Kajs ibn Sad
Kajs bin Sad (arapski: قيس بن سعد) je zauzimao istaknuto mesto u islamu. Kao jedan od velikih vođa muslimanske vojske, Kajs ibn Sad bio je poznat po svojoj odlučnoj odbrani u bitkama. Njegova želja da očisti dušu, pomogla mu je da stekne čast time što je bio jedan od velikih pratilaca islamskog proroka Muhameda. Kajs je takođe bio jedan od najodanijih pratilaca Ali ibn Abi Taliba.[1][2]
| Kajs ibn Sad | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Puno ime | قيس بن سعد |
| Mesto rođenja | Medina, Hidžaz |
| Datum smrti | 59 GH (678–679 g. n. e.) |
| Mesto smrti | Medina, Hidžaz, Rašidunski kalifat |
| Vojna karijera | |
| Vojska | Rašidunska vojska |
| Čin | Ansar, Guverner Egipta |
| Učešće u ratovima | Bitka kod Sifina |
Rođenje, detinjstvo i mladost
urediKajs bin Sad je rođen u Medini negde u vreme Muhameda. Njegov otac je bio Sad ibn Ubada, vođa plemena Hazrdža (pleme koje je bilo poznato po svojoj darežljivosti).[2]
Pre prelaska na islam, Kajs ibn Sad je bio lukav do te mere da ga niko nije uspeo nadmašiti. On će svoju lukavost iskoristiti da za kratko vreme preobrati ljude iz Medine i njene okoline.[2]
Prelazak u islam
urediNakon što je Sad prešao na islam, predstavio je Kajsa Muhamedu.[2] Sad je rekao Muhamedu,
- "Ovo je od sada tvoj sluga."[2]
Muhamed je bio zadovoljan kvalitetima koje je posedovao Kajs.[2] Kajs je tada sedeo pored njega. A Muhamad je tada rekao Kajsu:
- "Ovo mesto će uvek biti tvoje do kraja života."[2]
Kad je Kajs prihvatio islam, on je u potpunosti promenio svoj život, stav, viziju i raspoloženje.[2] Kroz islam, Kajs je naučio kako da se prema ljudima ponaša iskreno i da ne poseže za prevarom.[2]Odustao je od svog lukavstva u ophođenju sa ljudima i posvetio se tome da postane istinski i iskren musliman.[2]Međutim, bilo je trenutaka u njegovom životu (u teškim situacijama) u kojima je bio u iskušenju da koristi svoje lukave sposobnosti kako bi prevario ljude.[2] Ali, Kajsova iskrenost prema islamskoj religiji pomogla mu je da nadvlada iskušenja.[2] Sam Kajs izjavljuje,
Kajsova titula
urediKajs je dodeljena titula El Ansari.[3] El Ansari znači pomoćnik.
Kajsove osobine
urediPorodica Kajs bila je poznata po svojoj velikodušnosti. Čak ih je i Muhamed hvalio izjavljujući,
- "Velikodušnost je dominantna osobina ove porodice."[2]
Običaj preislamskog arapskog jezika bio je da bogati ljudi tokom dana angažuju kriera (najavljivača) da stoji na povišenom mestu i da poziva goste i prolaznike da dođu u njihovu kuću da jedu hranu i odmore se. [2] A noću bi krieri zapalili vatru da bi strance vodili ka mestima gde se jela poslužuju.[2] Ljudi iz vreme preislamske Arabije, rekli bi,
- "Ko voli masno meso, mora otići u kuću Dulajma ibn Hartitana."[2]
Dulajm je bio pradeda Kajsa.[2] Odgajan u porodici koja je poznata po svojoj darežljivosti.[2] Kajs je takođe nasledio osobinu velikodušnosti.[2] Kajsova velikodušnost nadmašila je njegovu pamet.[2] Kajs je takođe bio poznat po svojoj dobrotvornoj pomoći. Dokumentovano je da su jednog dana Ebu Bekr i Omar izjavili,
- „Ako bismo pustili ovog momka da pokloni svoju velikodušnosti, on bi iscrpio bogatstvo svog oca.“ Kada je njegov otac, Sad ibn Ubada čuo njihove komentare, odgovorio je: „Abu Kuhafa i Ibn el Hatab nisu morali da pokušavaju da ohrabre mog sin da postane tvrdica. "[2]
Kako bi ukazao na svoju velikodušnost, Kajs je ličnopozajmio (suočavajući se sa grubim vremenima) veliku količinu novca. Kada je došlo vreme otplate, čovek je otišao da vrati novac koji mu je Kais pozajmio. Međutim, Kais je odbio da vrati novac nazad i izjavio,
- "Nikada ne uzimam ništa što sam dao."[2]
Poznato je da je Kajs takođe bio oštrouman i spretan.[2] Kajs nije imao karakteristike vođe osim tradicionalne arapske brade.[2] Ansar to koristi da zadirkuje Kajsa govoreći:
