Википедија

Lao Ce

кинески филозоф
(preusmereno sa Лаози)

Lao Ce (takođe poznat kao Lao Cu;[1] kin: 老子; pin: Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3]

Lao Ce
Lao Ce
Lični podaci
Datum rođenja570. p. n. e.
Datum smrti470. p. n. e.
Filozofski rad
Škola filozofijetaoizam
Idejetao (put), te (vrlina)
Uticao nataoizam, kineski budizam

Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Lao Ce je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo.

Ime uredi

Smatra se da je Laoovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān).

Ime Lao Ce je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Lao Ce može okvirno prevesti kao stari učitelj.

Lao Ce je poznat i pod sledećim imenima:

  • Stari Dan (老聃)
  • Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn)
  • Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn)
  • Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn)

Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote.

Biografija uredi

O Lao Ceu kao istorijskoj ličnosti nema pouzdanih podataka. Prema predanju, Lao Ce rođen je u državi Ču, u južnom delu današnje provincije Hunan, a bio je stariji savremenik Konfucija, koga je, po pričama, poučavao u izvođenju ceremonija.[5] Tradicionalno, prihvata se da je živeo u VI veku pre nove ere, ali ga savremeni naučnici smeštaju u IV vek pre nove ere, u period Zaraćenih država. Sve što se zna o njemu je iz kineske tradicije i iz njegove biografije u Istorijskim zapisima Sima Ćena, koji su pisani od 109. p. n. e. do 91. p. n. e.

Prema ovim izvorima, radio je kao arhivar u Carskoj biblioteci dinastije Džou u Luojangu, tadašnjoj prestonici Kine.

Lao Ce i Konfučije uredi

 
Lao Ce i Konfučije

U S’-ma Ćijenovim Istorijskim zapisima opisan je i susret Lao Cea i Konfučija. Dok je Lao Ce radio kao arhivar u Carskoj biblioteci, Konfučije se sreo sa njim, i razgovarali su o ritualima i obožavanju predaka (v. konfučijanstvo). Lao Ce je rekao Konfučiju:

Kosti ljudi o kojima govoriš odavno su pretvorene u prah, i samo njihove reči ostaju. Ako vreme za čoveka pogodno, biće uspešan; ako nije, neće biti. Uspešan trgovac sakriva svoje bogatstvo [od drugih], a karakteran i plemenit čovek će se praviti bezumnim. Stoga, trebalo bi da se odrekneš svog ponosa, svojih želja, taštine i preteranih htenja. Oni su za tebe beskorisni.

Posle njihovog susreta, Konfučije je učenicima rekao: „Znam kako ptice lete, kako ribe plivaju i kako životinje trče. Ali ono što trči može biti uhvaćeno u zamku, ono što pliva može biti uhvaćeno na udicu, a ono što leti može biti oboreno strelom. A ko zna kako zmajevi jašu na vetrovima i uzdižu se kroz oblake do nebesa? Danas sam sreo Lao Cea i mogu ga uporediti samo sa zmajem.”

Nestanak uredi

Po predanju, kada je Lao Ce napustio državnu službu, otišao je na vodenom bivolu (zebuu) u državu Ćin, a odatle nestao u pustinji. Stražar na najzapadnijoj kapiji države Ćin ga je zamolio da zapiše svoje učenje pre nego što se zaputi u pustinju. Lao Ce ga je poslušao i tako je nastala Knjiga o Putu i Vrlini, koju je napisao za tri dana a onda je otišao u pustinju i o njemu se više ništa nije čulo.

U 2. veku se razvila teorija da je Lao Ce, krenuvši na Zapad, dospeo u Indiju, gde je poučavao Budu i imao ukupno dvadeset devet učenika.[6]

Smrt uredi

Nema pouzdanih podataka o njegovoj smrti osim legendi da je živeo sto šezdeset ili dvesta godina.

