Luiza Bruks

Meri Luiza Bruks (engl. Mary Louise Brooks; 14. novembar 1906 — 8. avgust 1985) bila je američka filmska glumica i plesačica; smatra se jednom od najboljih glumica nemog filma, ikonom džez ere, seks-simbolom i otelotvorenjem flaperke sa prepoznatljivom bob frizurom koju je popularizovala tokom karijere.

Luiza Bruks
Lujza Bruks (1926)
Lični podaci
Puno ime	Meri Luiza Bruks
Datum rođenja	(1906-11-14)14. novembar 1906.
Mesto rođenja	Čerivejl, Kanzas, SAD
Datum smrti	8. avgust 1985.(1985-08-08) (78 god.)
Mesto smrti	Ročester, Njujork, SAD
Uzrok smrti	srčani udar
Zanimanje	glumica, plesačica
Porodica
Supružnik
Veza do IMDb-a

Započela je karijeru sa petnaest godina priključivši se trupi Denišon škola plesa i srodnih umetnosti (Denishawn School of Dancing and Related Arts). Nakon što je izbačena iz trupe, radila je kao vodviljska igračica u Džordž Vajtovim skandalima i Zigfildovim ludorijama na Brodveju. Na Brodveju je privukla pažnju Voltera Vangera, producenta Paramaunt pikčersa, koji joj je ponudio petogodiši filmski ugovor. Na početku je glumila sporedne uloge u lakim komedijama, da bi vrlo brzo počela da tumači i glavne, među kojima se izdvajaju uloge: vamp zavodnice u nemom filmu Devojka u svakoj luci Hovarda Hoksa i prerušene devojke u filmu Prosjaci života Vilijama Velmana, jednom od prvih zvučnih filmova u istoriji. U ovom periodu kretala se u krugovima visokog društva okupljenih oko novinarskog magnata Vilijama Randolfa Hersta.

Nezadovoljna ulogama u Holivudu, Bruks se preselila u Evropu 1929. godine, gde je snimila tri dugometražna filma po kojima je danas najpoznatija: Pandorina kutija (1929), Dnevnik izgubljene devojke (1929), i Cena lepote (1930); prva dva je režirao ekspresionistički austrijski reditelj Georg Vilhelm Pabst. Početkom 1930-ih vratila se u Holivud i igrala manje uloge u B produkcijama i kratkim filmovima. Finansijski je stajala veoma loše te je 1932. godine bankrotirala. Nakon što je završila sa filmskom karijerom 1938. godine, kratko je vodila plesni studio, zatim je postala radio glumica, a potom i trač-kolumnistkinja. Nekoliko godina radila je kao prodavačica, da bi u 36. godini postala kurtizana koju je uzdržavalo nekoliko stalnih bogatih mušterija.

Francuski filmski istoričari ponovo su „otkrili” njene filmove 1950-ih i proglasili je jednom od najboljih glumica neme ere filma, što je probudilo interesovanje sa Bruksinu zaostavštinu. Tada je povučena i osiromašena glumica počela da piše eseje o filmu i sopstvenom životu za razne časopise. Objavila je memoare Lulu u Holivudu 1982. godine. Tri godine kasnije je umrla od srčanog udara u 78. godini. Sa godinama, njena reputacija je samo rasla, te su njen lik i delo postali inspiracija za mnogobrojne knjige, filmove i druga umetnička dela.

Detinjstvo i mladost

Bruks u drugoj godini srednje škole 1922. „Bob” frizuru, sa kojoj se proslavila, nosila je od ranog detinjstva.

Rođena je 1906. godine u Čerivejlu, država Kanzas, kao ćerka Leonarda Portera Bruksa, prezaposlenog advokata, i Mire Rud, umetnice koja je verovala da "plačljiva derišta koje sam rodila mogu da se sama pobrinu za sebe". Majka joj je bila talentovana pijanistkinja koja je deci podsticala ljubav prema knjigama i muzici svirajući im najnovije kompozicije Debisija i Ravela na klaviru.

Luiza je svoj rodni grad opisala kao tipični gradić na američkom cenralnom zapadu, gde su se varošani: „molili u javnosti, a u štalama učestvovali u incestu.” Kada je imala 9 godina, komšija ju je silovao. Psihička trauma koju je tada doživela, izvršila je korozivni uticaj na njenu psihu tokom svih kasnijih životnih faza. Kasnije je tvrdila da je „nesposobna za pravu ljubav” i da je iskustvo zlostavljanja oblikovalo njen stav prema seksualnom zadovoljstvu: „za mene, pristojni, dragi muškarci nikada nisu bili dovoljni - trebalo je postoji element dominacije". Kao odrasla osoba priznala je majci šta se dogodilo, a majka joj je odgovorila da je verovatno sama kriva što je "provocirala".

Karijeru je započela kao igračica, pridruživši se sa petnaest godina plesnoj školi Denišon (The Denishawn School of Dancing) u Los Anđelesu 1922. godine. Među osnivačima škole bili su Rut Sent Deni i Ted Šon, kao i mlada Marta Grejem. Bruks, kao članica plesne trupe sa međunarodnim nastupima, pored Amerike, nastupala je u Londonu i Parizu. Toliko se brzo istakla plesom da je već u sledećoj sezoni postala vodeća igračica u trupi i igrala je sa samim Šonom. Međutim, zbog dugotrajnih sukoba sa mentorkom Sent Deni, naglo je otpuštena iz trupe u proleće 1924. godine. Sent Deni ju je otpustila pred celim ansamblom uviknuvši: „Izbacujem te iz trupe zato što očekuješ da ti se sve donese na srebrnoj tacni”. Rečenicu je Bruks dugo pamtila i negde se slagala sa njom; kada je pravila skicu za svoj planirani autobiografski roman 1949. godine, deseto i ujedno poslednje poglavlje romana je trebalo da ponese ime „Srebrna tacna”. Imala je 17 godina kada je otpuštena iz trupe, ali zahvaljujući Barbari Benet, sestri Konstanse i Džoun Benet, brzo je našla novi posao, ovog puta u plesnoj grupi brodvejske muzičke revije „Džordž Vajtovi skandali” (George White's Scandals), a potom i u ulozi polugole igračice u predstavi Zigfildove ludorije (Ziegfeld Follies) iz 1925. godine, koja se igrala u pozorištu Amsterdam na 42. ulici Brodveja.

