Maori

Maori (maor. Māori) su polinežanski narod, domorodačko stanovništvo Novog Zelanda, etnolingvistički srodni Tahićanima i Havajcima, koji se na područje Južnog i Severnog ostrva, doplovivši u kanuima, naselivši se između 9. i 13. veka iz područja Polinezije. Prvi sukob sa Evropljanima imali su već 1642. dolaskom Holanđana Abela Tasmana, a u bici su ubijena četvorica pripadnika njegove posade. Godine 1769. britanski istraživač Džejms Kuk uspostavlja prijateljske odnose sa Maorima. Od 1800-ih posete evropskim brodova bile su sve učestalije. Dolaskom evropskih naseljenika populacija Maora počinje da opada, i broj im je ratovima i uvezenim bolestima sveden na oko 100.000. Predstavnici maorskih poglavica i Britanaca sastali su se 1840. i potpisali ugovor u Vajtangu po kojem postaju britanski građani i priznaju im se prava na zemlju. Novozelandskim popisom 2006. pod maorskim etničkim imenom izjasnilo se 565.329 osoba.

Maori

Māori
Maorska zastava od 1998.
Otvaranje maorskog parlamenta 1897.
Ukupna populacija
oko 940.000
Regioni sa značajnom populacijom
Novi Zeland	775.836 (2018)
Australija	142.107 (2016)
Ujedinjeno Kraljevstvo	oko 8.000 (2000)
SAD	3.500 (2000)
Kanada	2.500 (2016)
Ostali regioni	oko 8.000
Jezici
maorski, engleski
Religija
Maorska religija, hrišćanstvo, prezviterijanstvo, Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana
Srodne etničke grupe
ostali austronezijski narodi, pre svega polinezijski narodi

Istorija

Procenat maorskog stanovništva 2006. u određenim delovima Novog Zelanda — označen nijansama crvene boje

Računa se da su Maori na Novi Zeland stigli iz Istočne Polinezije krajem 1. milenijuma. Smatra se da je Novi Zeland jedno od poslednjih područja na koje je stupila ljudska noga pre dolaska moderne civilizacije. Maori su živeli u izolaciji sve do 18. veka kada su započeli kontakti s Evropljanima. Godine 1840. je Velika Britanija anektirala Novi Zeland, s time da je sporazumom u Vaitangiju Maorima garantovana autonomija. No, što zbog bolesti na koje nisu imali imunitet, što zbog periodičnih oružanih sukoba, broj Maora se u 19. veku počeo brzo smanjivati. Tek je 1960-ih i 1970-ih došlo do kulturne renesanse među Maorima, koji danas čine 14,7% stanovništva Novog Zelanda.

Polinezijsko poreklo

Maorsko naseljavanje Novog Zelanda predstavlja krajnju tačku dugog lanca plovidbi sa ostrva na ostrvo u južnom Pacifiku.

Ne postoje verodostojni dokazi o premaorskom naseljenju Novog Zelanda; s druge strane, ubedljivi dokazi iz arheologije, lingvistike i fizičke antropologije ukazuju na to da su prvi doseljenici migrirali iz Polinezije i postali Maori. Dokazi ukazuju da se njihovo poreklo (kao deo veće grupe Austronezijskih naroda) proteže unazad 5000 godina, do autohtonih naroda Tajvana. Polinezijski ljudi naselili su veliko područje koje obuhvata Samou, Tahite, Havaje, Uskršnje ostrvo (Rapa Nui) — i konačno Novi Zeland.

Moguće je da je bilo nekih istraživanja i naseljavanja pre erupcije planine Taravera oko 1315. godine, na osnovu nalaza kostiju polinezijskih pacova i školjki izglodanih pacovima, i evidencije o široko rasprostranjenim šumskim požarima tokom te decenije ili nešto ranije; ali najnoviji dokazi ukazuju na glavno naselje koje se dogodilo kao planirana masovna migracija negde između 1320. i 1350. Ovo se uglavnom poklapa sa analizama usmenih tradicija Maora, koje opisuju dolazak predaka u brojnim velikim okeanskim kanuima (vaka) oko 1350. godine.

