Википедија

Lio Makeri

Tomas Lio Mekeri (engl. Thomas Leo Mccarey; Los Anđeles, 3. oktobar 1898 — Santa Monika, 5. jul 1969) je bio filmski režiser, scenarista i producent. Učestvovao je u skoro 200 filmova, od kojih su danas najpoznatiji Pačja supa, Na mladima svet ostaje, Druga bračna noć, Idući svojim putem, Zvona svete Marije, Moj sin Džon i Afera za pamćenje.[1]

Lio Makeri
Lio Makeri 1930. godine
Datum rođenja(1898-10-03)3. oktobar 1898.
Mesto rođenjaLos Anđeles, SAD
Datum smrti5. jul 1969.(1969-07-05) (70 god.)
Mesto smrtiSanta Monika

Iako se tokom 1930-ih godina fokusirao na skrubol komediju, naredne decenije se više bavi društveno odgovornim i izričito religijskim filmovima. Na kraju je bio uspešan u oba žanra. Mekeri je jedan od najpopularnih režisera komedije pre Drugog svetskog rata.

Život i karijera uredi

Lio Mekeri je rođen u Los Anđelesu, Kaliforniji, gde je Lio pohađao katoličku školu Sv. Jozef, kao i srednju škola Los Anđeles.[2] Njegov otac je bio Tomas Dž. Mekeri, koga je Los Anđeles tajms nazvao "najboljim promoterom borbi na svetu". Lio Mekeri je 1936. godine režirao boksersku komediju nazvanu Mlečni put, sa Haroldom Lojdom u glavnoj ulozi.[3]

Mekeri je diplomirao na Pravnom univerzitetu Južne Kalifornije, a pored prava oprobao se u rudarstvu, boksu i pisanju pesama[4] pre nego što je 1919. godine postao pomoćnik režisera Toda Brauninga.[2] Mekerijev prijatelj iz detinjstva, glumac i budući kolega režiser, Dejvid Batler je bio taj koji ga je uputio ka Brauningu.[5] Brauning je ubedio Mekerija da radi na kreativnoj strani filma kao pisac umesto da bude glumac, iako je Li Mekeri bio fotogeničan. Mekeri se zatim počeo osposobljavati u Hal Roč studiju. Roč ga je zaposlio kao tekstopisca 1923. godine, nakon što ga je Mekeri impresionirao svojim smislom za humor. Mekeri je prvobitno pisao tekstove za seriju Naša banda i druge studijske zvezde, zatim je producirao i režirao kratke filmove, uključujući dve filmske rolne sa Čarli Čejsom. Čarli je u suštini postao Mekerijev Mentor. Nakon Čarlijeve smrti 1940. godine, Mekeri izjavljuje "Kakav god uspeh da sam postigao ili ću postići, dugujem to njegovoj pomoći jer me je on naučio svemu što znam." Ova dva čoveka su bila izuzetno kompatibilna, a obojici je bio hobi pokušavanje pisanja popularnih pesama.

Dok je bio u Roču, Mekeri je, prema kasnijim intervjuima, dao uloge Stanliu i Oliu i navodio njihov razvoj, čime je stvorio jedan od najdugotrajnijih komičarskih timova svih vremena. Zvanično se kao režiser u filmovima ovog dua pojavio samo u filmovima Grešimo (1928), Sloboda (1929) i Ponovo greška (1929), ali je napisao mnogo scenarija i nadgledao je režiranje drugih filmova. Do 1929. godine, bio je potpredsednik produkcije studija.

Tokom ere zvuka, Mekeri se fokusirao na režiju dugometražnih filmova, radeći sa mnogim najvećim zvezdama ere, kao što su Glorija Svanson (Indiskretni, 1931), Edi Kentor (Mladić iz Španije, 1932), Braća Marks (Pačja supa, 1933), V.K. Filds (Šest avanturista, 1934) i Mej Vest (Lepota devedesetih, 1934). Šest filmova u Paramontu je moralo biti zaustavljeno usled njegove produkcije filma Na mladima svet ostaje, 1937. godine. Iako je ova priča o starijem bračnom paru koji mora biti rastavljen usled ekonomskih i porodičnih razloga tokom Velike depresije posedovala svojevrsni humor, finansijski je film bio nepopularan, te je otpušten. Bez obzira na to, film je otpočetka prepoznat zbog svog značaja, te je uvršten u kolekciju tada tek osnovanog Muzeja modene umetnosti u Njujorku. Kasnijih godina postao je kanonski, a čak se i smatra Mekerijevim remek delom. Tokom 1937. godine Mekeri je pozvan u studio Kolumbija, gde je zaradio svoj prvi Oskar za najboljeg režisera za film Druga bračna noć, u kojem glume Ajrin Dan i Keri Grant. Ovaj film je lansirao Grantovu karijeru.

Nakon uspeha filma Druga bračna noć, Mekeri je mogao postati, kao Frenk Kapra, režiser po ugovoru za studio Kolumbija, sa određenom autonomijom, ali je on otišao svojim putem. Prodao je priču Semu Goldvinu, koja će postati Kauboj i dama i prešao je u RKO studio radi tri filma. Saobraćajna nezgoda 1940. godine sprečava ga da režira sopstvenu produkciju filma Moja najdraža supruga, koji predstavlja neku vrsta nastavka Druge bračne noći, ponovo sa Ajrin Dan i Keri Grantom. Film je režirao Gerson Kenin.