- "Kad bismo samo mogli da mu kupimo bradu."[2]
Guvernerstvo nad Egiptom
urediImam Ali je odabrao Kajs ibn Sada za guvernera Egipta.[1][4] Vilferd Madelung u svojoj knjizi Sukcesija Muhamedu: Studija ranog kalifata govori o imenovanju Kajs ibn Sada za guvernera Egipta izjavljuje,
- "To je bio čin reparacije prema Ansaru i Kurejska opozicija u Meki morala ga smatrati potvrdom svog straha da je Ali želeo da ukine njihov privilegovani status vladajuće klase u islamu."[1]
Imam Ali odabrao je Kajsa nad Muhamedom ibn Abu Hudaifom, koga su egipatski pobunjenici smatrali svojim vođom i imali su kontrolu nad el Fustatom.[1] Madelung navodi,
- "On (Imam Ali) se nije osećao dužan egipatskim pobunjenicima, koji su se vratili kući, kao što je to činio el Aštaru i Kufjanima, i želeo je da se drži na udaljenosti od njih."[1]
Takođe je odbacio Amr ibn As-a, pristalicu Muavije, kao kandidata, iako je Aiša tražila njegov povratak na istu funkciju zbog njegove popularnosti u vojsci Egipta.[1] Madelung takođe navodi,
- "Amr-ova vodeća uloga u agitaciji protiv Utmana, zasnovana na motivima ličnog interesa, a ne na islamskim principima, teško bi se mogla svideti Aliju. Amr je bio vrsta beskrupuloznog oportuniste sa kojim Ali nije želeo da optereti svoju vladavinu."[1]
Prema Sahl ibn Sad el-Saidi iz plemena Hazradž,
- "Ali je predložio Kajs ibn Sadu da izabere vojnu stražu koja će ga pratiti pri odlasku u Medinu, ali Kajs je odbio navodeći da ako u Egipat može ući samo sa vojnom pratnjom, radije nikada neće ući u zemlju."[1]
Kajs je tada otišao sa samo sedam pratilaca i uspeo je da stigne do El Fustata bez ikakvih briga / problema.[1] Done je i pismo Imama Alija kojim je egipatske muslimane obavestio o svom (Kajsovom) imenovanju i pročitao ga u džamiji.[1] Pismo je napisano u Safaru 36 GH (jul 656. n. e.), otprilike dva meseca nakon pristupanja Imama Alija kod Ubaidula ibn Abi Rafija.[1] Imam Ali je spomenuo da su Muhameda najpre nasledile dve osobe, nakon čega je vladar (Utman) preuzeo vlast i uveo novotarije tako da je zajednica protestovala i zamerila mu to.[1] Madelung komentariše,
- "Nije se spominjala Utmanova nasilna smrt i uloga koju su igrali egipatski pobunjenici. Ali očigledno nije hteo da se dotakne događaja koji su se odigrali."[1]
Nakon što se obratio pismom, Kajs je tom prilikom pohvalio Imama Aliju kao najboljeg čovek nakon Muhameda.[1] On je takođe od egipatskog naroda primio bajete (obećanja o odanosti) za imama Aliju.[1]
Kao guverner, Kajs nije preduzeo veće korake protiv Utmanovih ustanika, koji su se podelili u selu Harbita blizu Aleksandrije nakon pobune Muhameda ibn Abija Hudaife.[1] Utmanovi ustanici su se borili protiv Kajs ibn Sada pod svojim vođom Jazid ibn el Harit el Maudlijem iz Kinane.[1] Obavestili su Kajsa da žele da vide kako se stvari razvijaju.[1] Zatim su naveli da se neće mešati sa njegovim poreznicima i da neće podići oružje protiv njega.[1] Kajs je pristao na njihov zahtev i nije pokušao da ih natera da obećaju vernost (Utmanovi ustanici će kasnije obećati vernost Muaviji umesto Imamu Aliju).[1] Maslama ibn Muhalad el Saidi, srodnik Kajsa, pozvao je na odmazdu zbog krvi Utmana.[1] Međutim, Kajs je uverio Maslama da ni pod kojim okolnostima ne želi da ga ubije.[1] Kao rezultat, Maslama se obavezao da se neće suprotstaviti Kajsu sve dok Kajs bude guverner Egipta. Sporazum (sa Utmanovim sledbenicima) omogućio je da prikupe porez širom zemlje Egipta.[1]
Muhamed ibn Abi Hudaifa i egipatski pobunjenici nisu spomenuti u izvještajima Sahl ibn Sada.[1]