Rana istorija

Predmeti iz ranog arhaičnog perioda sa arheološkog nalazišta Vajrau Bar, izloženi u Kenterberškom muzeju u Krajstčerču.

Model brdskog utvrđenja (pā) izgrađenog na rtu. Takva utvrđenja su postala zastupljena kako su se konkurencija i učestalost ratova povećavali među sve većom populacijom.

Najraniji period maorskih naselja, poznat kao „arhaični”, „moahanterski” ili „kolonizacijski” period, i obuhvata period od oko 1300. do oko 1500. godine. Rana maorska ishrana obuhvatala je obilje moa i drugih velikih ptica i tuljana koje nikada nisu bio lovljene pre. Ovaj arhaični period poznat je po prepoznatljivim „ogrlicama od kolutova”, a takođe je izuzetan po odsustvu oružja i utvrđenja tipičnih za kasnije „klasične” Maore. Najpoznatije i najopsežnije proučeno arhaično nalazište, u Vajrau Baru na Južnom ostrvu, pokazuje dokaze o okupaciji od ranog 13. do ranog 15. veka. To je jedino poznato novozelandsko arheološko nalazište koje sadrži kosti ljudi koji su rođeni negde drugde.

Faktori koji su delovali u prelazu na klasični period (kultura u vreme evropskog kontakta) uključuju znatno hladniji period od 1500, i izumiranje moa i drugih vrsta hrane.

Klasični period karakteriše fino izrađeno oružje (pounamu, zeleni kamen) i ukrasi; složeno isklesani ratni kanui i kuće za sastanke (wharenui). Žestoka ratnička kultura uključivala je gradine poznate kao pa i kanibalizam.

Oko 1500. godine grupa Maora migrirala je na istok do Čatamskih ostrva i razvila se u narod poznat kao Moriori, sa pacifizmom ključnim delom njihove kulture.

Kultura

Jezik

I ako se na Novom Zelandu uglavnom govori Engleski jezik, Maori imaju i svoj tradicionalni maorski jezik. Jezik Maora je takođe poznat kao Te Reo Maori ili jednostavno Te Reo. Lingvisti ga klasifikuju u istočne polinezijske jezike, blisko srodne sa maorskim sa Kukovih ostrva. Te Reo jezik je postao zvaničan jezik na Novom Zelandu 1987. godine. Do dolaska Evropljana Maori nisu imali pismo, već su važne informacije pamtili i prenosili kroz generacije usmeno. Maorski koncepti su dodati u novozelandski znakovni jezik.

Religija i verovanja

Kao i drugi Novozelanđani, mnogi Maori danas su hrišćani (prvenstveno anglikanci, prezbiterijanci i rimokatolici). Međutim, pre kontakta sa spoljnim kulturama, maorska religija se zasnivala na konceptima mana i tapu. Mana je bezlična sila koju pojedinci mogu i naslediti i steći tokom svog života. Tapu se odnosi na svetost koja je dodeljena statusom pri rođenju. Postojala je direktna veza između to dvoje: poglavice sa najviše mana bili su i najviše tapu. Engleska reč „Tabu” potiče od ove opšte polinezijske reči i koncepta misteriozne nadljudske sile. Obožavanje predaka bilo je važno u tradicionalnoj religiji. Takođe veruju da se duhovi njihovih predaka mogu pozvati da im pomognu u vremenima potrebe ili rata. Od 1820-ih Maori su počeli da praktikuju hrišćanstvo i verovanje u jednog Boga. To su naučili od britanskih misionara koji su počeli da dolaze na Novi Zeland.

U tradiciji Maora stvaranje je počelo sa atua (bogovima). Prvo je došla Te Kore (praznina), zatim Te Po (noć), a zatim Te Ao Marama (svet svetlosti). Deca Papatuanukua (zemaljske majke) i Ranginuija (nebeskog oca) uključivali su Tanea, boga šuma, Tangaroa, boga mora, Ronga, boga uzgojene hrane, i Tumatauenga, boga rata. Tane je napravio prvu ženu, Hineahuone, i oženio se njome. Ljudska bića potiču iz ove zajednice.

