Википедија

Lutkarsko pozorište na teritoriji današnje Srbije - razvoj

Lutkarsko pozorište na teritoriji današnje Srbije ozvaničeno je tek početkom 1931. godine u Novom Sadu osnivanjem prvog profesionalnog teatra za decu.[1] Dahom ljubavi i profesionalizma ka lutkarstvu i dečijoj sceni, umetnički rukovodilac ovog prvog pozorišta za decu, Božidar Valtrović, ozario je i Beograd, tako što je isprva, nakon Drugog svetskog rata, svake subote počeo da drži besplatne predstave svog malog lutkarskog pozorišta u jednoj sobi na Zvezdari, da bi 1945. u Beogradu osnovao pionirsko pozorište Pipol. Nedugo zatim je odlukom vlade Narodne Republike Srbije, osnovano i Pozorište lutaka Narodne Republike Srbije, 27. maja 1948. godine u Beogradu, .[2]

Danas u Srbiji deluje više lutkarskih pozorišta, od kojih su najpoznatija:

Preduslovi i nagoveštaji osnivanja pozorišta za decu

uredi

Začeci lutkarstva mogu se naslutiti još u Petrovaradinskom Šancu, a potom i u Novom Sadu već prvih decenija 18. veka, pojavom narodnih zabavljača, da bi nešto kasnije, dodolske igre, igre pod maskom i kraći pantomimski programi komedijanata u kojima naročito dolazi do izražaja ruka koja govori, ustupile mesto vertepu, a oni teatralnim predstavlenijima školskog pozorišta.[1]

Krajem 18. veka, izgradnjom zdanja Theatrum publicum, u novosadskoj ulici Placea theatralis (danas Njegoševa), kao i tokom prve polovine 19. veka, u Novom Sadu sve više raste interesovanje za pozorište. Nakon osnivanja Srpskog narodnog pozorišta, 1861. godine, jedan uži krug ljudi, predstavnici onih društvenih slojeva koji su u Pešti i Beču imali prilike da na priredbama za najmlađe vide i predstave kućnog lutkarskog pozorišta, bivaju zaokupljeni idejom lutkarskog pozorišta i kod kuće – na našim prostorima.[1]

Tako se desilo da su zatvoreni krugovi povlašćenih roditelja, počeli organizovati lutkarske zabave nedeljnih dečijih popodneva.[1] Prvi lutkarski tekst, dramolet Nesrećna Kafina, u tu svrhu, napisao je Jovan Jovanović Zmaj, pesnik i lekar,[3] 1881. godine.[4] Objavljivanje ovog dramoleta označava početak srpskog savremenog lutkarstva, a Zmaju se pripisuje epitet njegovog začetnika.[3]

Iako su u većini evropskih zemalja do kraja 19. veka već postojala dečija pozorišta[5], lutkarstvo će na našem tlu doživiti izlazak iz omeđenih krugova jedne klase, te svoju punu afirmaciju tek dolaskom cirkusa, jer su predvorja ovih šatri za narod bila upravo namenjena herojima od drveta i krpa i njihovim dogodovštinama na očigled svima.[1]

Začeci pravog lutkarskog pozorišta u okruženju

uredi

Putujući lutkari i zabavljači su svakako ostvarili neposredan uticaj na sve koji su po prvi put susreli ovu umetnost u dobrom raspoloženju.

Prvi Slovenac koji se profesionalno okrenuo lutkarstvu bio je majstor Milan Klemenčič.[6] Njegove predstave su bile kompletna umetnička dela. On je radio apsolutno sve - od lutaka, scene i scenografije do animiranja svih lutaka.  Pod uticajem italijanskog i nemačkog lutkarstva u svojoj kući u Šturjama pri Ajdovštini 1910. godine postavio je minijaturno marionetsko pozorište. Nakon Prvog svetskog rata Klemenčič se preselio u Ljubljanu gde je postao prvi scenograf ljubljanskih pozorišta, ali i dobio potporu da u prostoru današnjeg Lutkovnog gledališča Ljubljana pokrene prvo slovenačko profesionalno lutkarsko pozorište - Slovensko marionetsko kazalište. Iako nije dugo trajalo - od 1920. do 1924, Klemenčičeve lutke su ostavile snažan utisak na mnoge. Nakon više godina, a na nagovor prijatelja i porodice, Klemenčič je otvorio vrata svog stana u Ljubljani gde je gotovo do kraja života postavljao i igrao minijaturne predstave za odabrane kulturne sladokusce. Pred kraj života odigrao je važnu ulogu i u uspostavljanju Lutkovnog gledališča Ljubljana, 1948. godine.[7]

Milan Klemenčič je podigao lutkarstvo na umetnički nivo a od njega su na posredan ili neposredan način kasnije učili svi važni slovenački lutkari.[7]

