Википедија

Konsultativna psihijatrija

Konsultativna psihijatrija je oblast psihijatrije koja se bavi dijagnozom, lečenjem, proučavanjem i prevencijom psihičkih poremećaja kod fizički obolelih bolesnika hospitalizovanih na nepsihijatrijskim (somatskim) odeljenjima.[1] Nastala je iz zahteva vremena, kada je psihopatologija na svim „somatskim” odeljenjima opštih i specijalnih bolnica, sve više raširena.[2] Imajući u vidu da se kod velikog broja bolničkog lečenja somatskih bolesnika u toku terapije javljaju psihijatrijski simptomi, prisustvo konsultativne psihijatrije postalo je veoma značajno i u drugim medicinskim oblastima, kako sa stručno-metodološkog, tako i sa ekonomskog stanovišta zbog njihove isplativosti.[3]

Konsultativna psihijatrija
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MeSHD003158

U najširem smislu gledano, u konsultativnoj psihijatriji, psihijatar je deo medicinskog tima koji daje specifični doprinos sveukupnom i uspešnijem lečenju bolesnika.[3]

Istortija uredi

Istorijski gledano sve je počelo od razmišljanja da snažne emocije (bes, strah, žalost) mogu izazvati telesna oboljenja. Ovo razmišljanje vladalo je još kod Hipokrata, Sokrata i drugih antičkih lekara i velikih mislilaca.[4] P U srednjovekovnom islamu u delima Persijskih psihologa - lekara Ahmeda Ibn Sahl al Balkija (Ahmed ibn Sahl al-Balkhi) (934) i Hali Abasa (994) nalazimo prva razmišljanja o nastanku bolesti kao posledici interakcije uma i tela. Oba lekara su shvatila kako fiziološke i psihološke funkcije u telu bolesdnika mogu da imaju uticaj jedna na drugu. Do ovih saznanja oni su došli na osnovu utvrđivanja razlike između bolesdnika koji su bili fizički i mentalno zdravi i onih koji su bili fizički i mentalno bolesni.[5]

Nemački lekar Johan Hajnrot bio je među prvima koji je 1818. godine upotrebio novi termin: psihosomatski poremećaj u pokušaju da objsni psihogeni udeo u nastanku insomnije. On govori o somato — psihičkim poremećajima koji predstavljaju psihičke, prateće, manifestacije telesnih oboljenja.[6].

Od tada trebalo je da prođe više od sto godina da se saznanja o ovoj bolesti obogate novim istraživanjima u medicini, mada su razmišljanja o psihosomatskim poremećajima bila pristuna i kontinuirano negovan u nekim tradicionalnim medicinskim sistemima (npr ajurvedska medicina).[7]

Za začetnika konsultativne psihijatrije smatra se Eduard Bilings, koji je tokom 40-tih godina 20. veka, utvrdio za bolesnike koje je, pored njihovih lekara, lečio i psihijatar, da su ležali 12 dana kraće od ostalih sa sličnim tegobama, ali bez konsultativne pomoći psihijatra.[8]

Sledeća dva otkrića u medicini bila su od velikog značaja za bolje razumevanje i shvatanje kako se to psihički činioci upliću u telesno reagovanje i kako se telesno reagovanje vraća u svome dejstvu na psihu, stvarajući ponekad zatvoreni, „začarani“ krug, lat. Circulus vitiosus, u kome je bolesnik zarobljen svojom bolešću. Jedno od ovih otkrića je: psihoanalitičko — poteklo iz oblasti istraživanja ljudske psihe, dok je drugo poteklo iz oblasti fiziologije autonomnog nervnog sistema.[6]

Nekoliko novijih studija, koje su se bavile zastupljenošću psihijatrijskih dijagnoza kod bolesnika bolnički lečenih na nepsihijatrijskim odeljenjima, kroz praćenje rada konsultativnih psihijatrijskih službi, potvrdio je značaj prisustva konsultativne psihijatrije u drugim medicinskim oblastima, kako sa stručno—metodološkog (multidisciplinaran načina lečenja), tako i sa aspekta odnosa uloženog i dobijenog.[9]

Opšta razmatranja uredi

Konsultativna (savetodavna) psihijatrija

Nekada je u medicini upotrebljavan pojam konsultativna (savetodavna) psihijatrija — u okviru koje je psihijatar na poziv lekara drugih specijalnosti odlazio da pregleda telesnog bolesnika koji ispoljavao psihičke smetnje, da savet i odredi terapiju.

