Logor Boldogasonj

Logor Boldogasonj
Logor Boldogasonj
Koncentracioni logor
Mesto	Boldogasonj (Frauenkirhen)
Pod kontrolom	Austrougarska
Postojao	septembar 1914—oktobar 1918.
Broj zatvorenika	11.613 (1916. g.)
Broj žrtava	7.000 (Srba)

Logor Boldogasonj (mađ. Boldogasszony, nem. Frauenkirchen) je bio jedan od koncentracionih logora koji je formirala Austrougarska monarhija tokom Prvog svetskog rata. Ovaj logor se nalazio 70 km jugoistočno od carske prestolnice Beča, na obodima Nežiderskog jezera u austrijskoj pokrajini Burgenland (Gradišće). Formiran je u septembru 1914. godine, a zatvoren krajem oktobra 1918, u isto vreme kada su zatvoreni i susedni logori Nežider i Nađmeđer. Za njegovo postojanje su znali svi najvažniji organi vlasti Habzburške monarije (Carski dvor, Vlada, Parlament). Kroz njega je prošlo prema procenama oko 25.000 ljudi, od čega najvećim delom Srba. Smatra se da je oko 7000 Srba ovde ubijeno, ili umrlo od gladi, bolesti i mučenja.^[1] U njemu je bilo zatvorenika svih starosnih struktura, oba pola. Bilo je čak i dece mlađe od 16 godina.

Osnivanje logora

U vreme Prvog svetskog rata gradić Boldogasonj je pripadao Ugarskoj, pa odatle i takav mađarski naziv. Kasnije, kada se Habzburška monarija raspala gradić je dobio nemački naziv Frauenkirhen jer je pripao Austriji. Odluka o osnivanju je doneta kada se javila potreba za novim logorskim prostorom, pošto su postojeći logori u Nađmeđeru, Doboju, Nežideru, Aradu i dr. bili prepuni. Osnivanje logora je počelo u septembru 1914. godine, a za radove su korišćeni ruski zarobljenikci. Logor je proširivan dva puta i imao je kapacitet od oko 30.000 zatvorenika 1916. godine, mada je oko 2/3 zatvorenika bilo van logora na radnim zadacima. Zvaničan naziv logora je bio „Carski i kraljevski logor za ratne zarobljenike Boldogasonj” (Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Boldogasszony), a nalazio se na istočnoj obali Nežiderskog jezera. Carski dvor u Beču, kraljevski dvor u Budimpešti, Parlament i Vlada Austrougarske monarhije su znale šta se sve dešava u ovom kazamatu. U logor su dovođeni Srbi najviše sa prostora Šumadije, Podrinja, Posavine, Raške oblasti, a kasnije i Crne Gore, nakon njene kapitulacije januara 1916. godine. Mada su u ovaj logor internirani i državljani Rusije, Crne Gore ipak su ogromnu većinu logoraša činili srpski internirci. Kakav su tretman imali živi i mrtvi srpski zatočenici ovog logora vidi se, na primer, iz nekompletnih posmrtnica postradalih, koje se nalaze u Arhivu Srbije [1914–1918a], gde postoji 157 listova (Evidenzblatt für Gräber) bez imena i prezimena sa oznakom „nepoznat (Unbekannt)” „Srbin (Serbe)”.^[1]

Uslovi u logoru

U Logoru Boldogasonj su bili surovi uslovi za zatvorenike, jer je izgrađen u neposrednoj blizini močvarnog terena, tako da je mnogo zatvorenika oboljevalo zbog uboda komaraca i drugih insekata, naručito u letnjim mesecima, a takođe je mnoštvo logoraša umiralo od hladnoće na niskim temperaturama, pošto se u blizini nalazi planinski venac Alpa. Zatvorenici nisu imali adekvatnu lekarsku negu, niti im je omogućeno kupanje. Sledovanja hrane su bila veoma škrta, a dizenterija masovno harala među logorašima. Kao i u drugim logorima, tako i ovde logoraši su bili prisiljeni na teške fizičke poslove, kopanje i sl. Svaka neposlušnost je kažnjavana teškim batinanjem. Neadekvatne higijenske mere i velika koncentracija ljudi u zatvorenim prostorima uzrokovala je epidemije poput pegavog tifusa koje su se brzo širile u zimu 1914/15. Epidemija je dostigla vrhunac početkom februara 1915, sa preko 100 smrtnih slučajeva svakoga dana. Izveštaj inspekcije od 10. aprila 1915. govorio je o 3.690 žrtava tifusa.

Zatvaranje logora

Boldogasonjski logor je zatvoren 29. oktobra 1918. godine, samo nekoliko dana pre nego se raspala Habzburška monarhija. Kroz njega je prošlo oko 25.000 logoraša, najviše Srba, ali je bilo i Crnogoraca, Rusa i Italijana. Procenjuje se da je oko 7000 Srba ovde umrlo ili ubijeno, odnosno nije dočekalo slobodu.

Na mestu nekadašnjeg logora u Boldogasanju podignut je krst na stepenastom postolju, dok je malo dalje od krsta podignut i spomenik na kome je uklesano sledeće na mermernoj ploči:

Na ovom i okolnim poljima leže posmrtni ostaci hiljada srpskih interniraca zatočenih u Austriji za vreme Prvog svetskog rata - od zaborava ih čuva srpski narod

Reference

^ ^a ^b Mirčeta Vemić - Pomor Srba ratnih zarobljenika i interniranih civila u austrougarskim logorima za vreme Prvog svetskog rata 1914-1918 [1]

Literatura

Isidor Đuković, Nenad Lukić: Nežider, austrougarski logor za Srbe 1914 - 1918, Istorijski arhiv Beograda 2017.
Nenad Lukić: Interniranje stanovništva i vojnika Kraljevine Srbije u austrougarske logore tokom Prvog svetskog rata i popisi umrlih u logoru Boldogasonj/Frauenkirhen 1914‒1918 Beograd, 2017
Gordana Ilić Marković: Živeo rat! Uzvik koji znači isto što i živela smrt - Srpski civilni i vojni zarobljenici Velikog rata u logorima Austrougarske monarhije

Spoljašnje veze

[Вемић-1] Mirčeta Vemić - Pomor Srba ratnih zarobljenika i interniranih civila u austrougarskim logorima za vreme Prvog svetskog rata 1914-1918 [1]

[1]