Konzervativna stranka (Norveška)
Konzervativna stranka (nor. bukmol: høyre, ninošk: høgre, doslovno znači „desno“) je liberalno-konzervativna [2] politička stranka u Norveškoj. To je glavna stranka norveškog desnog centra i vodeća stranka u bivšem vladajućem kabinetu Solberg. Trenutni lider stranke je upravo bivša premijerka Erna Solberg. Stranka je članica Međunarodne demokratske unije i pridruženi član Evropske narodne stranke.
Konzervativna partija Høyre | |
|---|---|
| Vođa | Erna Solberg |
| Osnovana | 1884. |
| Sedište | Oslo Norveška |
| Mladi ogranak | [Unge Høyre] |
| Broj članova (2019) | 29 690 [1] |
| Ideologija | konzervativizam |
| Politička pozicija | desni centar |
| Međunarodno članstvo | Međunarodna demokratska unija |
| Evropska stranka | Evropska narodna partija |
| Boje | Šablon:Fargeboks plava |
| Parlament | 45 / 169
|
| Sreska veća | 107 / 574
|
| Municipalna veća | 1.488 / 9.344
|
| Laponski parlament | 1 / 39
|
| Veb-sajt | |
| hoyre | |
Stranka je tradicionalno pragmatična i umereno konzervativna, snažno povezana sa tradicionalnim elitama u državnoj službi i norveškom poslovnom životu. Tokom 20. veka stranka se zalagala za ekonomski liberalizam, smanjenje poreza, individualna prava, podršku monarhizmu, norveškoj crkvi i oružanim snagama, antikomunizam, proevropejstvo i podršku nordijskom modelu. Vremenom su vrednosti stranke postale socijalno liberalnije u oblastima kao što su rodna ravnopravnost, LGBT prava i pitanja imigracije i integracije, a stranka je relativno sekularna uprkos nominalnoj podršci norveškoj crkvi. Stranka se definiše kao stranka koja sprovodi „konzervativnu progresivnu politiku zasnovanu na hrišćanskim kulturnim vrednostima, ustavnoj vladi i demokratiji“. [3] [4] U skladu sa svojim zapadnim stavom stranka snažno podržava NATO, čiji je suosnivač bila Norveška, i jedna je od najotvorenijih proevropskih partija u Norveškoj, podržavajući članstvo Norveške u EU tokom referenduma 1972. i 1994. [5]
Konzervativna stranka tradicionalno ima uporište u obrazovanoj eliti. Ona ima najviše visokoobrazovanih glasača od svih partija i najpopularnija je stranka među elitnim grupama. [6] [7] U posleratnoj eri stranka je formirala veliki konsenzus sa Laburističkom strankom u vezi sa spoljnom i bezbednosnom politikom - što se često izražava maksimom "spoljna politika je rešena" (utenrikspolitikken ligger fast), što je dovelo do toga da je Norveška učestvovala u osnovanju NATO-a i ušla u blizak savez sa Sjedinjenim američkim državama, a ekonomske politike stranaka postepeno su postale sličnije. Obe stranke su relativno tehnokratske, anti-populističke i bliske političkom centru. [8]Pored toga što podržava nordijski model, konzervativna stranka podržava i određenu količinu polu-privatizacije putem privatnih usluga koje finansira država. [9]
Istorijat uredi
Osnovana 1884. godine, Konzervativna stranka je druga najstarija politička stranka u Norveškoj nakon Liberalne stranke. [10] U međuratnoj eri, jedan od glavnih ciljeva stranke bio je postizanje saveza desnog centra protiv rastućeg radničkog pokreta, kada je stranka propala. U posleratnoj eri do 2005. stranka je učestvovala u šest vlada, dve nacionalne vlade iz 1960-ih (Lingov i Bortenov kabinet), jedna manjinska vlada Konzervativne stranke iz 1980-ih (Vilohov prvi kabinet), dve trostrane vlade iz 1980-ih (Vilohov drugi i Siseov kabinet), drugi Bondevikov kabinet iz 2000-ih, a od 2013. godine bio je dominantni partner u koalicionoj vladi koja trenutno takođe uključuje hrišćanske demokrate i liberalnu stranku. [9] Za prvog predsednika stranke izabran je pravnik Emil Stang. Stang je utemeljio značajne principe za rad konzervativne stranke. Stranka je trebalo da bude socijalna stranka reformi koja deluje u ustavnim okvirima koje je postavila parlamentarna demokratija.
