Manojlo Butumit
Manojlo Butumit (grčki:. Μανουηλ Βουτουμιτης) je bio vizantijski vojskovođa iz perioda vladavine Aleksija I Komnina (1081–1118). Učestvovao je u Prvom krstaškom ratu. Istakao se pri osvajanju Nikeje. Nakon završetka rata učestvuje u ratu protiv kneževa Antiohije, Boemunda i Tankreda.
Manojlo Butumit | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1086 |
| Datum smrti | 1112 |
Rana karijera uredi
Butumit se u izvorima po prvi put pominje u Aleksijadi Ane Komnine kada je 1086. godine imenovan duksom vizantijske flote. Car Aleksije Komnin poslao ga je protiv Abul Kasima, polu-nezavisnog seldžučkog guvernera Nikeje[1][2]. Abu Kasim je pripremao flotu da napadne Vizantince na Mramornom moru. Aleksije je poslao Butumita kako bi ga sprečio da napadne sa mora, dok je svog drugog vojskovođu, Tatikija, poslao kopnenim putem. Butumit i Tatikije uspešno su uništili neprijateljsku flotu i prisilili Abu Kasima da se povuče u Nikeju. Odatle je zaključio primirje sa Vizantijom[2][3].
Godine 1092, nakon pobede Aleksijevog mega duksa, Jovana Duke, nad emirom Čaka Bejom od Smirne, Butumit, zajedno sa Aleksandrom Euforbenosom, poslati su kao taoci emiru kako bi garantovali mirnu evakuaciju ostrva Lezbos[4]. Duka i Butumit su, ubrzo nakon toga, poslati da uguše pobune Karikesa na Kritu i Rapsomatesa na Kipru. Nakon smirenja ustanka na Kritu, uputili su se na Kiper. Brzo su osvojili Kerineju. Rapsomates se poražen sklonio u crkvu gde je dobio obećanje da će mu život biti pošteđen. Zarobljen je i odveden pred Duku[5]. Prema tradiciji, Butumit je na Kipru osnovao manastir Kikos.
Prvi krstaški rat uredi
Butumit je bio jedan od najbližih Aleksijevih savladara. Stoga je igrao važnu ulogu u Prvom krstaškom ratu. Godine 1096. poslat je da brani Iga Vermandoa na putu od Drača do Carigrada. Sledeće godine je, na čelu malog odreda, poslat zajedno sa krstašima u Anadoliju[6][7]. Prvi veći grad na koga krstaši nailaze bila je Nikeja, glavni grad Seldžuka. Krstaši su opseli Nikeju. Butumit je zastupao interese cara vodeći računa da Nikeja, po osvajanju, pripadne Vizantiji, a ne krstašima. Tokom opsade je nekoliko puta pokušavao da nagovori seldžučkog sultana da preda grad obećavajući mu život i preteći velikim masakrom kada krstaši osvoje grad. Turci su pristali na pregovore i dozvolili Butumitu da uđe u Nikeju. Međutim, Seldžuci, ohrabreni dolaskom Kilidža Arslana I na čelu velike vojske, odbijaju da nastave pregovore posle dva dana[8][9][10]. Naterali su Butumita da ode. Ubrzo se krstašima pridružio još jedan vizantijski odred predvođen Tatikijem. Dolazak nove vojske i poraz Kilidža Arslana naterali su stanovništvo Nikeje da prihvati Aleksijeve povoljne uslove. Nikeja je prvi veliki grad koga su krstaši osvojili u Prvom krstaškom ratu.
Blago postupanje prema zarobljenim muslimanima dovelo je do pogoršanja odnosa između krstaša i Vizantinaca[11][12]. Butumit je nakon osvajanja grada imenovan, od strane cara Aleksija, za duksa Nikeje. Butumit je uspeo da umiri krstaše i spreči ih da opljačkaju grad. Obezbedivši poslušnost običnih vojnika potkupljivanjem krstaških vođa, Butumit je doneo odluku po kojoj su krstaši mogli da ulaze u Nikeju samo u grupama od po deset ljudi[13][10][14].
