Википедија

Магбет (film iz 1948)

Magbet (engl. Macbeth) je američki istorijski dramski ratni film iz 1948. godine, režisera, scenariste, producenta i glavnog glumca Orsona Velsa, zasnovan na istoimenoj tragediji Vilijama Šekspira. Ostale uloge tumače Dženet Nolan, Den O'Herlihi, Rodi Makdaual, Edgar Barijer, Alan Nepijer i Pegi Veber.

Magbet
Filmski poster
Izvorni naslovMacbeth
RežijaOrson Vels
ScenarioOrson Vels (nepotpisan)
ProducentOrson Vels
Čarls K. Feldman
Ričard Vilson
Temelji se naMagbet
(Vilijam Šekspir)
Glavne ulogeOrson Vels
Dženet Nolan
Den O'Herlihi
Rodi Makdaual
Edgar Barijer
Alan Nepijer
Pegi Veber
MuzikaŽak Ibert
Direktor
fotografije		Džon L. Rasel
MontažaLuis Lindsi
Producentska
kuća		Mercury Productions
StudioRepublic Pictures
Godina1948.
Trajanje107 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet800−900 hiljada dolara[1][2]
IMDb veza

Radnja uredi

U srednjem veku, Magbetu i Banku prilaze Tri veštice. Obraćaju se Magbetu, pozdravljajući ga kao „tana od Kodora” i budućeg kralja Škotske. Ljudi kralja Dankana stižu i čestitaju Magbetu na pobedi, dodeljujući mu titulu tana od Kodora. Magbet šalje pismo svojoj ženi o proročanstvu Tri veštice, a ona se pita da li je Magbet sposoban da ubije Dankana.

Dankan pozdravlja i hvali Magbeta, izjavljujući da će prenoćiti u njegovom zamku. Kasnije te noći, Magbet izražava nelagodu zbog ubistva Dankana. Ledi Magbet odbacuje prigovore svog muža dovodeći u pitanje njegovu muškost i ubeđuje ga da ubije kralja. Magbet ubija Dankana, ali se vraća svojoj ženi sa bodežima. Kada je Dankan pronađen mrtav, Magbet okrivljuje dvojicu Dankanovih sluga, podmećući im krvave bodeže. Sećajući se proročanstva, Banko sumnja u Magbetovu potencijalnu ulogu u kraljevom ubistvu. Vraćajući se svojoj ženi, Magbet izražava krivicu i izjavljuje da više nikada neće moći da zaspi.

Dankanov sin Malkolm beži, a Magbet se kruniše za novog kralja Škotske. Zabrinut da će Bankovi potomci vladati Škotskom, Magbet poziva Banka na kraljevski banket. On šalje dvojicu ljudi da ubiju Banka, ali njegov sin uspeva da pobegne. Na banketu, Magbet se izbezumi nakon što ugleda Bankovog duha. Ostali paniče kada Magbet počne da besni na praznu stolicu, sve dok im očajna ledi Magbet ne kaže da je njen muž samo oboleo od bezazlene bolesti.

Tri veštice upozoravaju pobesnelog Magbeta da se čuva Makdafa, koji je pobegao u Englesku. Magbet predstavlja Makdafa kao izdajnika i šalje vojnike da ga ubiju. Kada vojnici stignu u Makdafov zamak, svi prisutni bivaju ubijeni, uključujući ledi Makdaf i njihovog malog sina. Po povratku u Englesku, Ros obaveštava Makdafa da je njegova porodica ubijena, na šta se ovaj zaklinje na osvetu. Zajedno, sa Malkolmom, vraća se u Škotsku sa ogromnom vojskom da povode rat protiv Magbeta.

Po povratku u Škotsku, Magbet saznaje za približavanje engleske vojske i zamoli doktora da brine o ledi Magbet, koja pati od halucinacija. Shrvana krivicom zbog ubistava, ledi Magbet šeta u snu po celom zamku i pada preko strme litice u svoju smrt. Ubrzo nakon toga, engleska vojska vrši invaziju, pokrivajući se sečom grana drveća. Oni jurišaju na zamak, gde se Makdaf bori sa Magbetom u borbi mačevima. Makdaf odrubi glavu Magbetu, a Ros daje krunu Malkolmu.

