Legat (pravo)

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Legat (višeznačna odrednica).

Legat u pravu je raspolaganje za slučaj smrti kojim zaveštalac određenom licu (legataru) ostavlja neku imovinskopravnu korist iz zaostavštine, ne imenujući ga za naslednika. Legatar ne stiče celu zaostavštinu, niti njen alikvotni deo, već dobija tačno određeno pravo iz zaostavštine. Može biti predviđen u testamentu uz odredbu o imenovanju naslednika, a može predstavljati i jedinu sadržinu testamenta.

Legatar je singularni, a ne univerzalni sukcesor. U trenutku ostaviočeve smrti, legatar stiče obligacioni zahtev da mu prenese ostavljeno pravo iz zaostavštine. Ostavljeno pravo, stoga, ne prelazi u imovinu legatara u trenutku ostaviočeve smrti već mu ono mora biti preneto - damnacioni legat, što predstavlja suštinsku razliku između pravnog dejstva testamenta i legata.

Legat u Rimskom pravu

U ovom razdoblju zadržala se ralika u formalnostima i učincima pojedinih legata koja je nestala nakon što je klasična jurisprudencija na osnovi Senatusconsultum Neronianum zauzela stajalište da svaki legat koji po svom obliku ne može ostati na snazi vredi kao Legatium per damnationem.

Usled opasnosti da naslednik odbije legatima preopterećeno nasledstvo, Lex Falcidia određuje da nasledniku mora ostati najmanje ¼ ostavine, tzv. Quarta Falcidia, pa su se legati srazmerno smanjivali ako bi prešli ¾ ostavine.

Subjekti legata

Kod legata postoje dva subjekta: legatar i onerat. Korisnik legata ili legatar je lice kome je dekujus ostavio određenu vrednost iz zaostavštine ne postavljajući ga za naslednika. Dužnik isporuke ili onerat je lice kome je zaveštalac nametnuo dužnost da legat izvrši. U momentu dekujusove smrti, onerat postaje legatarov dužnik.

Legatar može biti određen pod uslovom ili rokom, a može biti opterećen nalogom. Ako zaveštalac ostavi legat nekolicini lica, takav se legat naziva zajedničkim legatom (nem. gemeinschaftlichen Vermächtnis). Smatra se da su udeli jednaki ako zaveštalac propusti da odredi udele legatara na predmetu legata. Ako neki pripadnik legatske zajednice neće ili ne može da se prihvati legata, preostali pripadnici legatske zajednice dele legirani predmet srazmerno veličini svojih udela na legiranom predmetu.

Dužnika isporuke ili onerata određuje zaveštalac. Testamentarni i zakonski naslednik ili neki drugi legatar mogu steći svojstvo onerata. Legat naložen drugom legataru naziva se sublegat. Kada zaveštalac odredi legat, a ne odredi onerata, takvo svojstvo imaju svi zakonski i testamentarni naslednici srazmerno svojim naslednim delovima. Ako je nekolicina onerata određena za isplatu legata, odgovaraju za legat srazmerno delu zaostavštine koji su nasledili. Njihova odgovornost je solidarna. Ako onerat umre pre ostavioca ili iz nekog drugog razloga ne postane naslednik, legat se neće ugasiti. Legatar tada ima pravo da traži izvršenje legata od lica koje se poziva na nasledstvo umesto onerata.

Prelegat (lat. praelegatum; nem. Vorausvermächtnis) je legat ostavljen zakonskom ili testamentarnom nasledniku. Tada prelegatar ima dvostruku pravnu poziciju - on je istovremeno i legatar ali i univerzalni sukcesor. U principu, te dve pozicije su nezavisne jer prelegatar može da se odrekne prelegata, a zadrži nasledstvo i obrnuto. Prelegat ostavljen zakonskom nasledniku se uračunava u njegov zakonski nasledni deo, sem ako zaveštalac u testamentu ne odredi drugačije. Kod testamentarnog naslednika se prelegat ne uračunava u nasledni deo već legat testamentarni naslednik dobija povrh svog naslednog dela.

Legatar

Isporukoprimac ili legatar može biti svaki subjekt građanskog prava - bilo koje fizičko i pravno lice. Legatar mora doživeti trenutak ostaviočeve smrti, mora biti sposoban i dostojan za nasleđivanje i ne sme se odreći legata. Legat ostaje bez pravnog dejstva ako ne legatar ne ispunjava neke od tih uslov sem ukoliko zaveštalac odredi legatsku supstituciju kada svojstvo legatara stiče legatski supstitut. Ako to nije slučaj, predmet legata ostaje oneratu.

