Klasifikacija biljnih tkiva

Počeci kalsifikacije

Osnove klasifikacije biljnih tkiva su date još u 17. veku, kada je celularnu građu biljaka ustanovio Robert Huk. Istraživanja građe različitih biljnih ćelija i organa, koja su sproveli Malpigi i Gru, dovela su do zaključaka o jedinstvenom planu građe biljne ćelije. Uvidevši da se organi biljaka sastoje od međusobno isprepletanih elemenata koji podsećaju na tkanje, Gru je predložio naziv „tkivo“, i tvrdio da svi biljni organi imaju određenu i za njih tipičnu građu.

1807. godine Link je podelio ćelije na parenhimske i prozenhimske. Parenhimske ćelije su loptaste, izodijametrične ili blago prizmatične, dok su prozenhimske ćelije više-manje izdužene. Tkiva sa ovakvim ćelijama se otad nazivaju parenhim, odnosno prozenhim.

Van Tigem (1839-1914) je podelio tkiva na živa i mrtva, ali ova podela je jako uslovna, s obzirom na to da su i mrtva tkiva u početku građena od živih ćelija. Saks (1832-1897) je razlikovao pokrovna, provodna i osnovna tkiva. Njegova klasifikacija je i danas prisutna među istraživačima. Nedostatak ove klasifikacije je, između ostalog, i u tome, što provodna i osnovna tkiva čine veoma raznovrsne ćelije.

Možda je najsrećnije rešio slične probleme u klasifikaciji biljnih tkiva krajem 19. veka Haberlant - on je tkivom nazvao jedinstvenu grupu ćelija, koje se karakterišu jednim ili sa nekoliko sličnih osobina (morfoloških, fizioloških, topografskih, zajedničkim ontogenetskim poreklom). Svaka od ovih osobina može se koristiti kao osnov podele tkiva, mada se najkompletnijom podelom smatra ona koja za osnovu ima fiziološko-anatomske osobine ćelija tkiva.

Savremeni koncepti kalsifkacije

Tkiva i srodne lokalne strukture jedinstvene funkcije Haberlant je podelio u 9 grupa:

1. pokrovna tkiva - epiderm, pluta, egzoderm;
2. mehanička tkiva - kolenhim, sklerenhim, likina vlakna, sklereidi;
3. apsorpciona tkiva - rizoidi, epiblem, rizoderm, hijalinske ćelije, velamen;
4. asimilirajuća tkiva - hlorenhim;
5. provodna tkiva - ksilem (drvo), floem (kora);
6. rezervna tkiva - endosperm, perisperm, parenhim za magaciniranje;
7. tkiva za provetravanje - aerenhim, intercelulari, stome;
8. sekretorna i ekskretorna tkiva - žlezdane dlake, unutrašnje žlezde, sluzni i smoni kanali i ćelije, uljane ćelije, hidatode, mlečne cevi;
9. tvorna tkiva - meristemi embriona, vegetativnih kupa stabla i korena, prokambijum, kambijum, felogen.

Struktura i položaj biljnih tkiva podležu principu maksimalne fiziološke aktivnosti. Naporedo sa glavnom (primarnom), većina tkiva poseduje i jednu do nekoliko dopunskih (sekundarnih) funkcija, što uzrokuje morfološku diferencijaciju ćelija unutar njih. Tako, na primer, epidermis ne samo da štiti unutrašnja tkiva od različitih faktora spoljašnje sredine, već učestvuje i u razmeni gasova, a kod nekih biljaka ima ekskretornu funkciju.

Često se unutar nekog specijalizovanog tkiva nađu i strukture koje pripadaju drugom sistemu tkiva. Tako se u listovima između asimilirajućih ćelija mogu nađi elementi mehaničkog tkiva - sklereidi. Strukture koje se po građi i funkciji razlikuju od okolnog tkiva nazivaju se idioblaste.

Paralelno sa fiziološko-anatomskom podelom tkiva, postoje i druge, kao što je ontogenetska podela, gde se tkiva dele na primarna i sekundarna. Primarna su neposredno nastala od meristemskih ćelija, dok su sekundarna nastala prilikom sekundarnog debljanja stabla i korena.

Na osnovu diferenciranosti ćelija, tkiva se dele na tvorna i trajna.