Duhovne ideje

Ljudi su imali moć zvanu mana koja je došla od predaka. Prvorođena deca i tohunga imali su veću manu od ostalih. Tapu može uticati na živa bića i objekte. Postojale su ceremonije uklanjanja tapua tako da su bile noa (obične, bez ograničenja). Nečiji duh je bio poznat kao vairua. Vairua bi mogao da napusti telo i da luta.

Rituali

Kada su se bebe rodile bile su posvećene bogu na ceremoniji zvanoj tohi. Bio je to jedan od nekoliko rituala koji se obavljaju nakon porođaja. Ponekad bi tohunga ili poglavica napravili tapu na mestu ili stvari, tako da je ponašanje ljudi bilo ograničeno. Ovo se zvalo rahui. Kada su ljudi otišli na pecanje, prvi ulov su bacili nazad u Tangarou. Prva uhvaćena ptica ponuđena je bogu Tane.

Etnološko nasleđe

Materijalno nasleđe

Pod materijalnim nasleđem se podrazumevaju svi materijalni proizvodi koji zadovoljavaju čovekovu osnovnu potrebu.

Kuće i objekti

Oko 15. veka zajednice su postale veće i naseljenije. Ljudi su gradili vharepune (kuće za spavanje sa prostorom za nekoliko porodica i prednjim tremom). Druge zgrade uključivale su pataka (skladišta), ponekad ukrašene rezbarijama, i kauta (kuće za kuvanje).

Vhare vhakairo (rezbarene kuće za sastanke) na istočnoj obali. Vhare vhakairo se često nazivaju po precima i smatra se da otelotvoruju tu osobu. Kuća se posmatra kao ispruženo telo i može joj se obraćati kao prema živom biću. Prve vhare vhakairo kuće su izgrađene u 19. veku.

Marae kompleks od 1960-ih marae kompleksi su građeni u urbanim sredinama. Oni su uključivali zgrade kao što su vharepaku (toaleti) i vhare ora (zdravstveni centri). Kuće za sastanke su i dalje bile jedan veliki prostor sa tremom i jednim vratima i prozorom ispred. Osamdesetih godina 20. veka marae su počele da se grade u zatvorima, školama i univerzitetima.

Maorska kuhinja

Maori su doneli jestive biljke sa Havaja, uključujući kumaru, jam i taro. Novozelandska kumara je posebno slatka i raste u polutropskim regionima Severnog ostrva. Uz korenasto povrće, doneli su i Kiore (polinezijski pacov) i Kuri, oba vredna izvora mesa. Maori su lovili ptice kao što je moa, sakupljali morske plodove i sakupljali domaće paprati, vinovu lozu, palme, gljive, bobice, voće i seme. Kada su doseljenici stigli na Novi Zeland doneli su pšenicu, krompir, kukuruz, šargarepu, kupus i drugo povrće. Maori su takođe počeli da uzgajaju ovce, svinje, koze i živinu. Krompir je bio lakši za uzgoj nego kumara, a svinje su se mogle brzo toviti, tako da su svinjetina i krompir postali novi osnovni obrok Maora.

Odeća

Maori obično nose modernu odeću u zapadnom stilu. Međutim, oni i dalje nose svoju tradicionalnu odeću za posebne prilike. Kada su preci Maora došli na Novi Zeland morali su da se prilagode novoj klimi i da koriste nove biljke i životinje za izradu svoje odeće. Za izradu tkanina koristili su biljke kao što su harakeke (novozelandski lan), stabla kupusa i trave. Takođe su koristili ptičje perje i kožu, i kožu foka i kuri (polinezijskih pasa). Maori su uglavnom hodali bosi, ali su ponekad pravili sandale od lana, listova kupusa ili planinske trave za prelaženje kamenjara.

Frizure mogu pokazati nečiji status ili ukazati na to kada je neko bio u žalosti. Muška kosa je bila uvijena ili uvezana u mnogo različitih vrsta čvorova, što bi moglo ukazivati odakle je nosilac došao.