Konsultativna psihijatrija

Danas se umesto konsultativnog „upada na teritoriju drugih službi” — koristi izraz konsultativna psihijatrija, koja je na granici između psihijatrije i somatske medicine. Kao subspecijalizacija ona se razvila u okviru psihijatrije, i obuhvata sledeće oblasti:[1]

  • kliničku praksu,
  • edukaciju,
  • istraživanje.

Epidemiologija uredi

Demencija i delirnantna stanja često se sreću kod različitih somatskih bolesnika, naročito u bolničkim uslovima. Posebno osetljivo pitanje je pitanje samoubilačkih ideja u somatskih (npr onkoloških) bolesnika.

Vladimir Adamović navodi prilično pesimističnu — ali realističnu statistiku prema kojoj oko 75% psihosomatskih bolesnika ne uviđa ili ne želi da vidi emotivni poremećaj koji je izazvao tešku bolest. Očigledno uzrok tome je kulturološka klima u našoj naciji u kojoj i dalje prevladava „magijski tip mišljenja” bez osećaja za introspekciju i obraćanje pažnje na duhovni i psihološki činilac kao dominantan u životu zdravog kao i bolesnog čovek.[10]

Prevalenca psihijatrijskih simptoma u hospitalizovanih somatskih bolesnika kreće se između 10 i 50% (3—5% u hirurškim odeljenjima) u odnosu na to koje se somatske ili neurološke bolesti posmatraju.[11]

Najčešće postavljana dijagnoza tokom konsultativnih pregleda je dijagnoza hroničnog psihoorganskog sindroma, što govori u prilog činjenici da su kognitivni poremećaji glavno područje rada konsultativne psihijatrije.[12]

Značaj i potrebe uredi

Hospitalizacija samo po sebi je stresni događaj koji može u nekim slučajevima uznemiriti bolesnika narušiti njegovu ravnotežu uma i tela ili pogoršati kliničko stanje pacijenata koji pate od psihijatrijskog komorbiditeta.[13]

Imajući u vidu navedeno konsultativna psihijatrija (koja je zapravo subspecijalnost psihijatrije), danas dobija sve više na značaju obzirom, da joj se sve učestalije sa zahtevima za stručno mišljenje javljaju brojni zdravstveni stacionarni i ustanova koje kroz multidisciplinarni pristup lečenju somatskih bolesnika traže i konsultativno mišljenje psihijatrije.[7]

Danas se bez konultativne psihijatrje ne može zamisliti rad u jedinicama urgentne medicine, intenzivnoj nezi, na onkološkom odeljenju, klinici za lečenje bola, kao i svim drugim odljenjima na kojima se leče bolesnici sa somatskim tegobama, bez stručne pomoći konsultativnog psihijatra.

Treba imati u vidu i da konsultativni psihijatar u medicinskom timu ne leči samo moguće psihičke probleme bolesnika, već se bavi i prevencijom psihičkih poremećaja i mnogostrukim psihološkim intervencijama između bolesnika njegove porodice i terapijskog tima.

Takođe bez specijalizovane obuke medicinsko osoblja iz oblasti konsultativne psihijatrije ne mogu se pravovremeno prepoznati psihološki problemi bolesnika, što utiče na rano odlaganje intervencija.[14] U takvim uslovima, za razliku od lekara somatičara, konsultativni psihijatar je u stanju da:

  • podigne svest među osobljem zdravstvenih službi
  • poboljša rano otkrivanje psiholoških problema kod pacijenata, koji trpe štetne posledice u odnosu na dužinu boravka u bolnici,
  • postignu dobrobit za uspešnije izlečenje bolesnika.

Konsultativna psihijatrija međutim, i dalje treba razvijati kliničke i istraživačke standarde koji su u skladu sa trendom u medicini zasnovanoj na dokazima, jer su za uspostavljanje kvalitativnih parametara potrebni ne samo stečeno znanje već i inovativni metodološki alati.[15]