U Hrvatskoj je lutkarski oživeo lik Petrice Kerempuha 1920. godine kada ga je publici predstavio Teatar marioneta u predstavi Petrica Kerempuh i spametni osel, po tekstu Dragutina Domjanića, tačnije adaptaciji dela Jakoba Lovrenčića: Petrica Krempuh iliti čini i življenje človeka prokšenoga, iz1934.[8]Ovaj čuveni lik će nastaviti svoj život i u Krležinim Baladama Petrice Krempuha.[8]

U bližem i daljem okruženju, gotovo da je u to vreme već svaka nacija imala svog lutkarskog predstavnika ili predstavnicu, pa su tako postojali u Mađarskoj Paprika Janči (Paprica Jansci), Pulčinela (Pulcinella) u Italiji, Panč i Džudi (Punch and Judy) u Engleskoj, u Češkoj Kašparek, u Bugarskoj Pančo, u Rumuniji Načilake (Nacilache), Karagoz i Hađivat (Karagoz i Hacivat) u Turskoj, Petruška u Rusiji, u Grčkoj Karajosis i Hasivadis (Karagiosis i Hacivatis), Polišinel (Polichinelle) u Francuskoj, Hans Džogeli (Hans Joggeli) u Švarcajskoj i dr.[9]

Začeci pravog lutkarskog pozorišta kod nas

uredi

U drugoj polovini 19. veka, Beograd je sve više gubio orijentalno obeležje i polako dobijao konture evropskog grada. U to doba društveni život u Beogradu nije bio naročito razvijen, ali iz krajeva preko Dunava, dakle, iz Austrougarske, sve više dolaze razni umetnici, cirkusanti akrobate, pelivani itd. Uporedo s tim, počinje da se razvija i jedna drugačija vrsta zabave koju kreirju prvi domaći iluzionisti, mađioničari, gutači plamena. Beogradska vlast se trudila da ovu vrstu zabave potisne sa beogradskih ulivca, gde su inače delovali, ali im je dozvolila rad na Malom Kalemegdanu.[10]

Tako je prvi srpski mađioničar, Ilija Božić[4], koji je tu izvodio svoje veštine, pored iluzionističkih radnji imao i jednu malu lutkarsku scenu koja je iz čiste popularnosti njenog glavnog lika, tako i nazvana: „Kuku, Todore!"[11] Naime, lutak po imenu Todor[12], srpska verzija groteksnog lika iz naroda, junak uličnog teatra po kojem je većina putujućih pozorišta tog vremena dobila naziv "Kuku Todore"[3] uvek je izvlačio deblji kraj.[12] Vispreni šegrt Todor, večito u sukobu sa vlastima, i grubom, brbljivom ženom, ukrštao je sudbinu sa Sveštenikom, Đavolom, Žandarom i naravno Smrću, isto kao i u drugim predstavama putujućih lutkara širom Evrope, sve do današnjih dana.[3] Nakon neočekivanih zapleta i raspleta bi na kraju predstave izgubio život, a preostali junaci bi za njim narikali uzvicima: Kuku, Todore, kuku Todore, po čemu je pozorištance i dobilo ime.[10]

I pored toga, izrazito agrarno društvo kakva je bila Srbija početkom 20. veka nije bilo plodno tle za razvoj i širenje lutkarstva.[5]

Međutim, u periodu od 1905. do 1907. postojalo je u Beogradu Malo pozorište koje su vodili Branislav Nušić i Mihailo Sretenović. Pozorišne predstave su se igrale najpre u sali stare Bogoslovije, koja se nalazila do Saborne crkve, ispod današnje Francuske ambasade, a potom u salama hotela „Takovo" na Terazijama i Kolarca.[5] Ovo pozorište je bilo kratkog daha, ali i klica umetničkog odnosa ka lutkarstvu.

S druge strane Dunava se, u Novom Sadu, nakon zavođenja vojno-monarhističke diktature, đaci, studenti, radnici i intelektualci okupljaju povodom onih prosvetnih i sportskih aktivnosti koje su bile dozvoljene mimo škola i školskih klubova.[1] U okviru Sokolskog pokreta, pod uticajem boravka sokola u Čehoslovačkoj u kojoj je postojala duga lutkarska tradicija, narasta interesovanje za ovu umetnost.[3] Tako se u Sokolskom društvu u Novom Sadu prvo formira 1930. Sokolska sekcija lutkara, koja će već u aprilu 1931. prerasti u stalno Pozorište lutaka i čija će premijera biti lutkarska predstava Kraljević iz podzemlja, u režiji Lazara Dragića.[1]

Uopšte, u četvrtoj deceniji 20. veka dolazi do prave ekspanzije lutkarstva na teritoriji čitave tadašnje Kraljevine Jugoslavije. U listu: Sokolska prosveta uvedena je 1932. godine stalna rubrika za pozorište lutaka. Godine 1934, U Novom Sadu je održan Drugi sokolski tečaj za lutkare (Prvi je organizovan 1932. godine u Ljubljani), koji se sastojao iz telesnih vežbi, predavanja iz muzike i besedništva, tehnologije i istorije lutkarstva. Zatim su sledili konkursi za lutkarske tekstove i njihovo objavljivanje, kao i otvaranje radionica za izradu lutaka. Lutkarske scene i trupe deluju po čitavoj zemlji, a do profesionalnijeg organizovanja lutkara dolazi u Novom Sadu 1931. i u Subotici 1934. godine.[3]

U periodu od 1931. do 1936. Pozorište Novosađana je prikazivalo predstave u dvorani Sokolskog društva, koja se nalazila u prizemlju desnog krila današnje Biblioteke Matice srpske, u ulici Matice srpske 1, odakle se seli u zgradu Spomen doma, odnosno Doma kulture (u ulici Ignjata Pavlasa, nekadašnja Žarka Zrenjanina) gde radi i danas[1].

