Karoši

Karoši (過労死) je japanski termin koji znači ,,smrt usled prekomernog rada". Glavni medicinski razlozi za karoši su moždani i srčani udar zbog stresa i neuhranjenosti. Fenomen je široko rasprostranjen Azijom i van Japana.

Istorija

Prvi zabeležen slučaj karošija je iz 1969. godine kada je dvadesetdevetogodišnji muški radnik odeljenja za pošiljke jedne od najveće japanske novinske firme umro od moždanog udara. Termin je smišljen 1978. kako bi označio rastući broj umrlih od moždanih i srčanih udara usled preteranog rada. Knjiga o problemu iz 1982. je popularizovala termin.

Termin nije postao poznat široj javnosti sve do sredine osamdesetih tokom ekonomije mehura od sapunice, kada je nekoliko poslovnih direktora iznenada umrlo bez ikakvih simptoma prethodne bolesti. Odmah je okarakterisan kao pretnja po japansku radničku klasu. Japansko ministarstvo rada je 1987. počelo da objavljuje statistike o karošiju zbog velike zabrinutosti javnosti.

Istraživanje radno-sposobnog stanovništva je pokazalo da skoro četvrtina muških radnika radi preko 60 sati nedeljno, 50% više od tipične četrdesetočasovne radne nedelje. Shvatajući ozbiljnost i raširenost problema, grupa advokata i lekara je uspostavila telefonske linije za pomoć pogođenima, dostupne celoj naciji.

Okidačima ove nove ,,epidemije" smatraju se rast Japana od uništenja Drugog svetskog rata do ekonomske sile i veliki troškovi za popravljanje ratne štete koje je Japan morao da plati. Ustanovljeno je da radnici ne mogu da rade 12 i više sati dnevno, 6-7 dana nedeljno godinama bez ikakve štete po fizičko i mentalno zdravlje. Često je ovaj prekovremeni rad bio neplaćen.

U članku Međunarodne organizacije rada o karošiju, četiri tipična slučaja su spomenuta:

1. Muškarac A je radio u velikoj kompaniji za proizvodnju grickalica i do 110 sati nedeljno (ne mesečno) i umro od srčanog udara u 34. godini. Smrt je dovedena u vezu sa poslom od strane Kancelarije za standarde rada.
2. Muškarac B je vozač autobusa i radio je 3000 sati godišnje. Nije imao slobodan dan tokom svih 15 godina rada pre moždanog udara u 37. godini života. Smrt je takođe dovedena u vezu sa poslom.
3. Muškarac C je bio zaposlen u velikoj tokijskoj štampariji 4320 sati godišnje, ukljujučujući i noćne smene, zbog čega je umro od moždanog udara u 58. godini. Udovica je primila kompenzaciju 14 godina nakon smrti svog muža.
4. Žena D je bila 22-godišnja medicinska sestra. Umrla je od srčanog udara nakon 34-časovne smene kkoju je imala 5 puta mesečno.

Pored fizičkog, mentalni stres na radnom mestu takođe može da uzrokuje karoši. Samoubistvo usled stresa na radnom mestu naziva se karođisacu (過労自殺). Međunarodna organizacija rada daje i nekoliko uzroka ovome:

1. Noćni, večernji ili rad tokom praznika, prekovremeno. Tokom izgubljene decenije, nakon kraha ekonomije mehura od sapunice iz osamdesetih i devedesetih, mnoge kompanije su smanjile broj zaposlenih. Međutim, količina posla se nije smanjila, tako da su preostali radnici morali da rade više.
2. Nagomilani stres uzrokovan frustracijom zbog nemogućnosti da se ispune zahtevani ciljevi. Čak i tokom recesije, kompanije su zahtevale visoke prihode i tražile bolje rezultate od svojih zaposlenih. Ovo je povećalo psihički teret radnika.
3. Prisilne ostavke, otkazi i maltretiranje. Na primer, radnicima koji su dugo radili za firmu i videli sebe kao lojalne radnike, zatraženo je da daju ostavku kao način smanjenja broja zaposlenih.
4. Patnja srednjeg rukovodstva. Često su stavljani u poziciju da otpuštaju radnike i bili rastrzani između implementiranja polisa korporacijskog restrukturiranja i zaštite svog osoblja.