Izborna podrška konzervativne stranke varirala je. Na izborima 1981. konzervativna stranka je dobila 31,7%. To su bili najbolji izbori od 1924. godine. Rezultat 1993. bio je 17%. Na ove izbore uticalo je pitanje članstva u EU koje je podelilo liberalnu stranku. Parlamentarni izbori 1997. godine rezultirali su najmanjom podrškom od 1945. godine, sa samo 14,3% glasova. Konzervativna stranka je od tada zabeležila povećanu podršku naroda i dobila je 21,3% na lokalnim izborima 1999. i 21,2% na parlamentarnim izborima 2001. godine.
Početak 1900-ih uredi
Početkom 20. veka konzervativna stranka je preuzela inicijativu za izgradnju moderne norveške komunikacione mreže. Nakon razornog Prvog svetskog rata, stranci je bilo važno da radi na rekonstrukciji zdrave ekonomske politike. Primer za to je rezolucija koju je konzervativna stranka donela 1923. godine, uvodeći starosno osiguranje. Međutim, zbog državnih finansija nije bilo moguće nastaviti ovu ideju. Konzervativna stranka je bila vodeća opoziciona stranka u posleratnim godinama u Norveškoj. Borila se protiv regulatorne politike Laburističke stranke. Konzervativna stranka je želela budućnost Norveške koja se sastoji od privatne inicijative i kreativnih snaga.
Konzervativna stranka je bila glavni akter u izgradnji sistema socijalne zaštite u Norveškoj, i u nekoliko je navrata je preduzela inicijativu za ispravljanje nepravdi u propisima o socijalnoj zaštiti, kao i njihova rešenja.
Posleratne godine uredi
Tokom posleratnih godina konzervativna stranka je učvrstila svoj položaj kao stranka koja je bila privlačna različitim pripadnicima naroda. Nesocijalistička saradnja kao alternativa socijalizmu uvek je bila jedan od glavnih ciljeva konzervativne stranke. Ova stranka je učestvovala i u nekoliko koalicionih vlada. Hrišćansko-demokratska stranka bila je jedan od njenih koalicionih partnera 1983–86. i 1989–90. godine.
Stranka je snažno podržala priklonjenost Norveške zapadu tokom hladnog rata. Snažno podržava NATO, i predstavlja najizraženiju proevropsku stranku u Norveškoj, podržavajući članstvo Norveške u EU tokom referenduma 1972. i 1994. [5]
Na parlamentarnim izborima 1993. godine bilo je nemoguće predstaviti kredibilnu nesocijalističku vladinu alternativu, jer su bivše koalicione stranke konzervativne stranke, hrišćansko-demokratska stranka i stranka centra, snažno vodile kampanju protiv članstva Norveške u EU.
Pre parlamentarnih izbora 1997. laburistička stranka je proglasila da neće biti voljna da upravlja državom ako ne dobije više od 36,9% glasova. Ispostavilo se da su dobili 35%, a druge stranke morale su da formiraju vladu. Prvobitno je bilo ozbiljnih pregovora između konzervativne stranke, hrišćansko-demokratske stranke i liberalne stranke da preuzmu ovaj zadatak, ali krajnji rezultat je bio da su se dve potonje stranke udružile sa strankom centra kako bi stvorile manjinsku vladu bez konzervativne stranke.
Danas uredi
Na parlamentarnim izborima u septembru 2001. godine, konzervativna stranka je dobila 21,2 procenta glasova. Posle niza diskusija, konzervativna stranka je ponovo mogala da učestvuje u koalicionoj vladi, ovog puta sa hrišćansko-demokratskom strankom (KrF) i liberalnom strankom (V). Ukupan procenat dobijen za ove tri stranke na poslednjim opštim izborima bio je 37,5. Konzervativna stranka, kao najveća stranka u koalicionoj vladi, imala je 38 članova u sadašnjem Stortingu (norveški parlament), a 10 od 19 ministara u vladi bili su njeni predstavnici. Glavni zadatak konzervativne stranke u ovom periodu bilo je da poboljša kvalitet norveškog obrazovnog sistema, usluga u državnom sektoru, i uvede niže poreze.