Zahvaljujući ulogama u Zigfildovim ludorijama, primetio ju je Volter Vanger, producent filmskog studija Paramaunt pikčers, koji joj je ponudio petogodišnji ugovor 1925. godine. Ubrzo, Bruks je na Vangerovom koktelu upoznala Čarlija Čaplina, koji je bio u Njujorku zbog premijere filma Zlatna Groznica. Upustili su se u dvomesečnu aferu, iako je Čaplin bio u braku sa Litom Grej.

Karijera

Paramaunt pikčers

Luiza Bruks i Gregori Keli u filmu Praviti se važan (The Show-Off)

Bruks je debitovala na velikom platnu glumeći epizodnu ulogu u nemom filmu Ulica zaboravljenih ljudi (The Street of Forgotten Men) iz 1925. Vrlo brzo je počela da dobija i glavne ženske uloge u nizu lakih komedija, gde je glumila tipsku ulogu flaperke, a glumački parneri su joj bili, između ostalih, Adolf Menjou i Vilijem Klod Filds.

Godine 1925. ponudili su joj ugovor i studio Paramaunt i studio Metro-Goldvin-Mejer. Pošto je u to vreme imala povremenu ljubavnu vezu sa Valterom Vangerom, čelnikom Paramount studija i mužem glumice Džastin Džonstoun, Vanger je pokušao da je nagovori da prihvati ugovor studija Metro-Goldvin-Mejer, ne bi li izbegla tračeve da je ugovor dobila zbog veze sa njim. Uprkos savetima, Bruks je potpisala za Paramaunt. Godine 1928. snimila je uspešan film Devojka u svakoj luci (A Girl in Every Port) u režiji Hauarda Hoksa, gde je tumačila vamp devojku. Film je poseban uspeh ostvario u Evropi gde je stekao kultni status, a njena bob frizura postala je modni trend, te su mnoge devojke stilizovale kosu po ugledu na frizure Luize Bruks i koleginice sa filma Kolin Mur.

U ranoj zvučnoj filmskoj drami po imenom Prosjaci života (Beggars of Life) (1928) igrala je zlostavljanu seosku devojku koja ubija očuha u trenutku kada je napastvuje. Skitnica (igra ga Ričard Arlen) slučajno postaje svedok situacije, te nagovara devojku da se preruši u dečaka i pobegne sa njim železnicom. Njih dvoje dolaze u sklonište gde se okupljaju skitnice, ali ubrzo skupina prosjaka razotkriva njen pol, te ponovo postaje ugrožena. Film je sniman na Džakumba planinama blizu granice sa Meksikom i u njemu je prvi put upotrebljen bum mikrofon, koji je izmislio režiser Vilijam Velman za potrebe snimanja jedne od prvih zvučnih scena u istoriji filma.

Slučaj ubistva Kanarinke (1929)

Na snimanju Prosjaka života bilo je puno tenzija. Tokom produkcije provela je noć sa statistom koji je narednog dana raširio priču da glumica ima veneričnu bolest koju je, navodno, zaradila sa producentom Džekom Pikfordom. Njeni odnosi sa filmskim partnerom Ričardom Arlenom postali su nategnuti, pošto Arlen, kao prijatelj njenog tadašnjeg supruga Edija Saterlenda, prema rečima Bruksove, nije bio naklonjen njenim povremnim ljubavnim izletima sa članovima filmske ekipe. Takođe, sukobljavala se sa rediteljem Vilijamom Velmanom, a gotovo je poginula slušajući režiserove naloge tokom snimanje scene kada je morala da se popne na voz u pokretu.

Nakon snimanja Prosjaka života, glumila je u pretkodovskoj kriminalističkom filmu Slučaj ubistva Kanarinke (The Canary Murder Case 1929). U to vreme, družila se sa poznatim i bogatim ljudima, koje je kasnije prezrela. Bila je čest gost u kući Vilijam Randolfa Hersta i njegove ljubavnice Marion Dejvis, gde je upoznala njenu sestričinu Pepi Lederer, sa kojom je imala aferu. Iako je veza bila kratkotrajna, njih dve su postale najbliže prijateljice i poverenice. Kada je saznala da je Herst, nekoliko godina kasnije, strpao Pepi u duševnu bolnicu, gde je izvršila samoubistvo skokom sa prozora, Bruks je bila očajna i čitav događaj je dodatno utvrdio njen prezir prema Holivudu i licemerstvu ljudi koji tamo žive.

Bruks je prezirala i lake uloge koje joj studio dodeljivao, te kada je Paramount odbio da joj da povišicu, odlučila je da napusti Holivud. Njen tadašnji ljubavnik Džordž Preston Maršal ponudio joj je da otplovi sa njim u Evropu i da snimi film sa režiserom Georgom Vilhelmom Pabstom. Poslednjeg dana snimanja filma Slučaj ubistva Kanarinke, otputovala je za Berlin. Ovaj pobunjenički čin se pokazao kao presudan za njenu karijeru.

Evropski period

Promotivna slika 1930.

Bruks je snimila ukupno tri ostvarenja u Evropi. Prvi je bio film Pandorina kutija (Die Büchse der Pandora 1929), nemi film u režiji ekspresionističkog režisera Georga Vilhelma Pabsta, snimljenog u stilu nove stvarnosti. Scenario je zasnovan na dramama Demon zemlje (Erdgeist) i Pandorina kutija (Die Büchse der Pandora) značajnog ekspresionističkog književnika Franka Vedekinda. U njemu je Bruks tumačila glavnu ulogu, lepu plesačicu Lulu, čija nesputana seksualnost razara muškarce i žene koji s njom dolaze u dodir, terajući ih u siromaštvo, ludilo i zločin.

