Википедија

Mimezis

Mimezis stgrč. μίμησις, mīmēsis)[1] je termin koji se koristi u književnoj kritici i filozofiji koji nosi širok spektar značenja, uključujući imitatio, imitaciju, nečulnu sličnost, prijemčivost, predstavljanje, mimikriju, čin izražavanja, čin nalikovanja i predstavljanje sebe.[2] Pojam mimezis već dugo vremena se koristi u zapadnoj filozofiji, a zapadna estetika je taj pojam uvela u tumačenje procesa imitacije ili neke vrste oponašanja. Imitacija je predstavljala nešto što je uvek manje vredno i važno u odnosu na sâm predmet oponašanja ili original. Još od Starih Grka pa do današnjih dana, cela tradicija je u tom pojmu videla nešto negativno. S jedne strane, koncept mimezisa se uzimao u obzir kada je suđeno o umetničkim delima, a s druge kada se sudilo samoj metafizici[3].

U savremenoj filozofiji, Platonova kritika umetnosti dobija jednu novu, savremeniju formu koja se može svesti na to, da je koncept memeze samo jedan od elemenata klasične metafizike i koja umetnost shvata samo kao “derivat” prirode.[4] Mimezis ne imitira prirodu, pa samim tim on ništa ni imitira ili oponaša, ali ako se u njemu stvara stvarnost, istina ili priroda, memezis funkcioniše i to kao, kao moment koji se ispunjava u trenutku kada se ispunjava i sama stvarnost. Mimezis, prema tome, kao dodatak same stvarnosti, predstavlja i samu stvarnost po sebi.[5]. Sa druge strane, ako mimezis ne imitira prirodu već je konstituiše, onda je sam proces mimezisa proces koji stvara nešto iz ničega - zakon o nevlastitosti koji je svojstven mimezisu[6].

Sam mimezis ne pripada nikome, a Platon, je govorio[6] da je onaj koji imitira najgori od svoje vrste jer: „... on je u procesu oponašanja niko, čista maska ili čisti licemer i kao takav vrlo neodrediv (inassignable), sakriven, i nemoguće ga je smestiti u određenu vrstu ili fiksirati ga za jednu funkciju koja bi bila njegova vlastita...“

Klasične definicije uredi

Platon uredi

Platon i Aristotel su u mimezisu videli predstavu prirode, uključujući i ljudsku prirodu, kako se ogleda u dramama tog perioda. Platon je pisao o mimezisu i u Jonu i u Republici (knjige II, III, i X). U Jonu, on navodi da je poezija umetnost božanskog ludila, ili inspiracije. Pošto je pesnik podložan ovom božanskom ludilu, umesto da poseduje 'umetnost' ili 'znanje' (tehne) subjekta,[7] pesnik ne govori istinu (kao što je okarakterisano Platonovim izveštajem o formama). Kako Platon kaže, istina je briga filozofa. Kako se kultura u to vreme nije sastojala od usamljenog čitanja knjiga, već od slušanja predstava, recitala govornika (i pesnika), ili glume klasičnih glumaca tragedije, Platon je u svojoj kritici tvrdio da pozorište nije dovoljno u prenošenju istine.[8] Bio je zabrinut da su glumci ili govornici tako mogli da ubede publiku retorikom, a ne govoreći istinu.[9]

U drugoj knjizi Republike, Platon opisuje Sokratov dijalog sa svojim učenicima. Sokrat upozorava da ne treba ozbiljno da smatramo poeziju sposobnom da dostigne istinu i da mi koji slušamo poeziju treba da se čuvamo njenih zavođenja, jer pesniku nema mesta u našoj ideji o Bogu.[10]‍:377

Razvijajući ovo u Knjizi X, Platon je predstavio Sokratovu metaforu o tri kreveta: jedan krevet postoji kao ideja koju je stvorio Bog (Platonov ideal, ili oblik); jednu pravi stolar, po ugledu na Božju ideju; a jednu je uradio umetnik po ugledu na stolara.[11]‍:596–9