Tradicionalna odeća Maora

Pošto se glava smatrala najsvetijim delom tela, kosu člana visokog ranga mogao je da uređuje samo neko ko je još višeg statusa. Za ukrašavanje kose korišćeni su ukrasni češljevi, oker (crvena glina) i ulja izvučena iz biljaka i životinja.

Najposebnije ogrtače nosili su samo poglavice. Među njima su bili ogrtači od kože i kose kuri, ogrtači sa punim perjem i kaitaka, koji su napravljeni od fino tkanog lanenog vlakna.

Pelerine za kišu bile su kraće od ogrtača i držale su nosioca suvim. Obično su se pravili od listova lana ili kupusa.

Ogrlice i privesci pravljeni su od kamena i kostiju. Hei tiki su privesci za vrat urezani u ljudski oblik. Neki privesci su bili parfimisani aromatičnim gumama ili uljima. Pored kamena i kostiju, privesci za uši su se ponekad pravili od ptičjih repova, kože ili perja, ili čak od živih ptica.

Oružje

Rakau Maori (maorsko oružje) dizajnirano je za borbu prsa u prsa. U bici je bilo uobičajeno da toa (ratnici) uzmu oružje sa dugom drškom kao što je taiaha (borbeni štap sa dugom drškom) i kratko oružje kao što je patu (baga) uvučeno u pojas. Maori su malo toga nosili u borbi osim maro (kilt) ili tatua (pojas). U nekim slučajevima se nosio tapahu (ratni ogrtač od pseće kože) ili pauku (ogrtač za zaštitu od koplja). Maori nisu koristili luk i strele, tako da je borba bila skoro u potpunosti prsa u prsa. Čuvena oružja su dobijala imena i prenosila se s generacije na generaciju.

Nematerijalno nasleđe

Performas haka plesa pred ministrom odbrane SAD

Nematerijalno nasleđe se odnosi na prezentaciju, izražavanje ili praksu koju članovi nekog naroda prepoznaju kao deo svoje kulture.

• Ples Maora, Haka, je jedna od najpoznatijih kulturnih tradicija Polinezije. Ovi plesovi su praćeni pesmom i udaraljkama po telu koje nastaju pljeskanjem rukama, gaženjem nogama i šamaranjem po butinama. Postoji vođa i hor koji odgovara na glavnu vokalnu liniju vođe. Sam ples uključuje energične poze koje predstavljaju ratoborne i agresivne poze. U popularnom plesu Hake zapravo postoji mnogo više od toga da se koristi samo za zastrašivanje konkurenata. U stvari, Haka se često koristi kao sredstvo za pozdravljanje značajnih gostiju, odavanje počasti značajnim dostignućima ili odavanje poštovanja na prilikama ili sahranama.
• Maorsko pevanje slede veoma stroga pravila za izvođenje, ritmičku strukturu i kontinuitet. Prekinuti pevanje usred toka znači pozvati na katastrofu ili čak smrt za zajednicu. Ove pesme često govore o genealogijama ili podvizima predaka.

* Maorske tetovaže oko usana

• Tetoviranje među Maorima bilo je veoma razvijeno i izuzetno simbolično. Maorske tetovaže na licu stvorene su na dva načina. Jedan je bio pirsing i pigmentiranje kože češljem za tetoviranje. Drugi je bio stvaranjem trajnih ožiljaka na licu instrumentom nalik dletu. Muško tetoviranje lica, nazvano ta moko, rađeno je u fazama u životu muškarca do odrasle dobi. Žene su takođe bile tetovirane u maorskom društvu. Žensko tetoviranje lica bilo je poznato kao ta ngutu. Dizajni su postavljeni na bradu i usne. Danas postoji rastuće oživljavanje ove umetnosti među mlađim ženama Maora. Zanimljiv aspekt maorske umetnosti tetoviranja je da nijedna tetovaža nije potpuno identična. Ovo je obično zbog toga što je svaka tetovaža spoljašnji prikaz jedinstvene kombinacije loze, mudrosti i stasa pojedinca u plemenu.