Na parlamentarnim izborima 2005. stranka je dobila 14,1% glasova. Ishod izbora vratio je konzervativnu stranku u opoziciju, a stranka je dobila 23 člana u sadašnjem Stortingu.
Na parlamentarnim izborima 2009. godine, konzervativna stranka je dobila 17,2% glasova i 30 članova u sadašnjem Stortingu.
Tokom lokalnih izbora 2011. godine, međutim, stranka je osvojila 27,6 odsto glasova.
Na parlamentarnim izborima 2013. godine, konzervativna stranka je dobila 26,8 odsto glasova i 48 članova u sadašnjem Stortingu. Formirala je manjinsku vladu, uz poverenje i podršku hrišćansko-demokratske stranke i liberalne stranke. Vlada je ponovo izabrana 2017. godine i postala je većinska vlada 2019. godine.
Ideologija uredi
Konzervativna stranka se definiše kao stranka koja sprovodi „konzervativnu progresivnu politiku zasnovanu na hrišćanskim kulturnim vrednostima, ustavnoj vladi i demokratiji". [3] Smatra se reformskom strankom koja se pridržava umereno konzervativne političke tradicije, držeći se misli Edmunda Berka. Stranka je posvećena fiskalnim politikama slobodnog tržišta, uključujući smanjenje poreza i relativno malo učešće vlade u ekonomiji. Međutim, podržava kontinuirano postojanje norveške socijalne države.
Konzervativna stranka je takođe jedina stranka u Stortingu koja predlaže smanjenje javne potrošnje. Stranka se često povezuje sa bogatstvom, a levica ju je istorijski napadala zbog odbrane najbogatijih u zemlji, mada se sada ovaj argument retko iznosi. Socijalna politika konzervativne stranke je socijalno liberalna i stranka je 2008. glasala za zakon koji priznaje istopolne brakove i pravo homoseksualaca na usvajanje. [11]
Članovi uredi
Stranka ima oko 30.000 registrovanih članova (2018). Centralni odbor konzervativne stranke sastaje se sedam puta godišnje kako bi razgovarao o važnim pitanjima kao što su budžet, organizacioni rad, planovi, partijske platforme i sastavljanje političkih programa.
Konzervativna stranka Norveške tradicionalno ima uporište u obrazovanoj eliti. Ima najviše visokoobrazovanih glasača od svih partija i najpopularnija je stranka među elitnim grupama. [6] [7]
Reference uredi
- ^ Šablon:Kilde web
- ^ „Aftenposten.no | Test deg selv - Valgomaten: Riksdekkende 2007”. web.archive.org. 2011-07-27. Arhivirano iz originala 27. 07. 2011. g. Pristupljeno 2020-12-19.
- ^ a b „English”. Høyre (na jeziku: norveški bukmol). Pristupljeno 2020-12-19.
- ^ Thompson, Wayne C. (avgust 2012). Nordic, Central and Southeastern Europe 2012 (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-61048-891-4.
- ^ a b „Store norske leksikon - høyre”. web.archive.org. 2011-01-02. Arhivirano iz originala 02. 01. 2011. g. Pristupljeno 2020-12-19.
- ^ a b „Syv grafer som viser hvor forskjellige Høyre og Frp-velgerne faktisk er”. www.aftenposten.no (na jeziku: norveški bukmol). Pristupljeno 2020-12-19.
- ^ a b Nicolajsen, Av Stian. „Eliten skyr Frp og Sp”. Klassekampen. Pristupljeno 2020-12-19.
- ^ „På sitt beste har Ap ført bedre høyrepolitikk enn Høyre”. Civita (na jeziku: norveški bukmol). 2020-04-05. Pristupljeno 2020-12-19.
- ^ a b Helljesen, Vilde (2009-07-24). „Høyre - skatter, skole og frihet”. NRK (na jeziku: norveški bukmol). Pristupljeno 2020-12-19.
- ^ „Not found - Eidsvoll 1814”. eidsvoll1814.no. Pristupljeno 2020-12-19.
- ^ Bjerkan, Jon Kaare (2008-06-11). „- Historisk vedtak”. NRK (na jeziku: norveški bukmol). Pristupljeno 2020-12-19.