Dakle, umetnikov krevet je dva puta udaljen od istine. Oni koji kopiraju dotiču samo mali deo stvari onakvim kakvi zaista jesu, pri čemu krevet može izgledati drugačije iz različitih uglova, gledano iskosa ili direktno, ili opet drugačije u ogledalu. Dakle, slikari ili pesnici, iako mogu da slikaju ili opisuju stolara, ili bilo kog drugog tvorca stvari, ne znaju ništa o stolarskoj (zanatlijskoj) umetnosti,[11] i iako što su oni bolji slikari ili pesnici, to su njihova dela vernija, to umetnost voše liči na stvarnost stolara koji pravi krevet, ali imitatori ipak neće dostići istinu (Božjeg stvaranja).[11]

Pesnici, počev od Homera, daleko od usavršavanja i vaspitanja čovečanstva, ne poseduju znanje zanatlija i samo su imitatori koji iznova prepisuju slike vrline i rapsode o njima, ali nikada ne dopiru do istine na način na koji to čine vrhunski filozofi.

Aristotel uredi

Slično Platonovim spisima o mimezisu, Aristotel je takođe definisao mimezis kao savršenstvo i imitaciju prirode. Umetnost nije samo imitacija, već i upotreba matematičkih ideja i simetrije u potrazi za savršenim, vanvremenskim i suprotstavljenim bićem. Priroda je puna promena, propadanja i ciklusa, ali umetnost može da traži i ono što je večno i prve uzroke prirodnih pojava. Aristotel je pisao o ideji četiri uzroka u prirodi. Prvi, formalni uzrok, je kao nacrt, ili besmrtna ideja. Drugi uzrok je materijalni uzrok, ili ono od čega je stvar napravljena. Treći uzrok je efikasan uzrok, odnosno proces i agens kojim se stvar stvara. Četvrti, konačni uzrok, je dobro, ili svrha i kraj stvari, poznat kao telos.

Aristotelova Poetika se često pominje kao pandan ovoj platonističkoj koncepciji poezije. Poetika je njegov traktat na temu mimezisa. Aristotel nije bio protiv književnosti kao takve; naveo je da su ljudska bića mimetička bića, koja osećaju poriv da stvaraju tekstove (umetnost) koji odražavaju i predstavljaju stvarnost.

Aristotel je smatrao važnim da postoji određena distanca između umetničkog dela s jedne strane i života s druge strane; saznanje i utehu se crpe iz tragedija samo zato što nam se ne dešavaju. Bez ove distance, tragedija ne bi mogla dovesti do katarze. Međutim, podjednako je važno da tekst izaziva identifikaciju publike sa likovima i događajima u tekstu, a ukoliko do te identifikacije ne dođe, on ne dotiče publiku. Aristotel smatra da se upravo „simuliranom predstavom“, mimezisom, odgovara na glumu na sceni, koja prenosi ono što likovi osećaju, da bi se na taj način saosećalo sa njima kroz mimetičku formu dramske igre uloga. Zadatak dramaturga je da proizvede tragičnu predstavu kako bi ostvario ovu empatiju pomoću onoga što se dešava na sceni.

Ukratko, katarza se može postići samo ako se vidi nešto što je i prepoznatljivo i udaljeno. Aristotel je tvrdio da je književnost zanimljivija kao sredstvo učenja od istorije, jer se istorija bavi konkretnim činjenicama koje su se desile i koje su kontingentne, dok se književnost, iako se ponekad zasniva na istoriji, bavi događajima koji su se mogli desiti ili bi trebalo da se dese.

Aristotel je dramu smatrao „imitacijom radnje”, a tragediju „padanjem sa višeg na niže stanje” i tako biva uklonjena u manje idealnu situaciju u tragičnijim okolnostima nego ranije. On je postavio likove u tragediji kao bolje od prosečnog čoveka, a likove iz komedije kao lošije.

Majkl Dejvis, prevodilac i komentator Aristotela, piše:

Kontrast dijegezi uredi

Platon i Aristotel su takođe suprotstavili mimezis i dijegezu (grčki: διήγησις). Mimezis pokazuje, a ne govori, putem direktno predstavljene radnje koja se izvodi. Dijegeza je, međutim, pričanje priče od strane naratora; autor radnju pripoveda posredno i opisuje šta je u mislima i emocijama likova. Narator može govoriti kao određeni lik ili može biti „nevidljivi pripovedač” ili čak „sveznajući pripovedač” koji govori odozgo u obliku komentarisanja radnje ili likova.