Treba razlikovati sticanje prava na legat i sticanje prava na legiranom predmetu. Pravo na legat se sastoji u ovlašćenju legatara da od onerata traži prenos legiranog predmeta. Legatar to pravo stiče kada mu onerat prenese taj predmet. Priroda prava na legiranom predmetu može biti stvarna, obligaciona, intelektualna itd. Do zaveštaočeve smrti, legatar nema nikakvo subjektivno pravo povodom ostavljenog legata. Postoji samo legatska nada, kojom potencijalni legatar ne može raspolagati.

Pravo na legat legatar stiče u trenutku zaveštaočeve smrti. Ostavljeni predmet legatar stiče kada onerat izvrši svoju obavezu. Prenos je uslovljen prirodom legiranog predmeta. Obavezu onerata prati određena sankcija koja se ogleda u sudskoj zaštiti potraživanja legatara. Pravo legatara da zahteva izvršenje legata zastareva istekom roka od godinu dana od dana kada je legatar saznao za svoje pravo.

Zaveštaočevi poverioci imaju pravo da se naplate pre legatara. Kada čista vrednost zaostavštine koja je ostala po namirenju dugova nije dovoljna za namirenje legata, on se smanjuje. Legatar ne odgovara za ostaviočeve dugove, sem ako zaveštalac u testamentu predvidi da će legatar odgovarati za pojedine zaveštaočeve dugove. Tada je legatar obavezan da plati dugove, ali samo u granicama vrednosti legata.

Prvenstvo u odnosu na legatara takođe imaju i nužni naslednici. Zaveštalac ne može ostavljanjem legata da umanji nužni deo svojih nužnih naslednika. Nužni naslednik je dužan da ispuni legat u onoj meri u kojoj će njegov nužni deo ostati neokrnjen.

Predmet legata

Predmet legata može biti svaka imovinsko-pravna korist. Tako predmeti mogu biti jedna ili više stvari iz zaostavštine, određena suma novca, potraživanje, pravo intelektualne svojine, oproštaj duga itd. Zaveštalac takođe može na legatara preneti sva prava i obaveze koje ima u nekom dvostrano obaveznom ugovoru. U zavisnosti od toga šta figurira kao njegov predmet razlikuju se:

• Individualno određen legat postoji kada zaveštalac predmet legata odredi po nekom konkretnom svojstvu koje ga razlikuje od ostalih predmeta. Pravna dejstva su uslovljena time da se predmet legata nalazi u ostaviočevoj imovini u momentu njegove smrti. Smatra se opozvanim ako je zaveštalac otuđio ili potrošio predmet legata, ali ne proizvodi dejstvo ni ako je predmet legata slučajno propao za života ostavioca ili nakon njegove smrti.
• Generično određen legat postoji kada zaveštalac ostavi legataru predmet koji je određen po nekom opštem svojstvu. Za punovažnost ovakvog legata irelevantno je da li ti predmeti postoje u zaostavštini (princip genera non pereunt - stvari određene po rodu ne propadaju). Ako ovakve stvari ne egzistiraju u imovini zaveštaoca, onerat će takve stvari nabaviti u predviđenoj količini i predati legataru. U slučaju ograničenog generičnog legata (nem. ) zaveštalac određuje da se legataru preda određena količina istovrsnih predmeta koji se nalaze u zaostavštini ili u okviru nekog drugog individualizovanog skupa, pa kada je taj određeni individualizovani skup otuđen, potrošen ili propao, generično ograničeni legat ne proizvodi pravna dejstva. S druge strane, ako količina generičnog predmeta nije određena, legataru pripadaju svi takvi predmeti pronađeni u zaostavštini u trenutku ostaviočeve smrti.
• Legat potraživanja za predmet ima potraživanje koje zaveštalac ima prema trećem licu.
• Alternativno određen legat postoji ako legataru pripada jedan od više određenih predmeta.
• Legat cilja postoji kada zaveštalac predvidi da će onerat biti u obavezi da izvrši neku činidbu određenom legataru, radi ostvarenja određenog cilja, pri čemu se konkretizacija te činidbe prepušta pravičnoj oceni trećeg lica.
• Legat nabavke postoji kada zaveštalac ostavi legataru individualno određenu stvar koja se ne nalazi u njegovoj imovini.

Značaj legata

Značaj legata sastoji se u tome što omogućuje zaveštaocu da određenom licu ostavi neku korist iz zaostavštine, a da to lice nakon otvaranja nasledstva ne postaje član nasledničke zajednice. Na taj način se putem legata ostvaruju dva protivrečna cilja: honoriše se neko lice, a u isto vreme izbegavaju konflikti u okviru nasledničke zajednice, do kojih često dolazi, naročito u slučajevima kada u njen sastav, pored zakonskih naslednika, ulazi i lice koje nije član zaveštaočeve porodice.

Literatura

• Zakon o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", 46/1995 i 101/2003)
• Antić, O., "Nasledno pravo", Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Službeni glasnik, Beograd, 2010
• Đurđević, D. B., "Institucije naslednog prava", Službeni glasnik, Beograd, 2011