2016). The Laws of Islam. Enlight Press. ISBN 978-0994240989.
- ^ Avramović, Sima; Stanimirović, Vojislav (2018). Uporedna pravna tradicija. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-766-1.
- ^ Brown, Jonathan A.C (2014). Misquoting Muhammad: The Challenge and Choices of Interpreting the Prophet's Legacy. Oneworld Publications. ISBN 978-1780744209.
- ^ Forte, David (2018). Islamic Law; the impact of Joseph Schacht. Članak. Los Angeles International and Comparative Law Review.
- ^ a b Muslehuddin, Muhammad (1985). Philosophy of Islamic Law and Orientalists.
- ^ Standke, Corinna (2008). Sharia - The Islamic Law. GRIN Verlag. ISBN 978-3-640-14967-4.
- ^ Zubaida, Sami (2005). Law And Power In The Islamic World. I.B.Tauris. ISBN 978-1-85043-934-9.
Literatura uredi
- 1. Uporedna pravna tradicija - Avramović Sima, Stanimirović Vojislav, Beograd 2018