Kristofer Ren

Ser Kristofer Ren (engl. Sir Christopher Wren; Viltšir, 20. oktobar 1632 — London, 25. februar 1723) bio je engleski naučnik i arhitekta koji će u najvećoj meri ostati zapamćen po svom radu na obnovi londonskih crkava uništenih u Velikom požaru 1666. godine.

Kristofer Ren
Sir Christopher Wren
Lični podaci
Datum rođenja	(1632-10-20)20. oktobar 1632.
Mesto rođenja	Viltšir, Engleska
Datum smrti	25. februar 1723.(1723-02-25) (90 god.)
Mesto smrti	London, Velika Britanija

Obrazovan u oblasti latinske i aristotelovske fizike na Univerzitetu u Oksfordu, Ren je bio osnivač Kraljevskog društva i bio njegov predsednik od 1680. godine do 1682. godine. Njegov naučni rad su visoko cenili Isak Njutn i Blez Paskal.

Biografija

Ren je bio sin Dina od Vindzora, kraljevskog namesnika. Dobio je veoma dobro obrazovanje u najuglednijim ustanovama tog vremena, uglavnom u Vestminsteru i na Oksfordu. Bio je ugledan i kao naučnik i dao je znatne doprinose na polju astronomije (koju je jedno vreme i predavao na Oksfordu) koje će hvaliti čak i Njutn. Međutim, Ren je bio zainteresovaniji za arhitekturu. Još kao mladić, upoznao je princa Čarlsa koji će kasnije postati kralj Čarls II. Između ostalog, zahvaljujući i ovom prijateljstvu, Renu će biti povereni brojni projekti u obnovi Londona. Ren je i jedan od osnivača Kraljevskog društva, čiji je bio predsednik između 1680. i 1682.

Prva arhitektonska dostignuća Rena su bila zgrada Šeldonskog pozorišta i neke druge građevine u Oksfordu i Kembridžu. Međutim, prvi veliki projekti došli su posle Velikog požara, od kojih će jedan od najvećih i najuspešnijih biti Katedrala svetog Pavla.

Titulu sera dobio je 1673. i služio je dva mandata kao poslanik Parlamenta. Postoje naznake da je bio mason.

Sahranjen je u pomenutoj Katedrali svetog Pavla, a na spomen-ploči koja obeležava njegovo grobno mesto na latinskom između ostalog stoji i: “Lector, si monumentum requiris, circumspice” („Čitaoče, ako tražiš spomenik, pogledaj oko sebe“).

Život i dela

Ren je rođen u Ist Nojlu u Viltširu, jedini je preživeli sin Kristofera Rena starijeg (1589–1658) i Meri Koks, koja je jedino dete štitonoše iz Viltšira Roberta Koksa iz Fonthil Bišopa. Kristofer stariji je u to vreme bio rektor Ist Nojla, a kasnije dekan Vindzora. Sva deca su im rođena dok su živeli u Ist Nojlu; Meri, Ketrin i Suzan su rođene do 1628. godine, ali je potom rođeno nekoliko dece koja su umrla u roku od nekoliko nedelja nakon rođenja. Njihov sin Kristofer rođen je 1632. godine, a dve godine kasnije rođena je još jedna ćerka po imenu Elizabet. Pretpostavlja se da je Meri umrla ubrzo nakon Elizabetinog rođenja, mada ne postoji nijedan sačuvan zapis o tom datumu. Preko Meri Koks porodica je finansijski dobro stojala, jer je kao jedini naslednik, ona nasledila očevo imanje.

Kao dete, Ren je „tuberkulozno izgledao“. Iako je bio bolešljivo dete, preživeo je do duboke starosti. Prvo su ga kod kuće podučavali privatni učitelj i njegov otac. Nakon kraljevskog imenovanja njegovog oca za dekana Vindzora u martu 1635, njegova porodica je tamo provodila deo svake godine, ali se malo zna o Renovom životu u Vindzoru. Proveo je svojih prvih osam godina u Ist Nojlu, a školovao ga je časni Vilijam Šepard, lokalni sveštenik.