Prema el Lait ibn Sadu, Egipćaninu, Muhamed ibn Hudaifa je napustio Egipat zbog Medine kada je Kajs imenovan za guvernera kako bi se pridružio imamu Aliju.[1] Kada je stigla vest da je Muhamed otišao iz Egipta i da je na putu za Medinu, zatražio je od svojih podanika da uhvate Muhameda i dovedu ga u Šam (Damask).[1] Nakon što je Muhamed doveden u Damask, Muavija ga je zatvorio.[1] Muhamed je uspeo da pobegne iz zatvora, ali su ga Jemenci ubili na Dul Hidži 36 GH (maj 657. n. e.).[1]
Vojna karijera
urediŠurta el Hamis
urediKajs ibn Sad je bio zapovednik Šurta el Hamisa, vojne jedinice koja je podržavala Imam Aliju i Ahl el Bajta u Iraku.[5] Šurta el Hamis sastojao se od četrdeset hiljada ljudi koji su lično bili odani imamu Aliju. [5]
Bitka kod Sifina
urediU bici kod Sifina, Kajs je stao na stranu Imama Alija protiv Muavije.[2] Kajs se pridružio Sahl ibn Hunajfu, jednom od guvernera imama Alije, jer je krenuo da se pridruži imamu Aliju u bici kod Sifina.[1]Zatim je postavljen za jednog od zapovednika vojske Imama Alija; komandovao je vojnicima iz Basre.[4] Kajs je dobio brigadu od preko 10 000 ljudi.[4] Šestog dana bitke kod Sifina, Kajs ibn Sad el Ansari našao se sa vojskom kako bi se borio protiv ibn Di'l-Kale i njegovog kontingenta. Usledile su žestoke borbe.[4] Za vreme rata, Kajs je sedeo i smišljao zavere zbog kojih bi Muavija i njegova vojska bili najgori gubitnici.[2] Što je više razmišljao o zapletima, to je više shvatao da su zle i opasne.[2] Kajs je podsetio sebe na Alahove svete reči:
- "Ali zlobna zavera obuhvata samo onog ko je stvori." (Sura Fatir 35:43)
Kao rezultat toga, Kajs je odbacio zavere i tražio oprost od Alaha.[2]
Nakon mučeništva Imama Alija
urediSulajm ibn Kajs kaže:
- "Muavija je došao (da obavi) hadž tokom svog kalifata. To je bilo nakon ubistva imama Alije i nakon mirovnog ugovora sa imamom Hasanom. Medinci (ljudi Medine) su ga primili. Među njima je bio i Kajs ibn Sad, koji je bio šef Ansara (pomagači) i sin njihovog poglavara. Tako se vodio razgovor između njih (Kajs ibn Sad i Muavija).[6]
Smrt
urediKajs je umro u 59. godini (678—679. G.) u Medini.
Zaostavštvina
urediAnas ibn Malik, pratilac Muhameda,
- "Kajs ibn Sad ibn Ubada je bio Poslaniku poput vrhovnog oficira komandantu."[2]
Reference
uredi- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž Madelung, Wilferd. The Succession to Muḥammad: A Study of The Early Caliphate. Cambridge: Cambridge University Press, 1997. Print. ISBN 9780521646963. str. 152., 153, 190, 191, and 192
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab Khalid, Muhammad Khali, and Khalid Muhammad Khalid. Men Around The Messenger. Kuala Lumpur: Islamic Book Trust, 2005. Print. ISBN 9789839154733. str. 276-280.
- ^ Daly, M. W., and Carl F. Petry, eds. The Cambridge History of Egypt. United Kingdom: Cambridge UP, 1998. Print. ISBN 9780521471374. str. 68.
- ^ a b v g Ibn Abu Talib, Ali. Sermons from Imam Ali, Nahj al-Balagha. N.p.: Sohale Sizar, n.d. Print. pp. 67, 123, 124, and 181
- ^ a b Morony, Michael G. Iraq after the Muslim Conquest. Piscataway, New Jersey: Gorgias Press LLC, 2005. Print. ISBN 9781593333157. str. 94.
- ^ Aal-Yasin, Radi. Sulh Al-Hasan: The Peace Treaty of Al-Hasan. Qum, Iran: Ansariyan, 2000. Print. Ch. 21
Literatura
uredi- Madelung, Wilferd (1998). The Succession to Muḥammad: A Study of The Early Caliphate. Cambridge University Press. ISBN 978-0521646963.
- Muhammad Khali Khalid and Khalid Muhammad Khalid (2005). Men Around The Messenger. Islamic Book Trust. ISBN 978-9839154733.
- Alī ibn Abī Ṭālib. Nahjul Balagha: Peak of Eloquence. ISBN 978-0940368422.
- Carl F. Petry, ur. (2008). The Cambridge History of Egypt. 1. Cambridge University Press. ISBN 978-0521068857.
- Michael G. Morony (2006). Iraq after the Muslim Conquest. Gorgias Press. ISBN 978-1593333157.
- Radi Aal-Yasin (2013). Sulh al-Hasan: The Peace Treaty of al-Hasan [a]. Ahlulbayt Organization. ISBN 978-1494438135.