Ova uloga je od Bruksove načinila evropsku zvezdu, te je do danas ostala njena najpoznatija uloga. Pabst je pri izboru glumice, navodno, odbio Marlenu Ditrih, tvrdeći da je sa 27 godina bila suviše stara i previše očigledan izbor za ulogu fatalne lepotice, te je odlučio da ulogu da američkoj glumici uprkos savetima producenata. Bruks je kasnije istakla:

„ Kada smo snimali Pandorinu kutiju, gospodin Pabst je bio četrdesetotrogodišnji muškarac koji me je zadivio time što je znao sve. A ja sam bila dvadestogodišnja devojka koja ga je zadivila time što nije znala ništa ”

Čitavog života se sećala prijatne saradnje sa Pabstom:

„ U Berlin sam došla da upoznam gospodina Pabsta i postanem glumica. Kako se ponašao on, tako su se ponašali i drugi. Niko nije podsmešljivo i pritvorno komenatrisao moju glumu. Svi su me poštovali i uvažavali, onako kako nikada nisu u Holivudu. Bilo je kao da me je gospodin Pabst poznavao čitavog života i tačno je znao kako da mi pomogne i da me zaštiti. ”

Drugi evropski film je isto snimila sa Pabstom. U pitanju je bilo ostvarenje Dnevnik izgubljene devojke (Tagebuch einer Verlorenen, 1929) zasnovano na istoimenom romanu Margarete Beme. Luiza Bruks je u njemu tumačila lik mlade i naivne devojke koju su roditelji zatvorili u popravni dom, nakon što je rodila vanbračno dete, odakle beži i počinje da zarađuje prostitucijom. Poslednjeg dana snimanja filma Pabst je upozorio glumicu da se ne vraća u Holivud, savetujući je da ostane u Evropi i da nastavi da gradi karijeru glumice u ozbiljnim filmovima. Pabst se plašio da će je bezbrižni odnos prema karijeri na kraju dovesti do prosjačkog štapa baš kao što je završila Lulu. Takođe ju je upozorio da će joj Džordž Maršal i ostali „bogati američki prijatelji” okrenuti leđa čim joj karijera krene silaznom putem.

Publika i filmska kritika je bila zbunjena njenom naturalističkom glumom u oba nemačka filma. Pojedini gledaoci, napuštajući bioskop, glasno su se žalili kako glumica uopšte ne glumi. Filmska publika je do tada jedino poznavala teatralnu glumu sa prenaglašenim pokretima tela i grimasama. Njena gluma je bila suptilna zato što je shvatila da je nepotrebno prenaglašavati osećanja na licu jer krupni kadrovi mogu da zabeleže i najdelikatnija osećanja na licu. Svoj glumački metod je objašnjavala tvrdnjom: „ne glumi se deskriptivnim pokretima lica i tela već misaonim i duševnim pokretima koji su iskazani na sveden način”. Danas je ovakav način glume opšte prihvaćen, ali je u to vreme bio novina za gledaoce. Filmski kritičar Rodžer Ibert je kasnije zabeležio da je usvojivši ovakav metod glume: „Bruks postala jedan od najmodernijih i najuticajnijih glumaca”. Filmska istoričarka Moli Haskel ističe da su ova dva filma:

„ ...otkrili životinjsku čulnost Bruksove i pretvorili je u jednu od najerotičnijih figura na filmskom platnu - neustrašiva, mlada devojka sa frizurom u obliku crne kacige, koja, spoznavši tek stidljivim osmehom sopstveni ’pad’, postaje prostitutka u Dnevniku izubljene devojke, i koja u Pandorinoj kutiji izluđuje muškarce, iako je svesna greha koliko i beba.Šablon:Snf ”

Krajem 1929. engleski filmski kritičar i novinar Sedrik Belfraž intervjuisao je Pabsta pišući članak o nemačkim filmovima Luize Bruks, a koji je bio objavljen u februarskom broju američkog mesečnika Pokretne slike. Austrijski režiser je njen uspeh u Evropi, prema rečima Belfraža, pripisao urođenom evropskom senzibilitetu Luize Bruks:

„ ...cenjeni her Pabst je pričao dok smo ispijali piće u baru Bristol u Berlinu. 'Luiza', istakao je her Pabst: 'ima evropsku dušu. Ne može se od toga pobeći. Kada mi je opisala Holivud - lično tamo nikada nisam bio - došlo mi je da kukam protiv sudbine što je uopšte tamo i završila. Ona pripada Evropi i Evropljanima. Bila je senzacija u nemačkim filmovima. Kod mene nije glumila blesave male šiparice. Igrala je prave žene, i igrala ih je veličanstveno'. ”

Belfraž je dalje u svom članku preneo Pabsove reči o glumičinom mišljenju o Holivudu. „Samo pominjanje tog mesta”, tvrdio je: „izazivalo joj je mučninu”. Još je istakao: „malograđanština, ispraznost, jednoličnost, glupost - ne, to nije mesto za Luizu Bruks”.

Nakon uspeha dva nemačka filma, Bruks je igrala glavnu ulogu u francuskom ostvarenju „Cena lepote” (Prix de Beauté) italijanskog režisera Augusta Đenina. Iako je ovo bio jedan od prvih fracuskih zvučnih filmova, ostvarenje nije naišlo na širok prijem.

Povratak u Ameriku

Luiza Bruks (skroz levo) u svom poslednjem filmu Pljačkaši kočija

Kada se vratila iz Berlina u Ameriku, Luiza je odbila da ponovo snimi zvučnu verziju filma Slučaj ubistva Kanarinke. Besni čelnici studija su iz osvete počeli da tvrde da njen glas ionako nije bio podesan za zvučni film, te su doveli glumicu Margaret Livingston da je zameni. Stavili su je na nezvaničnu crnu listu, te je Bruks do kraja karijere uglavnom dobijala sporedne i epizodne uloge.

Glumila je sporedne uloge u dva mejnstrim filma iz 1931. godine: Božji dar za žene (God's Gift to Women) i Reklama se isplati (It Pays to Advertise); oba su ostvarila skroman uspeh. Režiser Vilijam Velman, uprkos tome što se sukobljavao sa njom tokom snimanja „Prosjaka života”, ponudio joj je glavnu žensku ulogu u filmu Državni neprijatelj (Public Enemy). Bruks je ponudu odbila jer je želela da poseti svog ljubavnika Džordža Prestona Maršala u Njujorku, te je uloga dodeljena mladoj glumici Džin Harlou, koja se ovom ulogom proslavila. Kasnije je Bruks tvrdila da je ulogu odbila jer je „mrzela Holivud”. Njen biograf Beri Paris smatra da je „odbijanjem uloge u Državnom neprijatelju istinski završila sa karijerom.”

