Kasaja

Kasaja (sansk. काषाय - kāṣāya, pal. kasāva, kin: 袈裟; pin: jiāshā, jap. 袈裟 - ke-sa, korej. 袈裟 가사 - ga-sa, vij. Cà-sa - ca-sa, tib. chougu) je odeća budističkih monaha i sestara, a ime je dobila po smeđoj ili boji šafrana.

Na sanskritu i paliju, ovoj odeći je dodeljen termin „cīvara“, koji se odnosi na odeću bez obzira na njenu boju.

Poreklo i materijal uredi

Rani prikaz Bude u kasajiu, helenistički stil.

Veruje se da budistička kasaja vodi poreklo iz Indije kao komplet odeće Budinih sledbenika. Jedna varijanta ima šaru koja poseća na azijska polja pirinča. Originalna kasaja pravljena je od odbačenog platna. Delovi su spajani tako da su činili tri pravougaona dela odeće, koji su odevani na poseban način.

Tri glavna dela odeće su antarvāsa, uttarāsaṅga i saṃghāti.^[1]

Oni zajedno čine takozvanu „trostruku odeću“ (tricīvara).

Antarvāsa uredi

Antarvasa (Antarvāsa) je donji deo odeće koji pokriva niži deo tela. Taj deo je donje rublje i treba da stoji ispd ostalih slojeva odeće. Sačinjen je je od velikog dela, koji prekriva ceo vrat i skoro ceo trozo.

U opisima Bude, donji deo antarvāsa-e obično visi, čineći tako oblik sličan trouglu.

Uttarāsaṅga uredi

Utarasanga (Uttarāsaṅga) je deo odeće koji pokriva gornji deo tela. On dolazi preko donjen rublja (antarvāsa). U opisima Bude, uttarāsaṅga se retko prikazuje kao dominantan deo odeće, jer je često prekriven spoljnim delom (saṃghāti).

Saṃghāti uredi

Samgati (Saṃghāti) je deo spoljne odeće za različite prigode. Dolazi preko gornjeg dela(uttarāsaṅga) i donjeg rublja (antarvāsa). U opisima Bude, saṃghāti je obično najvidljiviji deo odeće, sa ostala dva dela vidljiva na dnu.

Po obliku je vrlo sličan grčkom himationu i u grčkom je stilu.

Dodaci uredi

Još neki delovi "trostruke odeće" koji mogu biti nošeni, u nekim slučajevima su:

odeća za oko pojasa, kushalaka
zakopčan pojas, samakaksika

Kasaja u indijskom Budizmu uredi

Indijski prikaz Bude u crvenom kasaiju sa natpisima na sanskritu

U Indiji, različite vrste kasaje su vidljive kod različitih monaha. Vrste kasaja predstavljaju različite škole kojima ti monasi pripadaju, a boje raznolike, od crvene u žute pa do plave i crne.^[2]

Između 148. i 170. godine nove ere, partijski monah Mon Šigao je došao u Kinu i preveo rad, koji opisuje boje monaške odeće kod pet glavnih indijskih budističkih sekti, nazvan Da Biqiu Sanqian Weiyi (kin: 大比丘三千威儀)^[3]

Još jedan tekst, preveden nešto kasnije, Śāriputraparipṛcchā, sadrži veoma sličan odlomak sa ovim podatkom, ali su boje sekti Sarvāstivāda i Dharmaguptaka obrnute.^[4]^[5]

Nikāya	Da Biqiu Sanqian Weiyi	Śāriputraparipṛcchā
Sarvāstivāda	Tamnocrvena	Crna
Dharmaguptaka	Crna	Tamnocrvena
Mahāsāṃghika	Žuta	Žuta
Mahīśāsaka	Plava	Plava
Kaśyapīya	Magnolija	Magnolija

Po tradiciji tibetanskog budizma, koji prati Mūlasarvāstivāda Vinaya, crvena odeća se smatra karakteristikom Mūlasarvāstivādin-aca.^[6] Prema Duđom Rinpošeu(Dudjom Rinpoche), iz tradicije tibetanskog budizma, odeća zaređenih Mahāsāṃghika monaha je bivala sašivena od više od sedam, ali ne više od 23 dela.^[7]

Simboli koji su šiveni na odeću su beskonačni čvor (sanskrit: śrīvatsa) i školjke (sanskrit: śaṅkha), dva od sedam povoljnih znakova budizma.^[7]

Kasaja u kineskom budizmu uredi

U kineskom budizmu, kasaja je nazvana džiaša (Kineski: 袈裟, jiāshā). Tokom ranog perioda kineskog budizma, najučestalija boja džiaše(kasaje) je bila crvena. Kasnije se boja počela razlikovati kod različitih monaha, kao i u Indiji. Boja je, takođe, odgovarala geografskom području, više nego različitim školama budizma.^[8] Tokom starenja i sazrevanja kineskog budizma, samo je loza Darmaguptaka bila u upotrebi, tako da boja odeće nije igrala nikakvu ulogu u vezi područja i sekti, za razliku od indijskog budizma.

Prikaz cara Go-Mizuno-a u kesi/kasaiju.

Kasaja u japanskom budizmu uredi

U japanskom budizmu, kasaja ima naziv kesa (jap. 袈裟, translit. kesa). U japanu, tokom Edo i Meidži perioda, kesa su čak ponekad sačinjavane od odeće iz pozorišta Noh.

Izvori uredi

^ Džon Kiršnik, „Uticaj budizma na kinesku materijalnu kulturu“ Princeton University Press, Oxfordshire, 2003. str. 90.
^ Džon Kiršnik, „Uticaj budizma na kinesku materijalnu kulturu“ Princeton University Press, Oxfordshire, 2003. str. 89.
^ Šoun Hino, „Tri planine i sedam reka“, 2004. pp. 55.
^ Šoun Hino, „Tri planine i sedam reka“, 2004. pp. 55-56.
^ Biku Sudžato, „Sekte i sektaštvo: Poreklo budističkih škola“, Santi Forest manastir, 2006.
^ Tea Mor, „Dostojanstvo i disciplina: Oživljavanje punog poziva budističkih časnih sestara“ 2010. pp. 266.
^ ^a ^b Diđom Rinpoše, „Savršeno vođenje: Verifikacija tri zaveta“, 1999. pp. 16.
^ Džon Kiršnik, „Uticaj budizma na kinesku materijalnu kulturu“ Princeton University Press, Oxfordshire, 2003. strana 89.

[1] Džon Kiršnik, „Uticaj budizma na kinesku materijalnu kulturu“ Princeton University Press, Oxfordshire, 2003. str. 90.

[2] Džon Kiršnik, „Uticaj budizma na kinesku materijalnu kulturu“ Princeton University Press, Oxfordshire, 2003. str. 89.

[3] Šoun Hino, „Tri planine i sedam reka“, 2004. pp. 55.

[4] Šoun Hino, „Tri planine i sedam reka“, 2004. pp. 55-56.

[5] Biku Sudžato, „Sekte i sektaštvo: Poreklo budističkih škola“, Santi Forest manastir, 2006.

[6] Tea Mor, „Dostojanstvo i disciplina: Oživljavanje punog poziva budističkih časnih sestara“ 2010. pp. 266.

[autogenerated1-7] Diđom Rinpoše, „Savršeno vođenje: Verifikacija tri zaveta“, 1999. pp. 16.

[8] Džon Kiršnik, „Uticaj budizma na kinesku materijalnu kulturu“ Princeton University Press, Oxfordshire, 2003. strana 89.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]