Telefonska linija za sprečavanje karošija

Po izveštaju iz 1988. godine, objavljenom od strane Mreže telefonskih linija za karoši, većina ljudi koji su zvali nisu bili radnici, već žene radnika koji su ili već preminuli zbog karošija ili su bili u velikom riziku od toga. Ovo je pokazalo da oni koji su trpeli posledice stresa na poslu ili nisu bili svesni da je posao uzrok problema ili su bili pod društvenim pritiskom da ne pokažu da im nešto smeta i ne zatraže pomoć.

Najveći broj poziva stigao je nakon osnivanja mreže, 1988. Od 1988. do 1990, ukupan broj poziva je bio 1806. Od 1990. do 2007, broj poziva po godini se smanjivao, ali je i dalje u proseku bilo 400 poziva godišnje.

Uticaj na društvo

Stres zbog prekovremenog rada ili otkaz može da uzrokuje samoubistvo kod biznismena. Rođaci preminulog u takvim situacijama traže kompenzacije. Kompanije životnog osiguranja su počele da dodaju klauzule kojima uslovljavaju da osiguranik sačeka godinu dana da izvrši samoubistvo da bi se novac isplatio.

Pojavio se novi pokret japanskih radnika kao rezultat karošija. Mladi japanci biraju poslove sa pola radnog vremena, u kontrastu sa starijim radnicima koji rade prekovremeno. Ovo je novi stil karijere za mlade Japance koji hoće da se oprobaju u različitim poslovima da bi shvatili svoj potencijal. Rade za satnicu i zovu se frita (od engleskog free i nemačkog arbeiter). Broj frita se povećao kroz godine, od 200.000 u osamedsetim do oko 400.000 u 1997.

Zbog prirode posla, godišnja plata im je oko 1.000.000 jena, što je oko 8.500 dolara. Takođe, ekonomski rast u Japanu je spor, što im otežava da pređu na standardno zaposlenje. Još jedan problem je što im se daju nebitni zadaci, čime su onemogućeni da steknu bilo kakvo vredno iskustvo koje im je potrebno za prelazak na puno radno vreme. Ovde nastaje paradoks gde ljudi, da bi izbegli prekovremeni rad i karoši, dođu u istu situaciju da rade 60 sati nedeljno jer su satnice male u odnosu na radnike sa punim radnim vremenom, i ponovo su u opasnosti od karošija.

Karoši nije jedina neželjena pojava prekovremenog rada. Radoholizam se takođe doveo u vezu sa višečasovnim dnevnim radom. Tri faktora definišu radoholičare: obuzetost poslom, unutrašnja sila koja ih teraju da rade i nezadovoljnost poslom. Poslednje deluje kontradiktorno, ali pokazuje da radoholizam zapravo nije psihološka odlika, već nastaje iz adaptacije na preterani rad. Menadžment nagrađuje vredan rad unapređenjem.

Previše rada negativno utiče i na porodicu. Muškarci koji su prezauzeti poslom misle manje na svoju porodicu. Rezultat je visok nivo depresije u porodici. Što se više fokusiraju na posao, u njima se rađaju negativne emocije prema porodici. Počinju da je vide kao nešto što ih odvlači od posla, iako ih sama porodica motiviše da rade toliko dugo.

Nastaje paradoks gde muškarci, koji su se zaposlili da bi izdržavali porodicu, postanu manje efikasni u tome zbog iscrpljenosti i potpunog fokusa na zarađivanje. Verovatno je da biznismeni prihvataju takav stil života zbog novca; ako je posao dobro plaćen, mogu puno da zarade i šalju svojoj porodici. U tradicionalnoj japanskoj porodici, muškarac je taj koji zarađuje. U jednom intervjuu, čovek je rekao da je najbolja stvar kod toga što se rodio kao muško to što može da ima porodicu i da je izdržava. Ali, najgori aspekt toga je što ne može da da otkaz na poslu iz istog tog razloga. Odgovornost koju muškarci osećaju povezuju sa svojom muževnošću, tako da, ako čovek dobije otkaz, može da se oseti neuspelim muškarcem i postane jako depresivan.