Bruks se vratila u Holivud nakon što joj je Kolumbija pikčers ponudila platu u visini od 500 dolara, ali je studio povukao ponudu pošto je odbila probno snimanje za vestern u režiji Baka Džounsa. Potom je snimila kratkometražnu komediju Vindi Rajli ide u Holivud (Windy Riley Goes Hollywood) u režiji javno osramoćenog Roska Arbakla,`koji je sada snimao pod pseudonimom Vilijam Gudrič.

Godine 1932. Bruks je sa 26 godina bankrotila,, te je počela da igra u noćnim klubovima kako bi zaradila za život. Pokušala je da se vrati na film 1936. godine dobivši sporednu ulogu u vesternu Prazna sedla (Empty Saddles) i manju ulogu balerine u mjuziklu Kada se zaljubiš (When You're in Love). Sledeće godine je dobila epizodnu ulogu u ostvarenju Kralj kockara (King of Gamblers),, ali su sve scene sa njom izbačene tokom montaže.

Svoj poslednji film snimila je 1938. godine – vestern Pljačkaši kočija (Overland Stage Raiders), gde je igrala sa Džonom Vejnom. Tadašnja filmska kritika uglavnom nije ni komentarisala njenu ulogu, a kada i jeste, komentar je bio sveden na puko obaveštenje. Tako su njujorške novine Film danas objavile prikaz gde se glumica samo spominje u rečenici: „Luiza Bruks igra zavodnicu”, dok je Varajeti (Variety), ondašnji najuticajniji magazin, objavio u prikazu: „Luiza Bruks je zavodnica koja ništa drugo ne radi osim što izgleda glamurozno sa kosom do ramena”.

Život nakon filma

Novčani problemi

Novčani problemi Luize Bruks naglo su se povećali početkom četrdesetih. Prema poreskim podacima maja 1940. godine, radila je kao kopirajter za časopis, a živela je u iznajmljenom apartmanu u Zapadnom Holivudu, čija je mesečna kirija iznosila 55 dolara. Uskoro je ostala bez posla, te je očajnički tražila novo zanimanje. Kasnije se prisećala: „jedini muškarci koji su tada želeli da se vide sa mnom, bili su oni koji su želeli da sa mnom spavaju.” Njen prijatelj i nekadašnji ljubavnik Volter Vanger ju je upozorio da će, ako ostane u Holivudu, postati prostitutka. Nakon što je razmislila o Vangerovom upozorenju, oldučila je da spakuje kofere i da se vrati u svoj rodni kraj u Kanzasu.

U Vičiti gde je odrasla, Bruks je naišla na nove probleme. Sugrađani su je prezirali, a ni ona nije imala bolje mišljenje o njima. Kasnije je objasnila:

„ Povukla sam se u očevu kuću u Vičiti, ali sugrađani nisu znali da li me više preziru zato što sam ostvarila uspeh napustivši rodni kraj ili zato što sam doživela neuspeh vrativši se u zavičaj. ”

Nakon neuspešnog pokušaja da otvori plesni studio, vratila se u Njujork. Radila je kao radijski glumac u sapunicama, potom kao novinarka u trač rubrici, da bi potom jedno vreme radila kao prodavačica u radnji na Saks aveniji na Menhetnu. od 1848. do 1853. godine radila je kao kurtizana pružajući usluge nekolicini bogatih muškaraca preko agencija za poslovnu pratnju. Tokom ovog perioda razmišljala je o samoubistvu:

„ Shvatila sam da je jedina moguća karijera za mene, neuspešnu glumicu od 36 godina, da budem prostitutka... tako da sam počela da koketiram sa fantazijama koje su uključivale male bočice ispunjene žutim pilulama za spavanje. ”

Svi njeni bogati i poznati prijatelji su je zaboravili. Pokušala je da napiše memoare o svom životu pod imenom Gola na jarcu – naziv je preuzela i Geteovog Fausta. Nakon što je godinama radila na njemu, odlučila je da rukopis spali. Kako je vreme prolazilo sve više je pila i razmišljala o samoubistvu.

Prevrednovanje

Nikakva Garbo! Nikakva Ditrih! Samo Luiza Bruks!

— Anri Langloa, 1953

Sredinom pedestih, francuski filmski istoričari, poput Anrija Langloa, pisali su o filmovima Luize Bruks, pre svega Pabstovim ostvarenjima, istaknuvši da nijedna glumica iz tog vremena ne može da se meri sa njom, pa čak ni Greta Garbo ili Marlen Ditrih. Tako je i poraslo ponovno interesovanje za njena ostvarenja, te je priređeno nekoliko filmskih retrospetiva.

Džejms Kard, filmski kustos u muzeju Kuća Džordža Istmena, otkrio je da Bruks „živi kao usamljenik” u Njujorku. Nagovorio je bivšu glumicu da se preseli u Ročester, blizu muzeja Kuća Džordža Istmena, gde bi mogla da proučava filmove i piše o svojoj karijeri. Uz Kardovu pomoć, postala je filmski esejista pišući za filmske časopise. Napisala je nekoliko zapaženih eseja, objedinjena u knjigu „Lulu u Holivudu” 1982. godine, za koju je Rodžer Iber rekao: „Jedna od retkih knjiga o filmu koje su prosto nezamenljive.”

Bruks je ostala povučena do kraja života i retko je davala intervjue, ali je razvila blizak odnos sa filmskim istoričarima Džonom Kobalom i Kevinom Braunlouom. Tokom sedamdesetih dala je opsežni intervju za dokumentarac Berlinska sećanja: sumrak Vajmarske republike u režiji Gerija Konklina, kao i za dokumentarnu seriju Holivud u režiji Kevina Braunloua i Dejvida Džila. Godine 1984. dala je još jedan intervju pod imenom Lulu u Berlinu (1984) u produkciji Ričarda Likoka i Suzan Vol. Kenet Tinan, filmski kritičar, napisao je esej „Devojka sa crnom kacigom” 1979. godine, aludirajući na njenu bob frizuru, koju je nosila za vreme svog najvećeg uspeha. Godine 1982. pisac Tom Grejvs je dobio dozvolu da uđe u mali stan gde je živela Bruks i da uradi manji intervju; neobičnan i intenzivan razgovor sa glumicom opisao je članku Moje popodne sa Luizom Bruks.