U knjizi Čuang Ce postoji priča o smrti Lao Cea. Kad je Lao Ce umro, njegov prijatelj Čin Ši, koji je došao nakon smrti, kritikovao je žestoke žalopojke drugih ožalošćenih, govoreći:

To je kršenje načela prirode i pojačavanje čovekovih osećanja, zaboravljanje onog što smo primili. To su drevni mudraci nazivali kaznom za narušavanje načela prirode. Kad je Učitelj došao, to je bilo otud što je imao priliku da se rodi. Kad je otišao, jednostavno je sledio prirodni tok. One koji su tihi u odgovarajućoj prilici i slede prirodni tok, ne mogu zahvatiti tuga ili radost. Njih su drevni smatrali božjim ljudima koji su se oslobodili ropstva (gl. 3).[7]

Učenje uredi

Glavni članak: Knjiga Puta i Vrline

Knjiga Puta i Vrline je delo čije se autorstvo pripisuje Lao Ceu. Ova se knjiga smatra prvim i najvažnijim delom daoizma u kojoj su izložene temeljne ideje.

Put uredi

Glavni članak: Tao

Preokretanje je kretanje Tao-a.[5]

Osnovni princip prirode je nadrazumski, kvalitativno i kvantitativno neopisivi Put ali Tao. Prema Lao Ceu, tao je početak univerzuma, zakon sveta i izvor života (Tao te čing, 25).[8] On nema ni ime, a iz njega nastaju sve stvari. Pošto stvari uvek postoje, Tao nikad ne prestaje da postoji. Ono je početak svih početaka.[5]

Taoisti su mislili da, pošto postoje stvari, mora postojati nešto kroza šta sve te stvari nastaju. To nešto označavali su kao tao. Taj "put" je nepromenljiv, i predstavlja suštinske zakone i temelje kosmosa (u grčkoj filozofiji paralela je logos). Najvažniji od zakona kosmosa je da se sva ekstremna svojstva u jednom trenutku pretvore u svoju suprotnost, te da bi se postigao neki cilj, treba krenuti od njegove suprotnosti. Onaj ko spozna zakone kosmosa, prosvetljen je. Ko dela u skladu sa njima, kaže se da upražnjava prosvetljenje.

Pojam tao nije ni prvobitno bio vezan za značenje koje mu daje Lao Ce. U početku tao označava zakonitost kretanja nebeskih tela oko Zemlje, a ta se pravilnost shvata kao uzrok i simbol svih zemaljskih zbivanja. Lao Ce odatle izvodi ideal života u skladu s prirodom.[9]

Tao u Lao Ceovoj knjizi dobija različita imena, uključujući "predak", "tajanstvena žena", "duh doline" i "jedno".[8]

Vrlina uredi

Glavni članci: Te (filozofija) i Nedelanje

Osvajanje sveta uvek proizlazi iz nedelanja.[5]

Sve stvari nastaju od Puta i od njega „dobijaju” svoju vrlinu, odnosno Te, koja ih čini onim što jesu. Kako bi dostigli večnost ljudi moraju postati jedno sa putem, sledeći nedelanje i povlaćeći se iz sveta.[8] Prirodno, spontano delanje je sleđenje svoje vrline bez napora. Takvo se delanje naziva nedelanjem (无为, pinjin: Wúwéi). Čovek stoga treba da svoje delanje ograniči na nužno i prirodno, i da mu jednostavnost bude rukovodeće načelo u životu. Sva zla na svetu ne potiču iz toga što je premalo učinjeno, već zbog toga što je već učinjeno previše.

Mudar čovek treba živeti smotreno, biti krotak, smeran i malim zadovoljan. Biti krotak jeste put da sačuvate snagu i budete jaki. Smernost je neposredna suprotnost oholosti, i ukoliko oholost predstavlja znak da je čovekovo napredovanje doseglo svoju krajnju granicu, smernost je suprotan znak koji govori da je granica daleko od toga da bude dosegnuta. [5]

Društvo uredi

Prema shvatanju Starog Učitelja, nasuprot prirodi nalazi se civilizacija tadašnjeg carstva pod dinastijom Džou.[9] Lao Ce je bio protivnik učenosti birokrata yu, u koje se pretvaraju Konfucijevi sledbenici. Razlika između taoista i konfucijanca je pak u tome što, po konfucijancima, kad mudrac postane vladar, valja da čini mnoge stvari za narod, dok po taoistima, dužnost mudraca-vladara nije da čini stvari, već pre da poništava učinjeno ili da uopšte ništa ne čini.[5] Za Lao Ceja dobar je vladar onaj koji ostaje skriven »kao miš«, a mnoštvo zakona znak je slabe vlasti.[9]