Malo se zna o Renovom školovanju nakon toga, u opasnim vremenima kada su kraljevske asocijacije njegovog oca zahtevale od porodice da se drži veoma prikriveno od vladajućih parlamentarnih vlasti. Bilo je to teško vreme u njegovom životu, ali ono koje će imati značajan uticaj na njegova kasnija dela. Priču da je on pohađao Vestminstersku školu između 1641. i 1646. potkrepljuje samo Parentalija, biografija koju je sastavio njegov sin, četvrti Kristofer, koja ga stavlja tamo „na kratko vreme“ pre nego što je otišao u Oksford (1650); međutim, to je u potpunosti u skladu sa dobro dokumentovanom praksom nastojnika doktora Bazbija da podjednako obrazuje sinove osiromašenih rojalista i puritanaca, bez obzira na trenutnu politiku ili njegov položaj.

Vadam koledž, Oksford, gde je Ren bio student 1650–51

Neke od Renovih mladalačkih vežbi koje su sačuvane ili zabeležene (iako ih se mali broj može datirati) pokazale su da je dobio temeljno znanje latinskog jezika i da je takođe naučio da crta. Prema Parentaliji, u principe matematike ga je „inicirao“ dr Vilijam Holder, koji se oženio Renovom starijom sestrom Suzan (ili Suzanom) 1643. Njegova crtačka sposobnost je stavljena u akademsku upotrebu u pružanju mnogih anatomskih crteža za udžbenik anatomije mozga, Cerebri Anatome (1664), koju je objavio Tomas Vilis, koji je skovao termin „neurologija.“ Tokom ovog vremenskog perioda, Ren se zainteresovao za dizajn i konstrukciju mehaničkih instrumenata. Verovatno je preko Holdera Ren upoznao ser Čarlsa Skarbora kome je Ren pomagao u njegovim anatomskim studijama.

Dana 25. juna 1650. Ren je upisao Vadam koledž u Oksfordu, gde je studirao latinski jezik i Aristotelova dela. Anahrono se može smatrati da je dobio naučnu obuku u savremenom smislu. Međutim, Ren je postao blisko povezan sa Džonom Vilkinsom, upravnikom Vadama. Vilkinsov krug je bio grupa čije su aktivnosti dovele do formiranja Kraljevskog društva, koje se sastojalo od brojnih istaknutih matematičara, kreativnih radnika i eksperimentalnih filozofa. Ova veza je verovatno uticala na Renove studije nauke i matematike na Oksfordu. On je diplomirao 1651. godine, a dve godine kasnije je magistrirao.

1653–1664

Stekavši magistarsko zvanje 1653. godine, Ren je iste godine izabran za člana Ol souls koledža i započeo je aktivan period istraživanja i eksperimenta u Oksfordu. Među njima je bio niz fizioloških eksperimenata na psima, uključujući jedan koji je sada prepoznat kao prva injekcija tečnosti u krvotok žive životinje u laboratorijskim uslovima. Njegovi dani kao saradnik Ol soulsa su okončani kada je Ren imenovan za profesora astronomije na Grešam koledžu u Londonu 1657. godine. Tamo je dobio set prostorija i stipendiju, i od njega je se očekivalo da drži nedeljna predavanja na latinskom i engleskom. Ren je prihvatio ovaj novi posao sa entuzijazmom. Nastavio je da se sastaje sa ljudima sa kojima je često vodio diskusije u Oksfordu. Oni su prisustvovali njegovim predavanjima u Londonu i 1660. godine započeli formalne nedeljne sastanke. Iz ovih sastanaka se razvilo Kraljevsko društvo, glavno naučno telo Engleske. On je nesumnjivo igrao glavnu ulogu u ranom životu onoga što će postati Kraljevsko društvo; njegova velika širina stručnosti u toliko različitih predmeta pomogla je u razmeni ideja između različitih naučnika. Zapravo, izveštaj sa jednog od ovih sastanaka glasi:

Memorandum 28. novembar 1660. Ove osobe koje su sledile uobičajeni običaj većine njih, sastale su se na Grešam koledžu da čuju predavanje g. Rena. Prisustvovali su Lord Bronker, g. Bojl, g. Brus, ser Robert Moraj, ser Pole Nejl, dr Vilkins, dr Godard, dr Peti, g. Bol, g. Ruk, g. Ren, g. Hil. Po završetku predavanja, u skladu sa ustaljenom praksom su vodili diskusiju.

Glavni izvori Renovih naučnih dostignuća su zapisi Kraljevskog društva. Njegovi naučni radovi kretali su se od astronomije, optike, problema nalaženja geografske dužine na moru, kosmologije, mehanike, mikroskopije, geodezije, medicine i meteorologije. On je posmatrao, merio, secirao, gradio modele i primenjivao ih, izumeo i poboljšao razne instrumente.

Najpoznatija dela

• Katedrala svetog Pavla
• Sveti Stefan Volbruk
• Sveta Nevesta
• Sveta Marija le Bou
• Sveti Džejms
• Triniti koledž
• Kraljevska opservatorija u Griniču

Literatura

• Wren, Christopher; Ames, Joseph; Wren, Stephen (1750). Parentalia, or, Memoirs of the family of the Wrens. 
• Campbell, Dr. James (2011). „Was Sir Christopher Wren a Freemason?”. Prestonian Lecture. privately printed. 
• Danzer, Gerald A.; Klor De Alva, J. Jorge; Krieger, Larry S. (2003). The Americans. Rand McNally. ISBN 978-0-618-37719-0. 
• Downes, Kerry (1988). The Architecture of Wren (second izd.). Redhedge. ISBN 978-0-9513877-0-2. 
• Elmes, James (1852). Sir Christopher Wren and his times. Chapman & Hall. 
• Escott, John (1996). London. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-422801-5. 
• Hart, Vaughan (1995). St Paul's Cathedral: Sir Christopher Wren. Phaedon. ISBN 978-0-7148-2998-2. 
• Hart, Vaughan (2020) Christopher Wren: In Search of Eastern Antiquity. Yale University Press. ISBN 9781913107079
• Hart, Vaughan, ‘London’s Standard: Christopher Wren and the Heraldry of the Monument’, in RES: Journal of Anthropology and Aesthetics, vol.73/74, Autumn 2020, pp. 325–39
• Jardine, Lisa (2003). On a Grander Scale: The Outstanding Career of Sir Christopher Wren. HarperCollins. ISBN 978-0-00-710775-9.  ISBN 0-00-710776-5 paperback
• Tinniswood, Adrian (2001). His Invention So Fertile: A Life of Christopher Wren. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514989-0. 
• Ward, J. (1740). The lives of the professors of Gresham College. John Moore in Bartholomew lane. 
• Betjeman, John (1992) [1967], Sovereign City of London Churches, Andover: Pitkin, ISBN 978-0-85372-565-7 
• Godwin, George (1839), Churches of London, Vols.1–2, C. Tilt
• Huelin, G. (1996), Vanished Churches of the City of London, London: Guildhall Library Publications, ISBN 978-0-900422-42-3 
• Reynolds, H. (1922), The Churches of the City of London, London: The Bodley Head Limited 

Spoljašnje veze

•  „Wren, Christopher (1632-1723)”. Rečnik nacionalne biografije. London: Smith, Elder & Co. 1885. 
• Middleton, John Henry (1911). „Wren, Sir Christopher”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 28 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 843—844. 
• 'Scientists and Craftsmen in Sir Christopher Wren's London', lecture by Professor Allan Chapman, Gresham College, 23 April 2008 (available in text, audio and video formats).
• Life and times of Sir Christopher Wren on a Freemasonry website
• View interiors of Wren Churches in 360 degrees