Smrt

U starosti se borila sa artritisom i hroničnom opstruktivnom bolesti pluća. Umrla je od srčanog udara u Ročesteru 8. avgusta 1985. godine, a sahranjena je na rimokatoličkom groblju u Ročesteru.

Privatni život

Brakovi i ljubavne veze

Njen bivši ljubavnik i prijatelj Vilijam S. Peli, osnivač Si-Bi-Es-a,, uplaćivao joj je svakog meseca manji novčani iznos sve do njene smrti.

Bruks se na leto 1926. godine udala za Edvarda Saterlenda, režisera filma Stara vojna igra, gde je igrala sa Vilijamom Klodom Fildsom. Već sledeće godine se upustila u aferu sa Džordžom Prestonom Maršalom, vlasnikom lanca perionica, te se od prvog muža razvela juna 1928. godine. Navodno je Saterlend bio toliko očajan razvodom da je prve noći nakon njihovog rastanka pokušao da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje.

Veza sa Maršalom je trajala, uz povremene prekide, od 1927. do 1933. godine. Maršal, koji je prema Bruksovim rečima bio nasilan, nekoliko je puta neuspešno prosio glumicu, te je, nakon nekoliko njenih neverstava, odlučio da prekine vezu i oženi glumicu Korin Grifit.

Bruks je tužila glamuroznog fotografa Džona de Mirdžijana, kako bi ga sprečila da objavi i time zaradi na njenim nagim fotografijama.

Bruks je tužila glamuroznog fotografa Džona de Mirdžijana 1925. godine, kako bi ga sprečila da objavi i time zaradi na njenim nagim fotografijama. Zbog tužbe je postao ozloglašen.

Godine 1933. udala se za čikaškog milionera Diringa Dejvisa, sina Nejtana Smita Dejvisa mlađeg, ali ga je ostavila nakon 5 meseci braka, u martu 1934. godine, ostavivši za sobom samo poruku o svojoj nameri. Prema mišljenju Karda, Dejvis je za glumicu bio samo još „jedan elegatni bogati udvarač” i ništa više. Par se zvanično razveo 1938. godine.

U starosti Bruks je tvrdila da nije volela nijednog muškarca u životu: „Štaviše, nikad nisam bila zaljubljena. A i da sam volela, da li bih mu bila verna? Da li bi on mogao da mi veruje? Sumnjam”. Nije imala decu, i sebe je oslovljala imenom „jalova Bruks”. Jedan od mnogobrojnih muškaraca sa kojima je bila, bio je i Vilijam S. Peli, osnivač Si-Bi-Es-a. On joj je svakog meseca uplaćivao manju količinu novca, što joj je u jednom trenutku sprečilo da izvrši samoubistvo.

U septembru 1953. godine, prešla je u rimokatoličanstvo, ali je prestala da je ide u crkvu 1964. godine.

Seksualnost

Studijski portret 1920-ih. Fotografiiju načinio Elmer Rasel Bol

Nakon glumičine smrti, Kenet Tinan je zapisao da je Bruks bila: „najzavodljivija, najsenzualnija slika žene ikada zabeležena na filmskom platnu. Jedina hedonistkinja bez griže savesti, i jedina ljubiteljka čistog zadovoljstva, koju sam ikada poznavao”. Bruks je bila seksualno oslobođena žena, sa brojnim erotskim eksperimentima. Poznate su i njene erotske fotografije sa početka karijere. Njene brojne ljubavne afere sa ljudima iz sveta filma postale su legendarne, iako su mnoge ostale samo nagađanje.

Bruks je uživala da ljudi nagađaju o njenoj seksualnosti, a bila je bliska prijateljica mnogih lezbijki i biseksualki poput Pepi Lederer i Pegi Firs. Neke veze sa ženama nije krila, te je ispričala da je provela noć sa Gretom Garbo, koju je opisala kao muževnu ali šarmatnu i nežnu ljubavnicu. Uprkos ovome, odbijala je da sebe deklariše kao biseksualku:

„ Veoma sam se zabavljala dok sam pisala Sestričinu Marion Dejvis (članak o Pepi Lederer), stavljajući lezbijsku tematiku pod znak pitanja. Sve to me je zabavljalo čitavog života. ...Kada umrem verujem da će se svi uhvatiti za priču da sam lezbijka…. Trudila sam se da izgleda uverljivo. Sve moje prijateljice bile su lezbijke. Ali, ipak, slažem se s (Kristoferom) Išervudom, biseksualnost ne postoji. Većina ljudi, iako se mogu prilagoditi zbog kurvanja ili braka, su jednoseksualni. Imala sam dve afere sa ženama – nisu bile ništa posebno. ”

Nasleđe

Nakon smrti, Bruks je postala inspiracija za mnogobrojne filmove, romane, muziku i stripove.

Film

Pitala sam oca [režisera Vinsenta Minelija] šta mi može reći o glamuru iz tridesetih godina? Da li bi trebalo da imitiram Marlenu Ditrih ili tako nekog? Odgovorio je ne, i uputio me je da proučavam sve što mogu naći o Luizi Bruks.

Lajza Mineli, u emisiji Inside the Actors Studio,
povodom inspiracije za lik Seli Bouls u filmu Kabare

Bruks je bila inspiracija Lajzi Mineli za koncepciju lika Seli Bouls u Bob Fosijevom filmu Kabare iz 1972. godine. Mineli je od Bruksove preuzela način šminkanja i bob fruzuru. Lik koji je tumačila Melani Grifit u filmu Nešto divlje režisera Džonatana Demija zvala se Lulu i nosila je bob Frizuru. Izabela Roselini je lik Lisli fon Roman u filmu Smrt joj lepo stoji takođe zasnovala na imidžu Luize Bruks. U ostvarenju Najluđi Božić, Lijev Šrajber je igrao transrodnu junakinju inspirisanu manirizmom i stilom Bruksove. Godine 2018. prikazan je televizijski film The Chaperone u kome je temantizovan dolazak Luize Bruks (tumačila ju je Hejli Lu Ričardson) u Njujork.

