Kamij Dimulen

Kamij Dimulen (franc. Camille Desmoulins; Giz, 2. mart 1760 — Pariz, 5. april 1794) je bio francuski političar i novinar, jedan od najznačajnijih učesnika Francuske revolucije. Bio je prijatelj Maksimilijana Robespjera i Žorža Dantona. Tokom jakobinske diktature, priklonio se umerenom Dantonu. U sukobu Dantona i Robespjera kao pobednik je izašao Robespjer. Dimulen i ostali dantonisti izvedeni su pred Revolucionarni sud. Sud ga je osudio na smrt. Zajedno sa Dantonom, Dimulen je pogubljen na giljotini.

Kamij Dimulen
Kamij Dimulen
Puno ime	Kamij Dimulen
Datum rođenja	(1760-03-02)2. mart 1760.
Mesto rođenja	Giz, Kraljevstvo Francuska
Datum smrti	5. april 1794.(1794-04-05) (34 god.)
Mesto smrti	Pariz, Prva francuska republika
Supružnik	Lusil Dimulen

Detinjstvo i mladost

Rođen je u Gizu u Pikardiji. Otac mu je bio advokat. Studirao je prava zajedno sa Maksimilijanov Robespjerom. Međutim, njegova žestoka narav pokazala se kao nepremostiva prepreka za ovaj posao, te se Dimulen okrenuo pisanju. Izgradio je karijeru kao politički novinar. Zbog bolesti nije učestvovao u ratu Skupštine staleža 1789. godine. Pozivao je na nemire nakon otpuštanja Žaka Nekera od strane Luja XVI. To je dovelo do pobune koja je rezultirala zauzećem i rušenjem Bastilje 14. jula. Juna iste godine Dimulen je napisao radikalni pamflet pod naslovom "Slobodna Francuska". Izdavač je tada odbio da ga štampa. Pad Bastilje znatno je izmenio situaciju, te je pamflet objavljen 18. jula. Dimulen u pamfletu kritikuje ulogu i prava kraljeva, plemstva i rimokatoličkih sveštenika.

Žirondinci

Novembra 1789. godine Dimulen je izdao prvi broj nedeljnika "Istorija revolucije u Francuskoj i Brabantu" Nedeljnik izlazi do jula 1791. godine. Nakon smrti grofa Miraboa, Dimulen ga je ožalio u svom časopisu. On tom prilikom naziva Žana Pjera Brisoa lopovom. Dimulen se 16. jula 1791. godine pojavio, kao predstavnik Pariske komune, sa peticijom za uklanjanje Luja XVI koji je juna iste godine pokušao neuspešan beg iz Pariza. Markiz de Lafajet je naredio Nacionalnoj gardi da otvori vatru na podnosioce peticije. Događaj je poznat kao "Masakr na Marsovom polju". Izvori se razlikuju po pitanju prisustva Dimulena na samom Marsovom polju prilikom masakra. Potom su izdati nalozi za hapšenje Žorža Dantona i Dimulena. Danton je pobegao iz Pariza, a Dimulen je ostao u gradu, ali je prestao da objavljuje svoj list na neko vreme.

Jakobinska diktatura

Nakon pada žirondinaca, Dimulen je gorko žalio zbog svoje uloge u njihovom svrgavanju. Napada članove Komiteta za javnu bezbednost, pre svega Antoana de Sen-Žista i Biljo-Varena.

Od 5. decembra 1793. godine Dimulen izdaje časopis "Stari kordiljer" (Le Vieux Cordelier) po kojem je i najpoznatiji. Sam naslov časopisa govori o sukobu sadašnjeg režima. Dimulen govori u ime "starih", odnosno prvih članova kordiljeraca, u suprotnosti sa radikalnijim i ekstremnim frakcijama koje su sada došle na vlast. Dimulen je aktivno učestvovao u državnom udaru 10. avgusta 1792. godine. Danton je posle državnog udara došao na funkciju ministra pravde. Dimulen je izabran za člana Nacionalnog konventa. Glasao je za osnivanje Republike i pogubljenje Luja XVI. Decembra 1793. godine, po Robespjerovom nalogu, Dimulen je izdao broj "Starog kordiljera" u kome napada ebertovce. Časopis je, međutim, kritikovao i Komitet javne bezbednosti i Revolucionarni sud. To je početak sukoba Dimulena i Maksimilijana Robespjera. Robespjer je naložio da se formira komisija da ispita slučaj. Biljo-Varen je proglasio Dimulena nevinim.

Sukob sa Robespjerom, suđenje i pogubljenje

Jakobinci napadaju Dimulena januara 1794. godine zbog pisanja u svom časopisu. Robespjer je pokušao da zaštiti svog prijatelja iz detinjstva, ali je Dimulen odbio da se odrekne optužbi. Ubrzo je došlo do Afere istočnoindijske kompanije. Afera je dovela do konačnog razlaza između Dimulena i Robespjera. Robespjer je zahtevao da se Dimulen izbaci iz jakobinskog kluba. Nakon eliminacije ebertovaca, Robespjer se okrenuo protiv Dantona. Dimulen je, zajedno sa ostalim Dantovcima, optužen za korupciju i učešće u kontrarevolucionarnoj zaveri. Suđeno mu je zajedno sa Dantonom. Pogubljeni su istog dana na giljotini.

Izvori

• Andress, David. The Terror: The Merciless War for Freedom in Revolutionary France. New York: Farrar, Straus & Giroux, 2004.
• Claretie, Jules. Camille Desmoulins and His Wife: Passages from the History of the Dantonists. London: Smith, Elder, & Co., 1876.
• Doyle, William. The Oxford History of the French Revolution. Oxford: Oxford University Press, 1990.
• Gilchrist, J.T., and Murray, W.J. The Press in the French Revolution: Selection of Documents taken from the Press of the Reovolution for the years 1789-1794. Melbourne: Cheshire, 1971.
• Hartcup, John. "Camille Desmoulins", History Today 25-4 (1975). str. 238-245.
• Hammersley, Rachel. "Camille Desmoulin’s ‘Le Vieux Cordelier’. A Link Between English and French Republicanism" History of European Ideas 27 (2001).
• Linton, Marisa, Choosing Terror: Virtue, Friendship and Authenticity in the French Revolution. Oxford: Oxford University Press, 2013.
• Methley, Violet. Camille Desmoulins: A Biography. New York: E.P. Dutton & Co., 1915.
• Schama, Simon. Citizens: A Chronicle of the French Revolution. New York: Vintage Books, 1990.
• Scurr, Ruth. Fatal Purity: Robespierre and the French Revolution. New York: Owl Books, 2006.
• Whaley, Leigh. "Revolutionary Networking 1789-1791," pp. 41–51 in Revolutionary Culture, Politics and Science. Belfast: Queen’s University, 1996.
• McPhee, Peter.Robespierre: A Revolutionary Life. Yale University Press, 2012.
• J. Claretie, Œuvres de Camille Desmoulins avec une étude biographique ... etc. (Paris, 1874), and Camille Desmoulins, Lucile Desmoulins, étude sur les Dantonistes (Paris, 1875; Eng. trans., London, 1876)
• F. A. Aulard, Les Orateurs de la Législative et de la Convention (Paris, 1905, 2nd ed.)
• G. Lenôtre, "La Maison de Camille Desmoulins" (Le Temps, March 25, 1899).