Uloge uredi

 
Orson Vels (Magbet) i Dženet Nolan (ledi Magbet)
Glumac Uloga
Orson Vels Magbet
Dženet Nolan ledi Magbet
Den O'Herlihi Makdaf
Rodi Makdaual Malkolm
Edgar Barijer Banko
Alan Nepijer Sveti otac
Erskin Sanford kralj Dankan
Džon Dirks Ros
Kin Kertis Lenoks
Pegi Veber ledi Makdaf
veštica

Produkcija uredi

Godine 1947. Orson Vels je počeo da promoviše ideju o adaptacije jedne Šekspirove drame za filmsko platno. U početku je pokušao da pobudi interesovanje Aleksandra Korde za adaptaciju Otela, ali nije uspeo da prikupi podršku za taj projekat.[3] Vels je nakon toga počeo da se zalaže za filmsku adaptaciju Magbeta, kojeg je u svom nasilnom okruženju zamislio kao „savršen ukrštaj između Orkanskih visova i Frankenštajnove neveste”.[4]

Udruživši se sa producentom Čarlsom K. Feldmanom, Vels je uspešno ubedio Herberta Jejtsa, osnivača i predsednika kompanije Republic Pictures, u mogućnost kreiranja filmske verzije Magbeta. Jejts je pokušavao da podigne nivo svog studija, koji je proizvodio vesterne Roja Rodžersa i niskobudžetne filmove, u nivo prestižnog studija. Studio je već pokušao da predstavi neobične filmove, uključujući Ljubomoru (1945) Gustava Mahatija i Spektar ruže (1946) Bena Hehta.[5]

Međutim, Jejts nije mogao da obezbedi Velsu veliki budžet. Vels je garantovao da će isporučiti kompletan negativ Magbeta sa budžetom od 700.000 dolara. Kada su neki članovi upravnog odbora studija izrazili sumnju u vezi sa projektom, Vels je sastavio ugovor u kome je pristao da lično plati bilo koji iznos veći od 700.000 dolara.[5]

Vels je prethodno kreirao pozorišnu predstavu Vudu Magbet 1936. godine u Njujorku sa potpuno crnačkom postavom, a 1947. ju je predstavio u Solt Lejk Sitiju u okviru Festivala stogodišnjice Jute. Za svoju filmsku adaptaciju pozajmio je aspekte iz obe produkcije.[6]

Magbet je četvrti put da je holivudski studio iz post-nemog doba producirao film zasnovan na Šekspirovoj drami: United Artists je producirao Ukroćenu goropad 1929, Warner Bros. je snimio San letnje noći 1935, a Metro-Goldwyn-Mayer je izdao Romea i Juliju 1936. godine. Nijedan od ovih filmova nije bio komercijalno uspešan, ali je i finansijski i kritički prestiž filmske verzije Henrija Petog Lorensa Olivijea (koja je snimljena u Ujedinjenom Kraljevstvu 1944, ali nije izdata u SAD do 1946. godine) pomogao da se Velsovom Magbetu da zeleno svetlo.[7]

Kasting uredi

 
Edgar Barijer (Banko)

Vels je sebi dodelio glavnu ulogu, ali u početku nije mogao da se odluči u izboru ledi Magbet, koju je studio smatrao fokusom filma. Njegov prvi izbor bila je Vivijen Li, ali joj se nikada nije obratio jer je verovao da joj njen muž, Lorens Olivije, neće pružiti podršku.[8] Uloga je ponuđena Taluli Bankhed, koja ju je odbila. Na Velsov zahtev uloga je bila ponuđena En Bakster, Mersedes Makejmbridž i Agnes Murhed, ali nijedna od njih nije bila dostupna. „Nema dokaza koji bi sugerisali da su ova odbijanja bila veliki udarac za Velsa”, napisao je biograf Frenk Brejdi.[5] Vels se opredelio za Dženet Nolan, jednu od radio-glumica Merkjuri teatra i koleginicu od poverenja još od njihovih dana u radijskom programu The March of Time.[5][9]

