Maks Lorenc (tenor)
Maks Lorenc (nem. Max Lorenz; rođen kao Maks Zulcenfus (nem. Max Sülzenfuß; Diseldorf, 10. maj 1901 — Salcburg, 11. januar 1975) bio je nemački operski pevač poznat kao tenor u Vagnerovim operama.
.jpg)
Karijera
urediLorenc je rođen u Diseldorfu, a studirao je kod Ernsta Grencebaha u Berlinu 1920-ih. Kasnije je bio učenik Estel Libling u Njujorku.[1] Debitovao je u Semperoperi u Drezdenu 1927. godine. Od 1929. do 1944. bio je član ansambla Berlinske državne opere, nastupao je i u njujorškoj Metropoliten operi (1931–1934), Bajrojt Festšpilhaus (1933–1939, 1952, 1954) i Kraljevskoj operi Kovent Garden. (1934 i 1937). Pevao je i u Bečkoj državnoj operi (1929–1933, 1936–1944, 1954).
U svom najboljem izdanju 1920-ih, 1930-ih i 1940-ih, Lorenc je posedovao moćan, zvonak glas koji je koristio na strastveni način. Jedan od najvećih nemačkih operskih pavača tog vremena, bariton Ditrih Fišer-Diskau rekao je da Lorenc nije samo pevao note već ih je „otelotvorio i otpevao sve do grla, tako moćno da ste mogli da čujete njegov intenzitet i izražajnu moć u jarkom tonu njegovog glasa“.[2]
Neki od njegovih snimaka operskih arija izdati su na CD-u. Snimljen je uživo u izvođenju Majstora pevača iz Nirnberga na festivalu u Bajrojtu (1943), pod dirigentskom palicom Furtvenglera; kao i u izvođenju Sumraka bogova, takođe u Bajrojtu (1952), pod dirigentskom palicom Jozefa Kajlberta. Bio je zapažen i u izvedbama Otela, Bahusa i Iroda.
Lični život
urediLorenc je bio homoseksualac, ali je od 1932. bio oženjen Šarlotom (Lot) Apel, koja je bila Jevrejka. Njegovu homoseksualnost nacisti su uglavnom tolerisali kao dobro poznatu tajnu. Kada je Lorenc morao da se pojavi na sudu zbog afere sa mladićem, Jozef Gebels je savetovao Vinifred Vagner, direktorku Bajrojtskog festivala, da Lorenc neće biti prikladan za Festival. Vagner je odgovorila da bi u tom slučaju mogla da zatvori Festival jer bez Lorenca „Bajrojt ne može“.[3]
Što se tiče njegove žene Jevrejke, Lorenc je insistirao da bude otvoren po pitanju svog braka, što su nacisti shvatili kao provokaciju. Kada je Lorenc bio daleko od svoje kuće, esesovci su upali i pokušali da mu odvedu ženu i svekrvu. U poslednjem trenutku bili su sprečeni u tome kada je Lote Lorenc uspela da telefonira sestri Hermana Geringa. SS-u je naređeno da napusti Lorencovu rezidenciju i da ne uznemirava dve žene. Gering je u pismu od 21. marta 1943. naveo da je Lorenc pod njegovom ličnom zaštitom i da se ne sme preduzeti ništa protiv njega, njegove žene ili njene majke.
Maks Lorenc je umro 1975, godine u Salcburgu i sahranjen je u Središnjem groblju u Beču (grupa 40, grob 37).[4][5]
Izvori
uredi- ^ „Estelle Liebling Dies Here at 90; Was a Leading Operatic Coach”. The New York Times. 26. 9. 1970.
- ^ „'Hitler's Favorite Tenor' Hits A High Note”. NPR.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-09.
- ^ Schulz, Eric; Claus Wischmann (14. 7. 2008). „Wagners Meistersänger – Hitlers Siegfried: Auf den Spuren von Max Lorenz” (na jeziku: German). SWR. Pristupljeno 27. 7. 2008. [mrtva veza] Documentary, 45 mins., Wagner's Mastersinger, Hitler's Siegfried: The Life and Times of Max Lorenz
- ^ Maks Lorenc na sajtu Find a Grave (jezik: engleski)
- ^ „Ehrengräber Gruppe 40” (na jeziku: German). Vienna Tourist Guide, Hedwig Abraham. Pristupljeno 28. 7. 2008.
Dodatna literatura
uredi- Valter Herman: Maks Lorenc (Walter Herrmann: Max Lorenz. Österreichischer Bundesverlag, Vienna 1976).
- Harold Rozental i Džon Vorak, Sažeti Oksfordski rečnik opere, drugo izdanje (Harold Rosenthal and John Warrack, The Concise Oxford Dictionary of Opera, second edition, Oxford University Press, 1979).
Spoljašnje veze
uredi
Mediji vezani za članak Maks Lorenc na Vikimedijinoj ostavi- Max Lorenz na sajtu IMDb (jezik: engleski)
- „Lorenz, Max”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
- Max Lorenz na sajtu AllMusic (jezik: engleski)