U Knjizi III svoje Republike (oko 373. p. n. e.), Platon ispituje stil poezije (izraz uključuje komediju, tragediju, epsku i lirsku poeziju):[13] sve vrste pripovedaju događaje, tvrdi on, ali na različite načine. On pravi razliku između naracije ili izveštaja (diegesis) i imitacije ili reprezentacije (mimezis). Tragedija i komedija, nastavlja on sa objašnjenjem, potpuno su imitativni tipovi; ditiramb je u potpunosti narativan; a njihov spoj se nalazi u epskoj poeziji. Kada izveštava ili pripoveda, „pesnik govori u svojoj ličnosti; on nas nikada ne navodi da pretpostavimo da je neko drugi; kada imitira, pesnik proizvodi „asimilaciju sebe sa drugim, bilo upotrebom glasa ili gestom.“[14] U dramskim tekstovima pesnik nikada ne govori direktno; u narativnim tekstovima sam pesnik govori.[15]

U svojoj Poetici, Aristotel tvrdi da se vrste poezije (termin uključuje dramu, muziku za flautu i muziku za liru za Aristotela) mogu razlikovati na tri načina: prema svom mediju, prema njihovim objektima, i prema njihovom načinu ili maniru (odeljak I);[16] „Pošto je medijum isti, i predmeti isti, pesnik može da oponaša naracijom — u tom slučaju može ili da uzme drugu ličnost, kao što to Homer čini, ili da govori u svojoj ličnosti, nepromenjen — ili može da predstavi sve svoje likove kao žive i pokretne pred nama.“[17]

Iako mimezis shvataju na sasvim različite načine, njegov odnos sa dijegezom je identičan u Platonovim i Aristotelovim formulacijama.

U ludologiji, mimezis se ponekad koristi da se odnosi na samodoslednost predstavljenog sveta i dostupnost racionalizacije u igri za elemente igre. U ovom kontekstu, mimezis ima povezanu ocenu: kaže se da visoko samodosledni svetovi koji daju objašnjenja za svoje zagonetke i mehaniku igre pokazuju viši stepen mimezisa. Ova upotreba se može pratiti unazad do eseja „Zločini protiv mimezisa“.[18]

Reference uredi

  1. ^ Wells, John C. (2008), Longman Pronunciation Dictionary (3rd izd.), Longman, ISBN 9781405881180 
  2. ^ Gebauer and Wulf (1992, 1).
  3. ^ .Bernard Pautrat, Politique en scene: Brecht, u Mimesis Des Articulations, Flammarion, 1975.
  4. ^ Žak Derida, Economimesis, u Mimesis des articulatrion, Flammarion, 1975.
  5. ^ Bernard Harbaš - logika nadopune ili onto - mimetologija
  6. ^ a b Lacoue – Labarthe, L`imitation des modernes, Galilée, 1986.
  7. ^ Plato, Ion, 532c
  8. ^ Plato, Ion, 540c
  9. ^ Plato, Ion, 535b
  10. ^ Plato, Republic, Book II, translated by B. Jowett.
  11. ^ a b v Plato, Republic, Book X, translated by B. Jowett.
  12. ^ Davis (1993, 3).
  13. ^ Plato, The Republic, Book III, translated by B. Jowett. (Also available via Project Gutenberg):

    You are aware, I suppose, that all mythology and poetry is a narration of events, either past, present, or to come? / Certainly, he replied.
    And narration may be either simple narration, or imitation, or a union of the two? / [...] / And this assimilation of himself to another, either by the use of voice or gesture, is the imitation of the person whose character he assumes? / Of course. / Then in this case the narrative of the poet may be said to proceed by way of imitation? / Very true. / Or, if the poet everywhere appears and never conceals himself, then again, the imitation is dropped, and his poetry becomes simple narration.
  14. ^ Plato, 360 BC, The Republic, Book III, translated by B. Jowett. (Also available via Project Gutenberg).
  15. ^ See also, Pfister (1977, pp. 2–3); and Elam (1980):