Vels je dodelio irskom glumcu Denu O'Herlihiju ulogu Makdafa, što je bila njegova prva uloga u nekom američkom filmu, a bivšem dečjem glumcu Rodiju Makdaualu ulogu Malkolma. Vels je takođe dao svojoj ćerki Kristofer ulogu Makdafovog sina; ovo je bila njena jedina filmska uloga.[10]

Adaptacija uredi

Ekranizujući Magbeta, Vels je napravio nekoliko izmena u odnosu na Šekspirov original. Dodao je scene koje su uključivale veštice da bi povećao njihov značaj. Na početku filma one kreiraju glinenu figuru Magbeta, koja se koristi da simbolizuje njegov uspon i propast.[11] Ona se propadne, naizgled svojom voljom, odmah nakon što je Magbetu odrubljena glava. Čini se da veštice bacaju čini na figuru, a sve što joj se dogodi čini se da se dešava i Magbetu, kao u vuduu. Veštice se takođe vraćaju na kraju filma, gledajući dramu izdaleka i izgovarajući „Mir, čari su završene” kao završnu rečenicu; ova rečenica je izgovorena u prvom činu originalnog teksta, kada se veštice u početku suočavaju sa Magbetom.[12]

Zbog cenzure, Porterov govor je lišen svih svojih dvosmislenosti.

Velika promena je Velsovo uvođenje novog lika, Svetog oca. Ovaj sveštenik čita molitvu Arhanđela Mihaila. Vels je kasnije objasnio da je prisustvo ovog lika trebalo da potvrdi da je „glavna poenta filma borba između stare i nove religije. Video sam veštice kao predstavnike druidske paganske religije potisnute hrišćanstvom – samog po sebi novopridošlim”.[13] Postoji suptilna insinuacija da je ledi Magbet smrtonosno ranila Dankana pre Makbetovog napada na kralja, a Magbet svedoči mesečarenju i scenama ludila ledi Magbet; u drami nije prisutan tokom ovih događaja.[11]

Unete su i druge izmene kako bi se drama prilagodila filmskom platnu. Skoro sve scene kralja Dankana na početku drame su isečene kao i lik Donalbejna, njegovog drugog sina. Vidi se kako Magbet diktira pismo koje želi da pošalje svojoj ženi, za razliku od drame gde ga sam piše.[14] U filmu je prikazano pogubljenje tana od Kodora, praćeno konstantnim udarcima bubnjeva. Samoubistvo ledi Makbet i poslednja bitka između Magbetovih snaga i Makdafove vojske prikazani su u filmu; u drami se obe scene dešavaju van scene.[11] Umesto da smrtno rani Magbeta i potom odrubi glavu njegovom lešu, Makdaf ubija Magbeta tako što mu odseče glavu. Pored toga, mnoge scene su isečene ili izmenjene. Ovo je bilo skandalozno za mnoge tadašnje kritičare; danas je, međutim, prihvaćena praksa da se to čini u filmskim verzijama Šekspirovih komada u još većoj meri nego što je to činio Vels, kao što je to uradio Žan-Lik Godar u svom veoma neobičnom i kontroverznom Kralju Liru, i kao što je to uradio Piter Grinvej u Prosperovim knjigama.

Snimanje uredi

Film je sniman na setovima koji su preostali od snimanja vesterna za Republic Studios. Da bi se prilagodio gustom rasporedu produkcije, Vels je dao glumcima da unapred snime svoj dijaloge.[15]

Vels je kasnije izrazio frustraciju zbog niskog budžeta filma. Većina kostima je iznajmljena od kompanije Western Costume, osim onih za Magbeta i ledi Magbet. „Moj je trebalo da se vrati, jer sam u njemu izgledao kao Kip slobode”, rekao je Vels reditelju Piteru Bogdanoviču. „Ali nije bilo materijala za još jedan i ništa u zalihama mi ne bi odgovaralo, tako da sam zaglavio s tim.”[16]

Vels je takođe rekao Bogdanoviču da je scena za koju smatra da je najefikasnija zapravo zasnovana na gladi. „Naša najbolja scena gomile bila je snimak gde sve masovne snage Makdafove vojske jurišaju na zamak”, rekao je on. „Postojala je veoma prisutna hitnost, jer ono što se dešavalo je da smo upravo pozvali na podnevnu pauzu, a svi ti statisti su žurili na ručak.”[17]