Bez materijalne pomoći društva, predvođeno pre svega grupom entuzijasta na čelu sa upravnikom Lazarom Dragićem, umetničkim rukovodiocem Božidarom Valtrovićem i pomoćnikom upravnika i prvim kreatorom lutaka Živkom Štrbojom, ono je predstavama održavanim u Novom Sadu, a povremeno i na gostovanjima u Bačkoj i zapadnom Banatu, sve do pred sam početak Drugog svetskog rata obavljalo značajnu prosvetno-kulturnu misiju među najmlađima, kao jedino profesionalno pozorište za decu u ovim krajevima. [1]

Tokom Drugog svetskog rata Pozorište nije radilo, ali po oslobođenju, odmah počinje sa radom, najpre pod imenom Vojvođansko gradsko pozorište lutaka (1945/46. do pred kraj 1951), potom kao Pozorište lutaka (1952-1968) i, najzad, od 23. novembra1968. kao Pozorište mladih. Svesno misije koju mu je društvo poverilo, ono je sve do osnivanja profesionalnih pozorišta lutaka u Subotici (Dečje pozorište – Gyermekszínház) i Zrenjaninu (najpre Pozorište lutaka, a potom Lutka-scena NP „Toša Jovanović“), odnosno sve do početka ’50-ih, bilo jedino profesionalno pozorište za decu u Vojvodini, koje je svoju delatnost, pored Novog Sada, proširivalo na područje Srema, Bačke i Banata.[1]

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž z i „POZORIŠTE MLADIH | Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-14. 
  2. ^ Petrović, Marijana, ur. (2019). Malo pozorište "Duško Radović": 70 godina raznolikosti. Beograd: Malo pozorište "Duško Radović". ISBN 978-86-908399-2-6. 
  3. ^ a b v g d đ Dinić, Ljiljana (2013). Svetovi i junaci : srpsko lutkarstvo i pozorišno stvaralaštvo za decu = Worlds and heroes : serbian pupperty and theatrical creation for children = Svetovi in junaki : srbsko lutkarstvo in gledališko ustvarjanje za otroke. Otvoreni univerzitet Međunarodni festival pozorišta za decu. Subotica: Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad. 
  4. ^ a b Jovanović, Raško V.; Jaćimović, Dejan (2013). Leksikon drame i pozorišta. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01999-1. 
  5. ^ a b v Suša, Anja; et al. (2009). Боље је правити добра и лепа дугмета него лоше бродове : 60 година Малог позоришта "Душко Радовић". Београд: Мало позориште "Душко Радовић". 
  6. ^ „Lutkovno gledališče Ljubljana - Slovenske lutke od Klemenčiča do LGL danes”. www.lgl.si. Приступљено 2024-05-15. 
  7. ^ а б „"Projektom ukazujemo na važnu ulogu lutkarstva u povijesti umjetnosti"”. kritikaz.com (на језику: хрватски). Приступљено 2024-05-15. 
  8. ^ а б Tretinjak, Igor (2017-05-08). „PETRICA KEREMPUH – JUNAK POPULARNOG LUTKARSKOG KAZALIŠTA KAO PIONIR UMJETNIČKOG LUTKARSKOG KAZALIŠTA”. Dani Hvarskoga kazališta : Građa i rasprave o hrvatskoj književnosti i kazalištu (на језику: енглески). 43 (1): 237—260. ISSN 1849-0158. 
  9. ^ Šupica, Sanja (2018-03-19). Uloga lutke u ustanovi za rani predškolski odgoj i obrazovanje (Теза) (на језику: хрватски). University of Pula. Faculty of Educational Sciences. 
  10. ^ а б Kaldrma (2024-01-30). „Prvi beogradski čudaci – Sredoje sa buretom i Ilija “Kuku Todore””. Kaldrma.rs (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-15. 
  11. ^ Čonkaš, Zlatko (2024-02-19). „BEOGRADSKI ČUDACI Sredoje sa buretom i Ilija "Kuku Todore" bizarne prilike sa Kalemegdana”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-05-15. 
  12. ^ а б 011info.com <office@011info.com>. „Ono kada su se Beograđani utrkivali da svedoče ekstravagantnim uličnim egzibicijama”. 011info - najbolji vodič kroz Beograd (на језику: српски). Приступљено 2024-05-15. 

Спољашње везе

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луткарско_позориште_на_територији_данашње_Србије_-_развој&oldid=27881561”