Kabinet Japana je analizirao istraživanje o kvalitetu života u domaćinstvima da bi ustanovio koliki uticaj prekomeran rad ima na zdravstvene probleme, uključujući karoši. Istraživanje je pokazalo da duge radne nedelje (preko 60 sati za muškarce, a preko 45 za žene), značajno povećavaju strah radnika od zdravstvenih problema. Niži gornji limit za žene ne znači da su manje sposobne da podnesu stres. Japansko društvo stavlja mnogo veći teret na ženu oko čuvanja dece i domaćinstva, zbog čega imaju mnogo više različitih odgovornosti pored posla.

Linija za sprečavanje samoubistva je toliko zauzeta da se ponekad mora zvati i 30 do 40 puta ne bi li se uspostavila veza. Svake godine oko 30.000 Japanaca izvrši samoubistvo. Potencijalni razlog za ovo je ,,prijateljstvo“ prilikom samoubistva, gde ljudi preko interneta traže druge da zajedno izvrše samoubistvo.

Vladine polise

Nacionalni zdravstveni institut je predložio stvaranje širokoobuhvatnog programa industrijskih zdravstvenih usluga kako bi smanjio karoši i ostale pojave nastale zbog stresa na radnom mestu u svom godišnjem izveštaju iz 2005. Program zahteva zajednički trud tri različite grupe: vlade, radničkih sindikata i poslodavaca, i radnika. Vlada bi trebalo da promoviše kraće radne dane, omogući lako pristupačne zdravstvene usluge, podstrekne samovoljne lekarske preglede i poboljša efikasnost zdravstvene nege. Sindikati, kao grupa koja je blisko povezana sa radnicima, treba dobro da implementiraju i postupaju po vladinim polisama za smanjenje prekomernog rada i stvaranje bolje radne atmosfere. Sami radnici treba da shvate kada treba da se odmaraju i preduzmu preventivne mere ako su potrebne.

Kao zvaničan odgovor na ovaj predlog, Akt o bezbednosti i zdravlju u industriji je revidiran 2006. Uspostavio je razne termine koji se fokusiraju na zdravstvene probleme uzrokovane radom, uključujući obavezne sistematske preglede i konsultacije sa profesionalnim medicinskim osobljem za radnike koji rade puno sati i izloženi su povećanom riziku od bolesti. Može delovati kao čudna odluka, sa ekonomskog stanovišta, da vlada smanjuje broj radnih sati. Prema Jošio Higuči, ova naizgled nelogična odluka je u skladu sa nekoliko faktora koji su jedinstveni za japansko društvo. Tradicionalno, Japanci su veoma lojalni radnici.

Veoma je čest slučaj da neko radi za istu kompaniju od samog kraja fakulteta pa sve do penzije. Takođe, društvo loše gleda na ljude koji konstantno menjaju poslove. Ovakvo obeshrabrenje direktno utiče na poteškoće sa menjanjem radnog mesta. Zbog toga kompanije imaju mnogo više prostora za ,,iskorišćavanje“ svojih radnika. Da bi smanjile troškove, kompanije će radije zatražiti da već zaposleni radnici rade duže nego što će zaposliti nove da preuzmu deo obaveza na sebe. Tako da, kada se vlada ne bi umešala i zatražila od kompanija da smanje radne sate, takva naređenja sa drugih pozicija se ne bi ozbiljno shvatila.

Trenutni Akt o standardu rada nije efektivan ako se većina predstavnika poslodavaca slaže sa više od 40 sati nedeljno, uprkos klauzulama u Aktu koje to zabranjuju. Studija Kabineta Japana je pokazala da je odbijanje ovih mera jedan od razloga za trenutno stanje tržišta rada.