    "classical narrative is always oriented towards an explicit there and then, towards an imaginary 'elsewhere' set in the past and which has to be evoked for the reader through predication and description. Dramatic worlds, on the other hand, are presented to the spectator as 'hypothetically actual' constructs, since they are 'seen' in progress 'here and now' without narratorial mediation. [...] This is not merely a technical distinction but constitutes, rather, one of the cardinal principles of a poetics of the drama as opposed to one of narrative fiction. The distinction is, indeed, implicit in Aristotle's differentiation of representational modes, namely diegesis (narrative description) versus mimesis (direct imitation)." (pp. 110–1).
  16. ^ Aristotle, Poetics § I
  17. ^ Aristotle, Poetics § III
  18. ^ Giner-Sorolla, Roger (april 2006). „Crimes Against Mimesis”. Arhivirano iz originala 19. 6. 2005. g. Pristupljeno 17. 12. 2006.  This is a reformatted version of a set of articles originally posted to Usenet:

Literatura uredi

  • Bernard Harbaš, Logika nadopune ili onto - mimetologija
  • Auerbach, Erich . 1953. Mimesis: The Representation of Reality in Western Literature . Princeton: Princeton UP. ISBN 0-691-11336-X.
  • Coleridge, Samuel T. 1983. Biographia Literaria, vol. 1, edited by J. Engell and W. J. Bate. Princeton, NJ: Princeton UP. ISBN 0-691-09874-3.
  • Davis, Michael. 1999. The Poetry of Philosophy: On Aristotle's Poetics . South Bend, IN: St Augustine's P. ISBN 1-890318-62-0.
  • Elam, Keir. 1980. The Semiotics of Theatre and Drama, New Accents series. London: Methuen. ISBN 0-416-72060-9.
  • Gebauer, Gunter, and Christoph Wulf. [1992] 1995. Mimesis: Culture—Art—Society, translated by D. Reneau. Berkeley, CA: U of California Press. ISBN 0-520-08459-4.
  • Girard, René. 2008. Mimesis and Theory: Essays on Literature and Criticism, 1953–2005, edited by R. Doran. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5580-1.
  • Halliwell, Stephen. 2002. The Aesthetics of Mimesis. Ancient Texts and Modern Problems . Princeton. ISBN 0-691-09258-3.
  • Kaufmann, Walter . 1992. Tragedy and Philosophy . Princeton: Princeton UP. ISBN 0-691-02005-1.
  • Lacoue-Labarthe, Philippe. 1989. Typography: Mimesis, Philosophy, Politics, edited by C. Fynsk. Cambridge: Harvard UP. ISBN 9780804732826.
  • Lawtoo, Nidesh. 2013. The Phantom of the Ego: Modernism and the Mimetic Unconscious. East Lansing: Michigan State UP. ISBN 9781611860962.
  • Miller, Gregg Daniel. 2011. Mimesis and Reason: Habermas's Political Philosophy. Albany, NY: SUNY Press. ISBN 978-1-4384-3740-8
  • Pfister, Manfred. [1977] 1988. The Theory and Analysis of Drama, translated by J. Halliday, European Studies in English Literature series. Cambridige: Cambridge UP. ISBN 0-521-42383-X.
  • Potolsky, Matthew. 2006. Mimesis. London: Routledge. ISBN 0415700302.
  • Prang, Christoph. 2010. "Semiomimesis: The influence of semiotics on the creation of literary texts. Peter Bichsel's Ein Tisch ist ein Tisch and Joseph Roth's Hotel Savoy." Semiotica (182):375–96.
  • Sen, R. K. 1966. Aesthetic Enjoyment: Its Background in Philosophy and Medicine. Calcutta: University of Calcutta.
  • —— 2001. Mimesis. Calcutta: Syamaprasad College.
  • Sörbom, Göran. 1966. Mimesis and Art . Uppsala.
  • Snow, Kim, Hugh Crethar, Patricia Robey, and John Carlson. 2005. "Theories of Family Therapy (Part 1)." As cited in "Family Therapy Review: Preparing for Comprehensive Licensing Examination." 2005. Lawrence Erlbaum Associates. ISBN 0-8058-4312-4.
  • Tatarkiewicz, Władysław . 1980. A History of Six Ideas: An Essay in Aesthetics, translated by C. Kasparek . The Hague: Martinus Nijhoff. ISBN 90-247-2233-0.
  • Taussig, Michael . 1993. Mimesis and Alterity: A Particular History of the Senses . London: Routledge. ISBN 0-415-90686-5.
  • Tsitsiridis, Stavros. 2005. "Mimesis and Understanding. An Interpretation of Aristotle's 'Poetics' 4.1448b4-19." Classical Quarterly (55):435–46.

Spoljašnje veze uredi

 
Mimezis na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мимезис&oldid=27739866”