Književnost

Bruks je bila inspiracija Adolfu Bjoju Kasarasu kada je pisao svoj naučno-fantastični roman Morelov izum (1940), gde se govori o čoveku zaljubljenom u projekciju 3D slike pod imenom Faustina. Kasaras je u intervju iz 1995. objasnio da je Bruks bila inpiracija za lik Faustine. Roman, lišen naučno-fantastičnih elememata, poslužio je kao narativna osnova za film Prošle godine u Marinbedu iz 1961. u režiji Alena Renea.

U nekoliko romana savremene anglosaksonske književnosti Bruks se pojavljuje kao lik. U Hudinijevom srcu autora Kija Loungfeloua pojavljuje se u vizijama glavnog junaka, dok je u romanu The Chaperone britanske autorke Laure Moriarti tematizovan njen dolazak u Njujork i kasnije napuštanje filmske karijere. Lik Černeboga u romanu Američki bogovi Nila Gejmena naziva Bruksovu najvećom filmskom zvezdom svih vremena.

Holandski književnik Vilijam Frederik Hermans je takođe uključio Bruksovu u svoj roman Sajdžijski svetac.

Strip

Luiza se pojavljuje i u nekoliko stripova i grafičkih novela. Bila je inspiracija za Diksi Dugan, novinarski strip Džona H. Stribela. Strip je izlazio od kasnih 1920-id do 1966. godine, a kasnije je adaptiran u seriju romana i mjuzikl Show Girl, koji je delimično zasnovan na periodu kada je Bruks igrala u Zigfildovim ludorijama na Brodveju.

Bila je inspiracija i za erotski strip Valentina, autora Gvida Krepaksa, koji je izlazio od 1965. godine. Krepaks je kasnije postao njen prijatelj i dopisivali su se godinama. I Hugo Prat je jednu od svojih junakinja zasnovao i nazvao po Bruksovoj.

Ilustrator Rik Geri je 2015. godine objavio grafičku novelu Luiza Bruks: detektiv, gde se glumica nakon završetka filmske karijere vratila u Kanzas, gde je psotala detektiv na razrešavanju ubistava.

Muzika

Bruks se spominje u nekoliko pesama. Godine 1991. britanska, novotalasna muzička grupa Orchestral Manoeuvres in the Dark objavila je pesmu Pandora's Box u čast njenog nemačkog filma. Slično je učinila i grupa Soul Coughing 1998. godine kada je u pesmi St. Louise Is Listening načinila nekoliko aluzija na njenu personu, kao i grupa Marillion kada je objavila pesmu Interior Lulu.

Godine 2011. grupa Metalika u saradnji sa Luom Ridom objavila je dvostruki album Lulu na čijem se omotu nalazi manekenka koja liči na Bruks. Najskorije, Natali Merčant je na albumu iz 2014. objavila pesmu Lulu, a tekst je zasnovan na biografskim detaljima iz života glumice.

Filmografija

godina	Prevod	Originalni naziv	Uloga	Režiser	Beleška
1925	Ulica zaboravljenoih ljudi	The Street of Forgotten Men	prostitutka	Herbert Brenon	Sačuvan delimično
1926	Američka Venera	The American Venus	Gospođica Bejport	Frenk Tatl	Izgubljen film. Krajem devedesetih je pronađeno nekoliko fragmenata (crno-belih i u boji) u Australiji Godine 2018. pronađen je probni snimak u tehnikoloru u trajanju od 3 sekunde, što je jedini poznati snimak mlade Luiz Bruks u boji koji imamo danas. Još jedna scena iz filma je otkrivena 2018. godine na snimku koji je otpremljen na jutjub kanalu 2007. godine.
1926	Poznata ličnost	A Social Celebrity	Kiti Lavern	Malkolm Sent Kler	Izgubljen film
1926	Ta stara američka igra	It's the Old Army Game	Mildred Maršal	Edvard Satarlend
1926	Praviti se važan	The Show Off	Klara	Malkolm Sent Kler
1926	Još jedna plavuša	Just Another Blonde	Dajana O’Sulivan	Alfren Santel	Sačuvani delovi
1926	Voli me i ostavi me	Love 'Em and Leave 'Em	Dženi Volš	Frenk Tatl
1927	Večernje toalete	Evening Clothes	Foks Trot	Luter Rid	Izgubljen film
1927	Izvrnute čarape	Rolled Stockings	Karol Fleming	Ričard Roson	Izgubljen film
1927	Sada smo poleteli	Now We're in the Air	Grizel/Grizet	Frenk R. Strejer	Godine 2016. odlomak u trajanju od 23 minuta je pronađen u češkoj filmskoj arhivi. Pronađena traka je prikazana na festivalu nemog filma u San Francisku 2. juna 2017. godine.
1927	Podivljali grad	The City Gone Wild	Snagls Džoj	Džejms Kruz	Izgubljen film
1928	Devojka u svakoj luci	A Girl in Every Port	Mari, Francuskinja	Hauard Hoks
1928	Prosjaci života	Beggars of Life	devoja (Nensi)	Vilijam A. Velman	Zvučna verzija je izgubljena; nema verzija je sačuvana
1929	Misterija ubistva Kanarinke	The Canary Murder Case	Margaret odel	Malkolm Sent Kler	Zvučna i nema verzija su sačuvane
1929	Pandorina kutija	Die Büchse der Pandora	Lulu	Georg Vilhelm Pabst
1929	Dnevnik izgubljene devojke	Tagebuch einer Verlorenen	Timijan	Georg Vilhelm Pabst
1930	Cena lepote	Prix de Beauté	Lusijen Garnije	Augusto Đenina	Poznat i pod imenom Gospođica Evrope
1931	Isplati se reklamirati	It Pays to Advertise	Telma Templ	Frenk tatl
1931	Božji dar za žene	God's Gift to Women	Florin	Majk Kurtic
1931	Vindi Rajli ide u Holivud	Windy Riley Goes Hollywood	Beti Grej	Rosko Arbakl
1936	Prazna sedla	Empty Saddles	Bun	Lesli Selander
1937	Kada si zaljubljen	When You're in Love	igračica	Robert Riskin	Niej potpisana na filmu
1937	Kralj kockara	King of Gamblers	Džojs Biton	Robert Florej	Scena sa Luizom je izbačena u montaži
1938	Pljačkaši kočija	Overland Stage Raiders	Bet Hojt	Džordž Šerman