Japanski biznismeni

Japanski biznismen, poznatiji kao salariman, je često žrtva karošija zbog prirode svog posla, koja podrazumeva i socijalizaciju i piće posle radnog vremena. Često bivaju pozivani na nomikai (,,žurke pijenja) da bi izgradili bolje veze sa saradnicima u kompaniji. U Japanu postoji izreka ,,Ako želiš da napreduješ u korporacijskom svetu, moraš da piješ“. Ovako je dosta starije generacije uspostavljalo veze i smatralo je to normalnim načinom sklapanja poslova.

Prema ovim vrednostima, ključ poslovnog uspeha je volja da se izađe i učestvuje u ovom obaveznom druženju sa kolegama. Pošto ne mogu svi da isprate ovakav ritam života, smrti uzrokovane stresom postaju jako česte. Smrt od kardiovaskularnih problema ili mentalnih poremećaja su dva najveća faktora.

Pošto japanski biznismeni trpe dosta pritiska na poslu, broj karoši samoubistava se povećao, posebno zbog ekonomske krize. Čak i oni koji su uspeli da zadrže svoje poslove, nakon što je kompanija otpustila dosta radnika, iskusili su veliki porast radnog opterećenja.

Biznismeni su bili preopterećeni, ali lekari su se takođe osećali preopterećeno, uz dodatnu moralnu obavezu da nastave da rade. Lekari rade u proseku 65 ili više sati nedeljno. ,,Dostižu limit po pitanju koliko pregleda mogu da obave dok ne počnu da ugroažvaju sopstveno zdravlje“. Ranije je vlada ograničavala broj doktora koji su pohađali medicinu, ali je povećala broj primljenih studenata.

Odgovor korporacija

Veliki broj kompanija se trudi da nađu bolji balans posla i slobodnog vremena za svoje radnike. Tojota, na primer, ograničava prekovremeni rad na 360 sati godišnje i, u nekim kancelarijama, daje javna obaveštenja u 7 uveče u kojima ističe važnost odmora i podstiče radnike da odu kući. Razne velike korporacije su uvele ,,dane bez prekovremenog rada", kada svi radnici moraju da odukući u pola 6. Ali, pošto radnici imaju jako puno posla, veoma mali broj radnika može da iskoristi to, i ostaju u kancelarijama sa ugašenim svetlima, ili nose posao sa sobom kući, tzv. ,,prikriveno prekovremeno" (furošiki 風呂敷, po tradicionalnoj tkanini za umotavanje).

Micubiši banka je 2007. dozvolila radnicima da idu sa posla 3 sata ranije da bi brinuli o deci ili starijima. Do 5. januara 2009, samo 34 od 7000 radnika je prihvatilo ovo.

U februaru 2017. Japanska vlada je pokrenula kampanju ,„Premijum petak”, traživši od kompanija da dopuste radnicima da završe s poslom u 3 popodne svakog poslednjeg petka u mesecu. Povod za ovo je bilo samoubistvo 24-godišnje radnice reklamne firme Dencu koja je odradila više od 100 sati prekovremenog rada u mesecima pre smrti. Honda, Santori i Morinaga firme su usvojile ovo, ali dosta firmi nije spremno na ovaj korak.

Problem sa neplaćenim prekovremenim radom je taj što se vrlo često ne beleži. Količina se reguliše propisima o radu, tako da, da ne bi došli u sukob sa njima, radnicima se govori da ne beleže svoj prekovremeni rad. Sami radnici, pak, ovo racionališu time što smatraju da nisu dovoljno dobri za posao i da treba da se poboljšaju kako bi mogli da završe sve u okviru radnog vremena. Prekovremeni rad je generalno prihvaćen i protesti protiv njega su retki jer se radnici boje osude od strane kolega, nadređenih ili čak porodice i prijatelja.

Spoljašnje veze

• Report on Karoshi (1997)
• Japan working itself to an early grave
• Article in The Economist, December 2007
• Yahoo! News article, 7/8/2008
• Picture of a T-shirt warning of karōshi