Mekeri je bio pobožni katolik koji je bio zabrinut društvenim pitanjima. Tokom 1940-tih godina, njegov rad je postao ozbiljniji, a njegova politika konzervativnija. Godine 1944. režirao je film Idući svojim putem, priču o mladom katoličkom svešteniku, Čaku O’Maliju (Bing Krozbi). Za ovaj film je osvojio drugog Oskara za najboljeg režisera, a Krozbi je osvojio Oskara za najboljeg glumca u glavnoj ulozi. Zbog ovog filma Lio Mekeri je imao najveću finanijsku dobit 1944. godine u SAD, a njegov naredni film, Zvona svete Marije (1945), je bio približno uspešan. Prema Pol Heritu u Velikim režiserima, Mekeri je priznao da je taj film umnogome baziran na njegovoj tetki, časnoj sestri Meri Benedikt, koja je umrla od tifusa.[2] Mekeri je svedočio na saslušanju komiteta za neameričke aktivnosti Predstavničkog doma u Kongresu, koji je bio zabrinut za komunističku aktivnost u Holivudu.

Publika je reagovala negativno na neke njegove filmove posle Drugog svetskog rata. Na primer, njegov antikomunistički film, Moj sin Džon (1952), doživeo je propast na blagajnama. Ali, pet godina kasnije, on je bio koautor, producent i režiser filma Afera za pamćenje sa Keri Grantom i Deborom Ker u glavnim ulogama. Ovaj film predstavlja rimejk (sa potpuno istim scenarijom) njegovog filma Ljubavna afera (1939) u kome su glumili Ajrin Dan i Čarls Bojer. Godine 1993. popularna romantiča komedija, Besani u Sijetlu, bila je prepuna referenci ka Aferi za pamćenje što je dovelo osvrta na stari film, te je ovo verovatno Mekerijev najpopularniji film danas. Njegov naredni film bio je Okupite se oko zastave, momci! (1958), komedija sa Pol Njumenom i Džoanom Vudvard u glavnim ulogama. Nekoliko godina kasnije, Mekeri režira svoj poslednji, slabo prihvaćeni, film Đavo nikad ne spava (1962). Ovaj film je, kao i film Moj sin Džon, bio svojevrsna kritika komunizma.

Američki filmski kritičar i zagovornik autorske teorije, Endru Seris, izjavio je da Mekeri "predstavlja princip improvizacije u istoriji američkog filma."[6] Francuski režiser Žan Renoar odao je počast Mekeriju izjavivši da "Lio Mekeri bolje razume ljude od bilo kojeg drugog Holivudskog režisera."[6]

Smrt uredi

Lio Mekeri je preminuo 5. jula 1969. godine, u 70-toj godini od emfizema. Sahranjen je na groblju Sv. Krsta u Kalver Sitiju, Kaliforniji. Njegov mlađi brat, režiser Rej Mekeri, umro je 1940. godine, 21 godinu pre Lija. Godine 1978. produkcijski predmeti Lija Mekerija, uključujući scenarija, budžet i pisma donirane su biblioteci "Čarls Feldman" pri američkom filmskom institutu na Beverli Hilsu.

Nagrade i nominacije uredi

Pobede:

  • Oskar za najboljeg režisera - Druga bračna noć (1937)
  • Oskar za najboljeg režisera - Idući svojim putem (1944)
  • Oskar za najbolju originalnu priču - Idući svojim putem (1944)

Nominacije:

  • Oskar za najbolju originalnu priču - Ljubavna afera (1939)
  • Oskar za najbolju originalnu priču - Moja najdraža supruga (1940)
  • Oskar za najboljeg režisera - Zvona svete Marije (1945)
  • Oskar za najbolju originalnu priču - Moj sin Džon (1952)
  • Oskar za najbolju originalnu pesmu - "Afera za pamćenje" iz istoimenog filma (1957)

Reference uredi

  1. ^ „Lio Mekeri, režiser, je mrtav; Osvojio je Oskare za Idući svojim putem; kao i za film Druga bračna noć”. Njujutork tajms (na jeziku: engleski). 1969-07-06. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-08-18. 
  2. ^ a b v Heril, Pol. „Lio Mekeri - veliki režiseri” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-08-18. 
  3. ^ Ban, Ričard V. „Lio Mekeri u Hal Roč studiju”. Lorel i Hardi. Pristupljeno 2020-08-18. 
  4. ^ „Lio Mekeri, skrubol i više od toga”. Harvardska filmska arhiva. 2013-12-03. Arhivirano iz originala 03. 12. 2013. g. Pristupljeno 2020-08-18. 
  5. ^ Nejz, Alejn (2013-12-13). „Žak Lorsel - Antologija filma”. Aparajl (12). ISSN 2101-0714. 
  6. ^ a b Bad, Majkl; Seris, Endru (1969). „Intervjui sa filmskim režiserima”. Filmski dnevnik. 8 (2): 33. ISSN 0009-7101. doi:10.2307/1225376. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лио_Макери&oldid=27484420”