Borba sa Boemundom i Tankredom uredi
Godine 1099. Butumit je poslat na Kipar kao mirovni izaslanik Boemundu Tarentskom. Međutim, antiohijski knez ga je zatvorio na dve nedelje. Pregovori nisu ni otpočeli[15]. Nekoliko godina kasnije, oko 1103. godine, Butumit je na čelu vizantijske vojske u Kilikiji koja je branila vizantijske teritorije od Boemunda. Naime, nakon osvajanja Antiohije, započeo je sukob između Aleksija i Boemunda oko upravljanja nad gradom. Aleksije je, shodno dogovoru koga je sklopio sa krstašima pre izbijanja rata, smatrao da polaže prava nad Antiohijom. Međutim, kada su krstaši tokom opsade Nikeje poslali Aleksiju poziv u pomoć, on im nije odgovorio smatrajući da će malu vojsku razbiti muslimanski vladari Kerbuga i Jadži Sijan. Nakon zauzeća grada, Boemund je osnovao nezavisnu kneževinu sa centrom u Antiohiji i odbijao Aleksijeve zahteve za povraćajem grada. Boemund se ubrzo povukao iz Svete zemlje kako bi ratovao protiv Vizantije i ostvario san svoga oca (Roberta Gviskara) o osvajanju Carigrada.
Butumit je 1103. godine osvojili Maraš i Ataleju. Butumit je ostavio veliku vojsku u Kilikiji i povukao se u Carigrad[16][17][18].
Godine 1111/2, Butumit je izaslanik u Jerusalimskom kraljevstvu gde pregovara o vizantijskoj pomoći kralju Balduinu protiv antiohijskog kneza Tankreda Galilejskog koji je odbio da prihvati odredbe Devolskog sporazuma[19][20]. Sporazum u Devolu zaključen je 1108. godine između Aleksija i poraženog Boemunda Tankredskog. Njime je Boemund priznao vazalni položaj Kneževine Antiohije u odnosu na Vizantijsko carstvo. Iz Kipra, Butumit je otplovio u Tripoli. Bertrand od Tuluza, grof Tripolija, bio je u sukobu sa Tankredom te je rado pristao da pruži pomoć Butumitu[21][22]. Butumit je pokušao da na svoju stranu privuče i kralja Balduina koji je upravo opsedao Tir. Međutim, Balduin nije prihvatio savez iako mu je Butumit nudio čak i zlato. Nije imao poverenja u vizantijskog vojskovođu. Tako je Butumitova misija završena neuspehom. On je napustio Svetu zemlju i preko Tripolija se vratio u Carigrad[23][24].
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Kazhdan 1991, str. 318.
- ^ a b Skoulatos 1980, str. 181.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 202–203.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 270–271.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 272–274.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 315, 331
- ^ Runciman 1987, str. 55, 177.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 331–334
- ^ Skoulatos 1980, str. 55; Setton & Baldwin (2006). pp. 289
- ^ a b Runciman 1987, str. 55
- ^ Setton & Baldwin 2006, str. 290–291
- ^ Runciman 1987, str. 55–181.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 339–340
- ^ Skoulatos 1980, str. 183.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 362–363
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 358–360
- ^ Skoulatos 1980, str. 55–184.
- ^ Runciman 1987, str. 55–301.
- ^ Kazhdan 1991, str. 302, 318, 617, 2009.
- ^ Setton & Baldwin 2006, str. 400
- ^ Skoulatos 1980, str. 184.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 440–441.
- ^ Anna Komnene, The Alexiad, ed. Sewter (2003). pp. 441–441
- ^ Skoulatos 1980, str. 55–185; Setton & Baldwin (2006). pp. 400–401.
Literatura uredi
- Fajfrić, Željko (2006). Istorija krstaških ratova. Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 978-86-85269-05-9.
- Sewter, E. R. A., ur. (2003) [1969]. The Alexiad. London and New York: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044958-7.
- Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York and Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Runciman, Steven (1987) [1951]. A History of the Crusades, Volume 1: The First Crusade and the Foundation of the Kingdom of Jerusalem. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-34770-9.
- Setton, Kenneth Meyer; Baldwin, Marshall W. (2006) [1969]. A History of the Crusades, Volume I: The First Hundred Years. Madison, Wisconsin: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-04834-1.
- Skoulatos, Basile (1980). Les Personnages Byzantins de I'Alexiade: Analyse Prosopographique et Synthese (na jeziku: French). Louvain-la-Neuve: Nauwelaerts.