Lao Ce je protivnik osvajačkih ratova, ali opravdava defenzivne borbe. Njegov ideal države je decentralizovano seosko zadrugarstvo.[9]

Bezimeno uredi

Ono što se ne može imenovati, početak je Neba i Zemlje. [5]

Sve stvari što »počivaju unutar oblika i odlika« se mogu imenovati. Nasuprot njima stoji ono što se ne može imenovati. Nije sve što počiva izvan oblika i odlika ono što se ne može imenovati. Univerzalije, na primer, počivaju izvan oblika i odlika, ali nisu ono što se ne može imenovati. No, s druge strane, ono što se ne može imenovati sasvim nepobitno počiva izvan oblika i odlika. Tao jeste koncept ove vrste.[5]

Na početku knjige Lao-ce nalazimo tvrdnju: »Tao koji se može obuhvatiti rečima nije večni Tao; ime koje se može imenovati nije trajno ime. Ono što se ne može imenovati početak je Neba i Zemlje; ono što se može imenovati majka je svih stvari«. A u glavi trideset drugoj: »Tao je večan, nema imena, neisklesana je gromada... Kad se gromada jednom iskleše, postoje imena.«[5]

U taoističkom sistemu postoji razlika između yu (bića) i wu (nebića), i između yu-ming (posedovanja imena) i wu-ming (nemanja imena). Tao se ne može imenovati, ali kroza nj nastaje sve što se može imenovati. Pošto želimo da govorimo o njemu, prinuđeni smo da mu damo neku vrstu oznake. Zato ga nazivamo Tao, što zapravo nije ime. Kad sto nazovemo stolom, time mislimo da poseduje neka svojstva po kojima se može imenovati. Ali kad Tao nazovemo Tao-m, time ne mislimo da poseduje bilo kakva svojstva koja se mogu imenovati. To je naprosto »ime koje nije ime«.[5]

Tao Te Đing uredi

Vidi još: Tao Te Đing, Tao i Nedelanje
 
Lao Ce besmrtni i veličanstveni gospodar neba

Lao Ce je tradicionalno smatran autorom dela Knjiga puta i vrline (Tao Te Đing), mada je identitet njenih autora ili skupljača bio predmet mnogih debata tokom istorije.[10][11] To je jedna od najznačajnijih rasprava u kineskoj kosmogoniji. Kao i kod većine drugih drevnih kineskih filozofa, Lao Ce često objašnjava svoje ideje putem paradoksa, analogije, prisvajanja drevnih reči, ponavljanja, simetrije, rime i ritma. U stvari, čitava knjiga može se čitati kao analogija - vladar je svesnost, ili sam, u meditaciji, a bezbroj stvorenja ili imperija je iskustvo tela, čula i želja.

Tao Te Đing, koji se obično jednostavno naziva Lao Ce po svom uglednom autoru, opisuje Dao (ili Tao) kao izvor i ideal svog postojanja: to je neviđeno, ali ne transcendentno, izuzetno moćno ali supremno skromno, ono je koren svih stvari. Ljudi imaju želje i slobodnu volju (i stoga su u stanju da promene sopstvenu prirodu). Mnogi deluju „neprirodno”, poremećujući prirodni balans Daoa. Daodeđing namerava da vodi studente do „povratka” u njihovo prirodno stanje, u harmoniju sa Daom.[12] Jezik i konvencionalna mudrost su kritički procenjeni. Taoizam ih posmatra kao inherentno pristrasne i veštačke, široko koristeći paradokse da pojašnjavanje poente.[13]