Izvori uredi

  1. ^ a b Adamović V. Psihosomatska medicina i konsultativna psihijatrija: priručnik za klinič- ku praksu. Beograd: Službeni list SCG 2005:199-300.
  2. ^ „Consultation-Liaison Psychiatry”. www.psychiatry.org. Pristupljeno 2021-02-03. 
  3. ^ a b Diligenski V. Psihijatrija u drugim granama medicine XXXIII Oktobarski zdravstveni dani - Sažeci radova Medicinski časopis 2008; 42(1) Supplement 1. str. 11-12
  4. ^ Zorić D, Bjelica AL, Kovačević-Petljanski V. Psihosomatika - koncept, istorijat, savremeni trendovi. Aktuelnosti iz neurologije, psihijatrije i graničnih područja. . 11 (2). 2003: 71—76.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  5. ^ Nurdeen Deuraseh and Mansor Abu Talib (2005), "Mental health in Islamic medical tradition", The International Medical Journal . 4 (2): 76—79.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  6. ^ a b Vladeta Jerotić Čovek i njegov identitet, Opšti deo, Osnovi psihosomatske medicine Projekat Rastko Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 24. 4. 2013.
  7. ^ а б Pieringer W, Meran JG, Stix P, Fazekas Ch. Psychosomatic medicine-historical models and current theories. Wien Med Wochenschr 2002; 152(19-20):488-94.
  8. ^ Billings EG, McNary WS, Rees MH. Financial importance of general hospital psychiatry to hospital administrator. Hospitals. 11: 40—44. 1937.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  9. ^ Cavanaugh, S.; Milne, J. (1995). „Recent changes in consultation-liaison psychiatry. A blueprint for the future”. Psychosomatics. 36 (2): 95—102. PMID 7724722. doi:10.1016/S0033-3182(95)71678-4. .
  10. ^ Vladimir Adamović, Psihosomatska medicina i konsultativna psihijatrija - priručnik za kliničku praksu, Službeni glasnik SCG, Beograd, 2005, str 476.
  11. ^ Ignjatović Ristić D, Đukić Dejanović S, Ravanić D, Petrović D, Nikoliž Labović S, Đoković D, Lazareviž J, Radmanović B KONSULTATIVNI PREGLEDI PSIHIJATRA U VIŠEGODIŠNJEM PERIODU, XXXIII Oktobarski zdravstveni dani - Sažeci radova, Medicinski časopis 2008; 42(1) Supplement 1 str.18-19.
  12. ^ Nebojša Popović Marina Ilić, Konsultativni psihijatrijski pregledi pacijenata hospitalizovanih u Opštoj bolnici Užice Приступљено: 23. 4.4 2018.
  13. ^ Smith, Graeme C. (2009). „From Consultation–Liaison Psychiatry to Integrated Care for Multiple and Complex Needs”. Australian & New Zealand Journal of Psychiatry. 43 (1): 1—12. PMID 19085523. S2CID 21453012. doi:10.1080/00048670802534358. 
  14. ^ Strain, James J.; Blumenfield, Michael (2008). „Challenges for Consultation–Liaison Psychiatry in the 21st Century”. Psychosomatics. 49 (2): 93—96. PMID 18354060. doi:10.1176/appi.psy.49.2.93. 
  15. ^ Mays, Nicholas; Pope, Catherine; Popay, Jennie (2005). „Systematically reviewing qualitative and quantitative evidence to inform management and policy-making in the health field”. Journal of Health Services Research & Policy. 10: 6—20. PMID 16053580. S2CID 7048818. doi:10.1258/1355819054308576. 

Литература uredi

  • Stanković Ž, Ilić I, Milovanović S. Specifič-nosti psihijatrijskih konsultacija kod hospitalizovanih gerijatrijskih pacijenata – prikaz devetomesečnog retrospektivnog praćenja. Engrami . 28. 2006: 27—38.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Al-Huthail Y.R. Psychiatric consultationsand lenght of hospital stay; Neuroscience. . 2. 2008: 161—164.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Rockwood, K.; Cosway, S.; Carver, D.; Jarrett, P.; Stadnyk, K.; Fisk, J. (1999). „The risk of dementiaand death affter delirium”. Ae Ageing. 28 (6): 551—556. PMID 10604507. doi:10.1093/ageing/28.6.551. .
  • Skakić O, Trajanović Lj. Konsultativni psihijatrijski pregledi hospitalizovanih pacijenata–prikaz dvanaestomesećanog retrospektivnog praćenja. Med Pregl 2009:LXI (11-12): 569-572.
  • Euba R. Negative behaviours as the reasonfor referral to a liaison old age psychiatrist. Journal of psychiatry 2005.
  • Jaffe MJ, Primeau F, McCusker J et all. Psychiatric outpatient consultation for seniors. Perspectives of family psysicians, consultantsand patients/family: s descriptivestudy. BMC Fam Pract: 6—15. 2005.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • David M Clarce.The regognition of depressionin patients reffered to a consultation–liaison service; Journal of psychosomaticresearch. . 39. 1995: 327—334.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  • Cavanaugh, S.; Clark, D. C.; Gibbons, R. D. (1983). „Diagnosingdepression in the hospitalized medically”. Psychosomatics. 24 (9): 809—815. PMID 6647726. doi:10.1016/S0033-3182(83)73151-8. .

Спољашње везе uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Консултативна_психијатрија&oldid=27439384”