Literatura

• Hill, Richard S (2009). „Maori and State Policy”. Ur.: Byrnes, Giselle. The New Oxford History of New Zealand. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-558471-4. 
• Howe, K. R. (2003). The quest for origins: who first discovered and settled the Pacific islands?. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-14-301857-5. 
• Howe, Kerry (2006). „Ideas of Māori Origins”. In Māori Peoples of New Zealand: Ngā Iwi o Aotearoa. Te Ara — The Encyclopedia of New Zealand. Auckland: David Bateman.
• Irwin, Geoffrey (2006). „Pacific Migrations”. In Māori Peoples of New Zealand: Ngā Iwi o Aotearoa. Te Ara — The Encyclopedia of New Zealand. Auckland: David Bateman.
• King, Michael (1996). Maori: A Photographic and Social History (2nd izd.). Auckland: Reed Publishing. ISBN 978-0-7900-0500-3. 
• King, Michael (2003). The Penguin History of New Zealand. Penguin. ISBN 978-0-14-301867-4. 
• Lashley, Marilyn E. (2006). „Remedying Racial and Ethnic Inequality in New Zealand: Reparative and Distributive Policies of Social Justice”. Ur.: Myers, Samuel L.; Corrie, Bruce P. Racial and ethnic economic inequality: an international perspective. 1996. New York: Peter Lang. ISBN 978-0-8204-5656-0. 
• McIntosh, Tracey (2005), 'Maori Identities: Fixed, Fluid, Forced', in James H. Liu, Tim McCreanor, Tracey McIntosh and Teresia Teaiwa, eds, New Zealand Identities: Departures and Destinations, Wellington: Victoria University Press
• Mead, Hirini Moko (2003). Tikanga Māori: living by Māori values. Wellington: Huia Publishers. ISBN 978-1-877283-88-8. 
• Orange, Claudia (1989). The Story of a Treaty. Wellington: Allen & Unwin. ISBN 978-0-04-641053-7. 
• Sorrenson, M. P. K (1997). „Modern Māori: The Young Maori Party to Mana Motuhake”. Ur.: Sinclair, Keith. The Oxford Illustrated History of New Zealand (2nd izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-558381-6. 
• Ballara, Angela (1998). Iwi: the dynamics of Māori tribal organisation from c. 1769 to c. 1945. The Journal of the Polynesian Society. 108. Wellington: Victoria University Press. str. 327—329. ISBN 978-0-86473-328-3. JSTOR 20706875. 
• Biggs, Bruce (1994). „Does Māori have a closest relative?” In Sutton (Ed.)(1994), pp. 96—105.
• Gagné, Natacha (2013). Being Maori in the City. University of Toronto Press. ISBN 978-1-4426-1413-0. JSTOR 10.3138/j.ctt2ttwzt. 
• Hiroa, Te Rangi (Sir Peter Buck) (1974). The Coming of the Māori. Second edition. First published 1949. Wellington: Whitcombe and Tombs.
• Morwood, M. J. (1993). „Reviewed work: The Prehistoric Exploration and Colonisation of the Pacific, Geoffrey IRWIN”. The Great Circle. 15 (1): 55—57. JSTOR 41562856. 
• Smith, Barbara B. (1996). „Reviewed work: Maori Music, Mervyn McLean”. Ethnomusicology. 44 (2): 329—331. JSTOR 852537. doi:10.2307/852537. 
• Simmons, D.R. (1997). Ta Moko, The Art of Māori Tattoo. Revised edition. First published 1986. Auckland: Reed
• Sutton, Douglas G., ur. (1994). The Origins of the First New Zealanders. Auckland: Auckland University Press. ISBN 1-86940-098-4. S2CID 162892260. doi:10.1017/S0003598X00047694. 

Spoljašnje veze

• Entry on the Māori people in Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand
• Maori na sajtu Curlie (jezik: engleski)
• Vodič kroz Maorsku kulturu
• Sajt novozelandske vlade