Vels je snimio film za 23 dana, sa jednim danom posvećenim ponovnim snimanjima.[11]

Prijem uredi

Studio je prvobitno planirao da Magbet bude objavljen do decembra 1947, ali Vels nije bio spreman sa filmom. Studio je prijavio film za Filmski festival u Veneciji 1948. godine, ali ga je naglo povukao kada je nepovoljno upoređen sa Olivijevom verzijom Hamleta, koja je takođe bila u konkurenciji festivala.[18]

U američkim bioskopima, studio je testirao film u nekoliko gradova. Kritička reakcija bila je u velikoj meri negativna, uz pritužbe na Velsovu odluku da njegova glumačka ekipa govori škotskim naglaskom i izmena originalnog teksta.[19]

Nakon prvobitnog objavljivanja, studio je naterao Velsa da iseče dva koluta iz filma i naredio mu da ponovo snimi veći deo zvučnog zapisa tako da glumci govore svojim prirodnim glasovima, a ne škotskim naglascima koje je Vels prvobitno tražio. Ovu novu verziju je objavio 1950. godine. Iako kritička reakcija još uvek nije bila pozitivna, film je ostvario malu zaradu za studio.

Vels je imao pomešana osećanja o filmu. Na predavanju 1953. na Festivalu u Edinburgu, rekao je: „Moja svrha u stvaranju Magbeta nije bila snimiti veliki film – i to je neobično, jer mislim da svaki režiser, čak i kada pravi glupost, treba da ima za cilj snimanje velikog filma. Mislio sam da snimam nešto što bi moglo biti dobar film, a šta bi, ako bi se došlo do 23-dnevnog rasporeda snimanja, moglo podstaći druge filmske stvaraoce da se bave teškim temama. Nažalost, nijedan kritičar ni u jednom delu sveta nije odlučio da me pohvali zbog brzine. Smatrali su da je skandal to što mi je trebalo samo 23 dana. Naravno, bili su u pravu, ali nisam mogao svakome da pišem i da objasnim da mi niko neće dati novac za još jedan dan snimanja... Međutim, ne stidim se ograničenja filma.”[11]

Skraćena verzija Magbeta ostala je u izdanju sve do 1980. godine, kada su originalnu nemontiranu verziju sa škotskim naglascima obnovili Arhiv filma i televizije i Šekspirova biblioteka Folger.[4] Kritičko mišljenje o filmu se drastično poboljšalo od njegovog prvobitnog objavljivanja, a mnogi ga sada smatraju jednim od Velsovih najzapaženijih filmova. Na sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 88% na osnovu 25 recenzija, sa prosečnom ocenom od 7,52/10. Konsenzus kritičara sajta glasi: „Ovaj proganjajući, ekscentrični Magbet može biti sputan budžetskim ograničenjima, ali Orson Vels daje rezultate i iza i ispred kamere.”[20]

Reference uredi

  1. ^ Hopper 1947, str. 37.
  2. ^ „Variety (July 1947)”. 1947. 
  3. ^ Brady 1989, str. 405–6.
  4. ^ a b Scheinfeld n.d.
  5. ^ a b v g Brady 1989, str. 407.
  6. ^ Brady 1989.
  7. ^ Walker 2001.
  8. ^ Rosenbaum 1992, str. 208–9.
  9. ^ Rosenbaum 1992, str. 207–8.
  10. ^ Rosenbaum 1992.
  11. ^ a b v g d Cowie 1978.
  12. ^ Williams 2006.
  13. ^ Rosenbaum 1992, str. 214.
  14. ^ Griffith & Mayer 1975.
  15. ^ Welles, Orson; Bogdanovich, Peter (1998). Rosenbaum, Jonathan, ur. This is Orson Welles (1st Da Capo Press izd.). New York: Da Capo Press. ISBN 0-306-80834-X. OCLC 37966415. 
  16. ^ Rosenbaum 1992, str. 207.
  17. ^ Rosenbaum 1992, str. 205.
  18. ^ Brady 1989, str. 412.
  19. ^ Brady 1989, str. 413.
  20. ^ Rotten Tomatoes n.d.

Izvori uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Magbet na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Магбет_(филм_из_1948)&oldid=26041727”