Livija Kon daje primer načina na koji Lao Ce podržava promenu pristupa, ili povratak u „prirodu”, umesto akcije. Tehnologija može dovesti do lažnog osećaja napretka. Odgovor koji pruža Lao Ce nije odbacivanje tehnologije, već umesto toga traženje mirnog stanja nedelanja, slobodnog od požude. Ovo se odnosi na mnoge izjave Lao Ceja kojima podstiče vladare da zadrže svoj narod u „neznanju”, ili „prostodušnosti”. Neki naučnici insistiraju da ovo objašnjenje zanemaruje religiozni kontekst, a drugi gledaju na to kao apologetiku filozofske koherentnosti teksta. To ne bi bio neobičan politički savet ako je Lao Ce doslovno nameravao da poruči vladarima da svoje ljude zadrže u neznanju. Međutim, neki izrazi u tekstu, kao što je „duh doline” (gušen) i „duša” (po), imaju metafizički kontekst i ne mogu se lako uklopiti u čisto etičko čitanje rada.[13]

Nedelanje (無爲), doslovno „odsustvo akcije” ili „ne delovanje”, je centralni koncept Daodeđinga. Koncept nedelanja je višeznačan, i odražava se u višestrukim značenjima reči, čak i u prevodu; taj koncept može da znači „ne raditi ništa”, „ne prisiljavati”, „ne glumeti” u pozorišnom smislu, „stvarati ništavilo”, „delovati spontano”, i „teći sa momentom”.[14] To je koncept koji se koristi za objašnjavanje cižana (自然), ili harmonije sa Daom. On obuhvata koncepte koji vrednuju razlike kao ideološke, i vide ambiciju svih vrsta kao da potiče iz istog izvora. Lao Ce je koristio termin u širokom smislu sa jednostavnošću i poniznošću kao ključnim vrlinama, često u suprotnosti sa sebičnim delovanjem. Na političkom nivou, to znači izbegavanje takvih okolnosti kao što su rat, oštri zakoni i teški porezi. Neki taoisti vide vezu između nedelanja i ezoteričnih praksi, kao što je cuovang „sedenja u pozadini” (pražnjenja uma od telesne svesti i misli) prisutne u Džuangci.[13]

Taoizam uredi

Vidi još: Taoizam

Lao Ce je tradicionalno smatran osnivačem taoizma, intimatno povezanog sa daodeđingom i „primordijalnim” (ili „originalnim”) taoizmom. Popularni („religiozni”) taoizam tipično predstavlja Žadnog cara kao zvanično glavno božanstvo. Intelektualni („elitni”) taoisti, koa što je sekta nebeskih majstora, obično predstavljaju Lao Ceja (Laožun, „gospod Lao”) i tri čiste osobe na vrhu panteona božanstava.[15][16]

Uticaj uredi

 
 
Freska iz perioda Zapadni Han (202. p. n. e. – 9.) prikazuje Konfučija i Lao Ceja, iz grobnice Dungping okrug, Šandung provincija, Kina
 
Kamena skulptura Lao Ceja, locirana severno od Ćuendžoua u podnožju planine Ćinguana

Potencijalni zvaničnici tokom kineske istorije koristili su autoritet nekonfucijskih mudraca, a posebno Lao Ceja i Čuang Cea, da odbiju da služe bilo kojem vladaru u bilo koje vreme. Čuang Ce, Lao Cejev najpoznatiji sledbenik u tradicionalnim zapisima, je imao veoma veliki uticaj na kineske književnike i kulturu.

Politički teoretičari na koje je uticao Lao Ce su se zalagali za poniznost u vođstvu i ograničen pristup državništvu, bilo zbog etičkih i pacifističkih razloga, ili taktičkih ciljeva. U drugačijem kontekstu, različiti anti-autoritarni pokreti prihvatili su učenja Lao Ceja o moći slabih.[17]