Reference

Bibliography

Štampani izvori

• Belfrage, Cedric (februar 1930). „Their European Souls: Some Stars' Spirits Flower Only Abroad”. Motion Picture. Chicago, Illinois. str. 84, 96. Pristupljeno 15. 7. 2019 — preko Internet Archive. 
• Böhme, Margarete (1908). The Diary of a Lost One. New York: Hudson Press. 
• Brooks, Louise (proleće 1966). „Charlie Chaplin Remembered”. Film Culture (40). New York. 
• ——————— (1940). Fundamentals of Good Ballroom Dancing (PDF). Wichita, Kansas: Louise Brooks School of Ballroom Dancing (Self-published). Pristupljeno 10. 2. 2020. 
• ——————— (1982). Lulu in Hollywood. New York: Knopf. ISBN 978-0-394-52071-1. 
• ——————— (2000). Lulu in Hollywood: Expanded Edition. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-816-63731-7. 
• ——————— (septembar 1956). „Mr. Pabst”. Image. 5 (7). Rochester, New York: George Eastman House. str. 152—155. 
• ——————— (13. 1. 1975). „Stardom and Evelyn Brent”. Toronto Film Society. Toronto, Ontario. 
• Brownlow, Kevin (1968). „David O. Selznick”. The Parade's Gone By. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-03068-8. 
• Carnovale, Norbert (2000). George Gershwin: A Bio-Bibliography. Bio-Bibliographies in Music, Number 76. London: Greenwood Press. str. 12. ISBN 978-0-313-26003-2. Pristupljeno 4. 4. 2019. 
• Cowie, Peter (2006). Louise Brooks: Lulu Forever. New York: Rizzoli. ISBN 978-0-847-82866-1. 
• Da, Lottie; Alexander, Jan (1989). Bad Girls of the Silver Screen. New York: Carroll & Graf Publishers. str. 50. ISBN 978-0-881-84512-9. 
• Eisner, Lotte H. (2008) [1965]. The Haunted Screen: Expressionism in the German Cinema and the Influence of Max Reinhardt. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-25790-1. 
• Gaiman, Neil (2001). American Gods. New York: Headline Book Publishing. str. 366. ISBN 978-0-747-27417-9. 
• Garebian, Keith (20. 4. 2011). The Making of Cabaret. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-199-83129-6. 
• Graves, Tom (2015). „My Afternoon With Louise Brooks”. Louise Brooks, Frank Zappa, & Other Charmers & Dreamers. Memphis: Devault-Graves Books. ISBN 978-1-942-53107-4. 
• Haskell, Molly (1987). From Reverence to Rape: The Treatment of Women in the Movies (second izd.). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-31885-0. 
• Jaccard, Roland; Brooks, Louise (1986) [1976]. Louise Brooks: Portrait of an Anti-Star. Prevod: Schein, Gideon Y. New York: New York Zoetrope. ISBN 978-0-918-43277-3. 
• Krenn, Günter; Moser, Karin, ur. (2006). Louise Brooks: Rebellin, Ikone, Legende [Louise Brooks: Rebel, Icon, Legend] (na jeziku: German). Austria: Filmarchiv Austria. ISBN 978-3-902-53112-4. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• „Louise Brooks Declares Bankruptcy”. Waterloo Daily Courant. Waterloo, Iowa. 12. 2. 1932. 
• McLellan, Diana (2001). The Girls: Sappho Goes to Hollywood. New York: Macmillan. ISBN 978-0-312-28320-9. 
• Mollica, Vincenzo (1984). Louise Brooks: Una Fiaba Notturna. Italy: Editori del Grifo. ISBN 9788885282377. 
• Oderman, Stuart (2009). Talking to the Piano Player II: Stars, Writers, and Bandleaders Remember. BearManor Media. str. 135—140. ISBN 978-1-59393-320-3. 
• Oettinger, Malcolm (avgust 1926). „Just a Prairie Flower”. Picture-Play Magazine. New York, N.Y. str. 74—75. Pristupljeno 16. 7. 2019 — preko Internet Archive. 
• „Overland Stage Raiders – Fast-Moving Cowboy and Bandit Story Will Entertain the Western Fans”. The Film Daily. New York, N.Y. 28. 9. 1938. str. 8. Pristupljeno 17. 7. 2019 — preko Internet Archive. 
• „Overland Stage Raiders”. Variety. New York, N.Y. 28. 9. 1938. str. 21. Pristupljeno 17. 7. 2019 — preko Internet Archive. 
• Pabst, G.W. (1971). Pandora's Box (Lulu): A Film. Volume 29 of Classic and Modern Film Scripts. Prevod: Holme, Charles; Holme, Christopher. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0671206154. 
• Paris, Barry (1989). Louise Brooks: A Biography. New York: Knopf. ISBN 978-0-394-55923-0. 
• Sherrow, Victoria (2006). Encyclopedia of Hair: A Cultural History. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-33145-9. 
• Shipman, David (1970). The Great Movie Stars: The Golden Years. Hamlyn. str. 81—83. ISBN 0-600-33817-7. 
• The Wichitan (Yearbook). Available at the Wichita Public Library.: Wichita High School. 1922. 
• Tynan, Kenneth (11. 6. 1979). „The Girl in the Black Helmet”. The New Yorker. New York. Arhivirano iz originala 24. 10. 2009. g. Pristupljeno 10. 4. 2019 — preko Internet Archive. 
• Wahl, Jan (2016) [2010]. Dear Stinkpot: Letters From Louise Brooks (Paperback izd.). BearManor Media. ISBN 978-1-59393-474-3. 
• Wayne, Jane Ellen (2003). The Golden Girls of MGM. Carroll & Graf Publishers. ISBN 978-0-7867-1303-5. 
• Weiss, Andrea (1992). Vampires & Violets: Lesbians in the Cinema. London: Jonathan Cape. str. 24. ISBN 978-0-224-03575-0. 
• Wellman, Jr., William (2015). Wild Bill Wellman: Hollywood Rebel. New York: Pantheon Books. ISBN 978-1-101-87028-0. 