Lao Ce je bio proponent ograničene vlade.[18] Levičarski libertarijanizam je bio pod posebno jakim uticajem Lao Ceja – u svojoj knjizi Nacionalizam i kultura iz 1937. godine, anarhosindikalistički pisac i aktivista Rudolf Roker veliča Lao Cejevu „nežnu mudrost” i razumevanje opozicije između političkih moći i kulturnih aktivnosti ljudi i zajednice.[19] U svom članku iz 1910. godine za Enciklopediju Britanika, Petar Kropotkin je isto tako napomenuo da je Lao Ce bio među najranijim proponentima esencijalno anarhističkih koncepata.[20] U bližoj prošlosti, anarhisti kao što su Džon P. Klark i Ursula Le Gvin su pisali o konjukciji između anarhizma i taoizma na više različitih načine, naglašavajući naročito učenja Lao Ceja.[21] U njenom prevodu Tao Te Đinga, Le Gvin piše da Lao Ce „ne vidi političku moć kao magiju. On vidi pravu moć kao zarađenu i pogrešnu moć kao uzurpiranu ... On vidi žrtvovanje sebe ili drugih kao korupciju moći, a moć je dostupna svima koji prate put. Nije ni čudo što su anarhisti i taoisti postali dobri prijatelji.”[22]

Desno libertarijanski ekonomista Mari Rotbard navodi da je Lao Ce bio prvi libertarista,[23] povezujući Lao Cejeve ideje o vladi sa Fridrih Hajekovom teorijom spontanog uređenja.[24] Džejms A. Dorn se slagao s tim, pišući da Lao Ce, poput mnogih liberala 18. veka, „tvrdio da bi smanjivanje uloge vlade i dozvoljavanje pojedinacima da se spontano razvijaju najbolje ostvarilo socijalnu i ekonomsku harmoniju.”[25] Slično tome, Dejvid Boaz sa Kato instituta uključuje pasuse iz Daodeđinga u svoju knjigu Libertarijanski čitalac iz 1997. godine.[26] Filozof Roderik Long, međutim, tvrdi da su libertarijanske teme u taoističkoj misli zapravo pozajmljene od ranijih konfučijanskih pisaca.[27]

Reference uredi

  1. ^ „Definition of Lao-tzu”. Dictionary.com. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  2. ^ „Laozi”. Plato.stanford.edu. Stanford Encyclopedia of Philosophy by Stanford University. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  3. ^ „Laozi”. Enciklopedija.hr. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  4. ^ Laozi (Proleksis enciklopedija)
  5. ^ a b v g d đ e ž z i Ju-Lan 1977, str. 112–123.
  6. ^ Ju-Lan 1977, str. 271–285.
  7. ^ Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd. (1977). pp. 124–138.
  8. ^ a b v Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos. . Novi Sad. 2006. pp. 116-117. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  9. ^ a b v g taoizam (Hrvatska enciklopedija)
  10. ^ Simpkins & Simpkins 1999, str. 11–13.
  11. ^ Morgan 2001, str. 223.
  12. ^ Van Norden & Ivanhoe 2005, str. 162
  13. ^ a b v Kohn 2000, str. 22
  14. ^ Watts 1975, str. 78–86.
  15. ^ Maspero 1981, str. 41.
  16. ^ Robinet 1997, str. 63.
  17. ^ Roberts 2001, str. 1–2.
  18. ^ Dorn, James A. (2008). „Lao Tzu (c. 600 B.C.)”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. str. 282—83. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n169. 
  19. ^ Black Rose Books 1997, str. 256, 82
  20. ^ „Britannica: Anarchism”. Dwardmac.pitzer.edu. Pristupljeno 14. 11. 2011. 
  21. ^ Clark, John P. „Master Lao and the Anarchist Prince”. Arhivirano iz originala 20. 10. 2017. g. Pristupljeno 19. 3. 2018. 
  22. ^ Le Guin 2009, str. 20
  23. ^ Rothbard, Murray (2005). Excerpt from "Concepts of the Role of Intellectuals in Social Change Toward Laissez Faire", The Journal of Libertarian Studies, Vol. IX, No. 2 (Fall 1990) at mises.org Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. novembar 2014)
  24. ^ Rothbard, Murray (2005). "The Ancient Chinese Libertarian Tradition", Mises Daily, (December 5, 2005) (original source unknown) at mises.org Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. novembar 2014)
  25. ^ Dorn 2008
  26. ^ Boaz 1997
  27. ^ Long 2003

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лао_Це&oldid=27693023”