Onlajn izvori

• Arnold, Gary (10. 8. 1985). „Louise Brooks, '20s Starlet, Memoirist, Dies at Age 78”. The Washington Post. Pristupljeno 4. 4. 2019. 
• Brownlow, Kevin; Pointon, Michael (12. 3. 2005). The Parade's Gone By: BBC Radio Documentary on Kevin Brownlow, Silent Film & the Making of Hollywood (na jeziku: engleski). BBC Radio 4. Pristupljeno 10. 3. 2020 — preko YouTube. 
• Butler, Tracy J. (2011). „Character Profile: Ivy Pepper”. Lackadaisy. Pristupljeno 4. 4. 2019. 
• Corliss, Richard (14. 11. 2006). „Lulu-Louise at 100”. Time. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• Daley, Jason (10. 5. 2018). „Rare Technicolor Snippets of Lost Films Discovered”. Smithsonian. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• DeWeese, Dan (februar 2014). „Speculative Cinema: The Invention of Marienbad – Is Every Art Film Science Fiction?”. Propeller Magazine. Pristupljeno 4. 4. 2019. 
• Ebert, Roger (22. 3. 2012). „Great Movies: Diary of a Lost Girl”. RogerEbert.com. Ebert Digital LLC. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• —————— (26. 4. 1998). „Film Review: Pandora's Box”. RogerEbert.com. Ebert Digital LLC. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• Farmer, Robert (11. 7. 2010). „Lulu in Rochester: Louise Brooks and the Cinema Screen as a Tabula Rasa”. Senses of Cinema. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• Fernandes, Jane (18. 7. 2018). „Hidden Treasure in a Film Can: Notes on our Technicolor Rediscovery”. British Film Institute. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• Fleming, Jr., Mike (1. 2. 2013). „Fox Searchlight Sets Simon Curtis-Directed 'The Chaperone' With 'Downton Abbey's Elizabeth McGovern”. Deadline Hollywood. Pristupljeno 10. 3. 2020. 
• „Follies girl, now in films, shocked by own Pictures”. Daily Mirror. 30. 11. 1925. Arhivirano iz originala 28. 3. 2005. g. „Louise Brooks, late of the Follies, has startled Broadway with an injunction suit to restrain John De Mirjian, theatrical photographer, from further distribution of nude portraits which he has made of her.” 
• Geary, Rick (jun 2015). „Louise Brooks: Detective”. Publishers Weekly. Pristupljeno 4. 4. 2019. 
• Gladysz, Thomas (30. 3. 2017a). „Long Missing Louise Brooks Film Found”. Huffington Post. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• ———————— (21. 5. 2018). „Louise Brooks Society: And yet more of the lost Louise Brooks film, The American Venus”. Louise Brooks Society. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• Hutchinson, Pamela (27. 4. 2018). „The American Venus (1926): Louise Brooks discovered in Technicolor”. Silent London. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• Leacock, Richard (1973). Peters, David; Alexander, Geoff, ur. „A Conversation with Louise Brooks”. Academic Film Archive of North America. Rochester, New York. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• Lipton, James; Minnelli, Liza (5. 2. 2006). „Liza Minnelli”. Inside the Actors Studio. Sezona 12. Epizoda 6 (na jeziku: engleski). Bravo. 
• „Louise Brooks and the 'New Woman' in Weimar Cinema”. International Center for Photography. Arhivirano iz originala 16. 1. 2007. g. Pristupljeno 4. 4. 2019 — preko Internet Archive. „The exhibit ran from January 19 through April 29, 2007 at the ICP museum.” 
• Mitgang, Herbert (10. 8. 1985). „Louise Brooks, Proud Star of Silent Screen, Dead at 78”. The New York Times. Pristupljeno 14. 11. 2011. 
• „Natalie Merchant Unveils 'Lulu' Video Featuring Silent-Film Star Louise Brooks”. Nonesuch Journal. 16. 5. 2014. Pristupljeno 4. 4. 2019. 
• Pabst, G. W. (2006) [1929]. Pandora's Box (Commentary). New York, New York: The Criterion Collection. CC1656D. 
• Paris, Barry; Neely, Hugh Munro (1998). Louise Brooks: Looking for Lulu (Documentary) (na jeziku: engleski). PBS. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• „The Sixteenth Census of the United States: 1940”. U.S. Bureau of the Census. FamilySearch. 24. 5. 1940. Digital image of original census page, "Brooks, Louise", West Hollywood, California, May 24, 1940. Pristupljeno 16. 7. 2019. 
• Van Wycks, Carolyn (6. 4. 2014). „1920s Hairstyles – The Bobbed Hair Phenomenon of 1924”. Glamour Daze. Pristupljeno 10. 4. 2019. 
• Willan, Philip (3. 8. 2003). „Guido Crepax: Erotic cartoonist in tune with contemporary Italy”. The Guardian. Pristupljeno 4. 4. 2019. 

Dalje čitanje

• Gladysz, Thomas (2017b). Beggars of Life: A Companion to the 1928 Film. PandorasBox Press. ISBN 978-0-692-87953-5. 
• ———————— (2017). Now We're in the Air. PandorasBox Press. ISBN 978-0-692-97668-5. 
• Hutchinson, Pamela (2017). Pandora's Box: BFI Film Classics. British Film Institute. ISBN 978-1-844-57968-6. 

Spoljašnje veze

• Luiza Bruks na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
• Luiza Bruks na sajtu TCMDb (jezik: engleski)
• Louise Brooks at the AFI Catalog
• Luiza Bruks na sajtu AllMovie (jezik: engleski)
• Luiza Bruks na sajtu Internet Broadway Database (jezik: engleski)
• Luiza Bruks na sajtu WorldCat (jezik: engleski)
• Luiza Bruks na sajtu Find a Grave (jezik: engleski)
• Louise Brooks Society
• Odlomak iz video intervjua sa Luizom Bruks iz filma Berlinska sećanja: Sumrak vajmarske kulture